Jesmo, bili smo Getani.
Bili smo banda. Organizirana zločinačka skupina, tj. organizirani u zločinačke poduhvate.
Ne mogu bez grada. Ne mogu. Ako ne napravin „đir“ moj dan nije dan. I uvik ista tuga dok mi srce tuče jesan li proša onu malu, neuništivu butigu od švera i ura šta je drži moj Doktor. Povirin ma kurva je uvik nekin drugin poslon, pa se javin mojima u „Gušta“ tek da vidin da su žvelti i živi, a oni to unatoč sidin još jesu pa u idući deset metara opet sebe operen nostalgijon. Onaj izlaz iz kina Central, onaj na koji bi se uvik svit tiska da krene put Dalme i parkirališta danas je izlaz noćnog kluba. Ali moju tugu ne daju ona tri plakata za kino šta se tu drže ka zadnji mohikanci dok mladost pored njih prolazi i nije in jasno koja su to kina, a nemaju sice šta se dižu, kokice šta ti same uskaču u usta i slične pizdarije ovog nakaradnog, modernog doba.
Ukratko, da vas ne zajebavan, moj Split, moj grad moga djetinjstva još uvik živi i još ga ima. Samo ga triba nać. Samo triba sist nasuprot Maje i uspomene same krenu. Iza leđa ti je stari Jale i još moreš čut kako unutra zunze baluni šta iskaču sa stolova i oni šta bogaju. Ako se malo bolje zagledaš, moreš i vidit njega, starog Jalu kako sa onon crnon rukavicon iz koje viri palac lista najnoviji „Laso“ koje je guta ka i one ritke „Doc Hollydaje“ šta su izlazili u ediciji „Wyatt Earpa“, ali samo će se znalci danas sitit ti profinjeni western romana u kojima bi uvik pravda pobjedila. Za staroga Jalu se govorilo da je u Crnon asfaltu, to je nama dici davalo neku posebnu draž i poštovanje, pa smo dobro pazili da ne radimo pizdarije ka u „Bollera“ di bi u stol za bilijar stavili mali metalni komad i igrali do besvjesti, jerno se na potez nisu tribale uz žeton uzet nove kugle, na taj način bi ih blokirali. Jesmo, bili smo Getani, mali i nismo se bojali ničega, ali sa Jalon smo bili u fermu, jerbo nikad ne znaš, Crni je to asfalt, oni ti nose crne klompe i voze opake motore, nabrijane „petere.“ I onda mi neko kaže da više nema mog grada? Morete ga nać, samo tribate sist isprid Maje i okrenit se, ili poć prema kinu Tesla.
Tamo će vas dočekat Fažol i diskretno vas „cimnit“ tribate li karte za najnoviji erotski film „Ključ“ di će van jedna prsata talijanka otkrit u jednoj sceni sisu, a prvi red će odjednon uz odobravanje cilog kina morat na kondut. Ako već niste trefili Fažola tu će bit Sikira, on je bija isto jedan od najjači švercera ali se posli sramija toga jer se zaposlija u kinu Central, to je nama mulcima bila baza, jerbo smo mu čuvali stražu, a sad bi nas sa lampadinon upozorava da gasimo cigarete. Je, pušili smo u kinu, švercali smo kino karte i bili smo jedna prava, getarska banda, moj ćaća bi zna reć da ništa dobro od mene neće ispast pa bi izvadija kaiš i nalupa me jer bi mi u žepu naša mac kino karata koje bi mi Fažol da da i čuvan od pandurije. A neš ti te pandurije. To je bija Slobo koji bi sta iza bedema i čeka u fermu sve one koji bi sa zikon, oli kozon zalomili čošu, eto upravo sad di ja sidin, na kantunu di je Zara, pardon, Maja. Tu san čeka iza škole svoju ljubav, pa bi ona došla ka i sve ljubavi u Split koje su se ugovarale isprid Maje. I dosta je sist, zapalit „stošu“ i već je vidiš kako priko druge strane čeka da autobusi prođu i da te vidi. Jesmo, bili smo Getani, i u to vrime bit Getan bila je sramota, a danas je privilegija, danas si bogar čovik ako imaš stan, oli apartman u Getu. No to nas i nije bilo puno briga. Bili smo sritna dica, sritna i bija nas je pun grad, bili smo Titovi pioniri, starci su nam radili, grad se gradija i čekali smo stanove tamo u pripizdinama Sućidra, močvara Visoke i Mertojaka koji su kranovi dizalica pritvarali u grad.
Jesmo, bili smo Getani.
Bili smo banda. Organizirana zločinačka skupina, tj. organizirani u zločinački poduhvat krađa čokoladica Životinjsko carstvo koje bi krali u „Kraša“ u butigi mog djetinjstva. Ta operacija bila je sofisticirana i nije bila stihijska. Sve se znalo, ko di stoji, ko šta pita tetu za pulton i ko ih krade dok one pričaju sa nama. Ja sad znan da vama nije jasno koliko su nama bile bitne te sličice, ali ako van je falija dinosaurus, niste mogli ispunit svoj album Životinjsko carstvo, a to je bilo ka da niste ispunili Fudbalere i sličice, i za pun album falija bi van Ivica Šurjak.
To je bilo nedopustivo. Operacija krađe nastavila bi se u dućanu moje matere, u Bonačića, di bi prvo zabijali ruke u one „kace“ sa fažolon, pa bi vrebali fakine, Partizana ili staroga Brevu da donesu robu. Budni šef Paško pratija bi šta mi mularija radimo, a nama je bija cilj mermeladica „Podravka“ koja bi ostala na kraju na kolima, a nama je tribala. Kad bi je se dočepali, prstima bi je vadili iz oni mali, plastični omota, i ka najveću deliciju moga ditinjstva dobro sakriveni kod Zlatni vrata degustirali. Nije to bila osobita delicija, ali je nama bila najjača, jer je bila ukradena, i to iz butige u kojoj se ukrest ništa ne more, iz Bonačića. Iz butige di mi je radila mater. I da nismo bili zločinci! Jesmo! Najveća zločinačka organizacija na svitu, udružena u zločinački poduhvat. A taj zločin se nastavlja na rivi u „Brodomerkura“ di bi prid ove dane adventa ( jel se to tako danas zove?) kupovali od te zločinačke prodaje kino karata sumpor, garburu, mangan i srebrnu prašinu. Hipermangan bi nan uvik nečiji otac donija iz škvera, a korde i fitilje bi krali na najnovijen arheološkon gradilištu koje je restauriralo Peristil. Bog in da svu sriću i zdravlje. Ti ljudi nikad nisu pazili na svoje stvari, a nama Getanima je tribalo sve, od svi oni kemikalija koje su nosili, a nikad bidni nisu znali di su in završile, u veličanstvenin bukma tondini i garbure po gradu za vrime Božića.
Jesmo, bili smo banda, udruženi zločinci koji su ljudima iz Geta skidali antene bez pitanja. Jebalo se nas šta bi se umorni socijalistički čovik tija suboton opustit uz kakav erotski film sa Italije Uno, mi bi to njemu uredno uskratili strgavši mu antenu za oružje mog djetinjstva, „puvalice“ tj. cijevi od antena koje bi koristili kad bi koji nadobudni vlaj stiska curu u kino, a mi radi njihovih uzdaha nismo mogli gledat film. Ili bi samo pogodili šofera u autobusu ako bi nas pita kartu.
Jesmo bili smo banda. Zločinačka organizacija. U centru grada, u Dijoklecijanovoj palači u koju sad dolaze mone iz ciloga svita da je gledaju, mi smo našli misto za „trat“, za franje. I to na iskopinama velikih arheologa koji bi pijani bili već od jutra, a njihove pozicije zauzimali dileri, šverceri rebatinkama, kartama „Triestinama“, espadrilama, kombinezonima „Lee“ i svin drugin čudesima iz Trsta. Dolazila bi dica iz drugih kvartova, „došljaci“ koje bi mi, ka prava zločinačka organizacija zatvorili u koncentracioni logor u amfiteatru na Peristilu i oteli in sve franje šta su imali. Sve bonjerice i sve vridne uzeli bi in uz šamar i sve bi ih vezali da ne špijaju materama dok mi ne uteknemo.
Prvi koncentracioni logor u novijoj Europi iza Drugog svjetskog rata dogodija se u Getu, nasuprot današnje Tradicije, a bivšeg Kirigina, di smo mi svu dicu suprotne nacionalnosti tj. suprotnog kvarta od našeg Getarskog vezali, pustili da izgladnu do obida i uzeli in sve franje, sve sličice, a Kane Šteta je jednon uzeja i pravi pravcati nož, skakavac, a taj mulac je bija hercegovac, pa smo ga od gušta vezali i maltretirali. Ka da smo znali da će nan se jednog dana doć osvetit i preuzet nan grad. Na taj san zločinački poduhvat ponosan jer su mi i onda, ka i sad išli na kurac, bili su bahati i mislili su da mogu šta oće.
Oni recimo nisu znali šta nama služe plastične čaše od Jadrolinije i zašto ih rižemo da nam zvone na Ponicama, oni kurca nisu znali ništa i mi smo ih, ka i svaki pošteni zločinci rado zlostavljali, stavljali u kocentracione logore u Getu jerbo smo naslućivali da će nan nekako preuzet grad, jer su agresivni. I dok bi se spuštali karetima niz Bosansku, ja bi zna da nešto krivo radimo. Da nan taj zločinački poduhvat i nije baš na diku i čast. I tada sam upoznao Samira. Samir je bio dječak iz Goražda kojem je otac bio u vojnoj službi u Lori. Samir je znao napraviti čvrstije nunčage od svih nas, Samir je pušio Milde, Laru, Cigarilose, Opatiju, Filter 57, Astor, Samir je zaustavljao Ruske mornare i mrtav – hladan pitao ih da mu daju „značke“ jer ako mu ne daju da ih nikada neće odvesti do „Vjeverice“, malog dućana u velebnom, novom Koteksu koji se gradio, a u kojem si mogao nabaviti najnovije ploče.
Pa i Boney M.
Jesmo, bili smo banda, udruženi zločinci. U udruženim poduhvatima. I često pomislim na Samira, gdje je taj hajvan nestao u vremenu. Vjerojatno u Sarajevu prodaje farmerke. Ne bih se čudio. Nismo ga tada stavili u koncentracijski logor u Peristil jer nam je bio dobar. Bio je bolji u pljački. Kako franja, tako i sličica nogometaša. Da ne govorimo o Malom Zmaju, za kojega je samo Samir imao karte. Ni Fažol ih nije imao.
Oca mu jebem muslimanskog.
Da mi dođe sad smjestio bih ga u najveći koncentracijski logor svoga srca.
Takve koncentracijske logore ovi pizduni iz ovog vremena nikada neće shvatiti.
Koncentracijske logore srca. I jebao mi bu oca i majku muslimansku i zaglio bih ga kao brata rođenog. Jer to on oduvijek bio je i jest. Naši koncentracijski logori bili su na stablima kraj naših kuća. A onda su došli neki krivousti, zajapureni ljudi da nam svima sjebu djetinjstva i od života nam naprave logore. Da, dođe mi da vas zaglim sve, dobre ljude iz svog vremena, ne ovoga.
Kao i sve vas pizdune. Koji šetate ovim gradom i nije vas briga što se Get moga djetinjstva pretvorio u fast food, steak i hostel pizdariju. Ja vas vidim zločinci kako šetate mojim gradom i iste slike imate u glavi. Slike Jale i Fažola, slike Pajde i Mare Žebon, slike nas mulaca, uduženih u zločinački poduhvat koji se oduvika zva samo kako smo ga zvali mi, njegova dica koja smo odrsla na njegovin ulicama, zločinački poduhvat koji se oduvik zva i oduvik će se zvat samo jednon riči, a to je – Split!
foto: Feđa Klarić
Autor Ivo Anić
Tačno.net
