Istorijat ženskog bijesa
Od rafinisanog besa Virdžinije Vulf do uspona uber-pozitivne kulture “devojačkih ekipa”, bes žena bila je moćna, destabilišuća i često neshvaćena sila.
Autor: Stassa Edwards
Ženski bes je moćna sila često je predstavljan kao opasan i destabilišući, kao nešto što unosi nemir u blažena domaćinstva i pitome zajednice. Sveprisutni stereotipi o ženskom besu su nervozna supruga, luda bivša devojka, feminacistkinja i ljutita crnkinja. Ove fraze su prepoznatljivi klišei, lako je posegnuti za njima kad ženski bes zapreti da sabotira konkretnu predstavu o redu u društvu.
A opet, uprkos upozorenjima i nipodaštavanjima, ima žena koje odbijaju da ostanu neme, koje dopuštaju da ih obuzme bes. U njihovim rukama, bes je radikalno nepristajanje na ćutanje, odbijanje da se zauzda ova remetilačka emocija. Istorija je prepuna žena koje nisu poklekle pred njuejdžovskim savetom inspirisanim Oprinim: “pređite preko svega”.
Pročitajte i: Četrnaest važnih bitaka koje su žene izvojevale u 2014. godini
Od Biblije do Renesanse
“Bolje je živeti u pustinji, nego sa ženom svadljivom i gnevljivom”, glasi stih iz Knjige poslovica u Starom zavetu. Kakva upečatljiva misao: bolje je voditi usamljenički život lutajući po divljini nego ostati sa ženom koja se usudi da izrazi makar naznaku nezadovoljstva. Ako žena želi da joj i suprug i dom ostanu srećni, bolje bi joj bilo da suzbije taj svoj bes, odloži ga u neki mentalnu fioku označenu sa “ne otvaraj”.
“Bolje je živeti u pustinji, nego sa ženom svadljivom i gnevljivom.”
To je zadatak koji deluje gotovo nemoguće, budući da studija za studijom pokazuje kako žene iskazuju veću stopu besa i osećamo ga snažnije, postojanije od muškaraca. A razlozi za taj bes, poručuje nam moderna nauka, teško da su apstraktni: žene najviše razgnevi snishodljivost, zapostavljanje i odbacivanje. Jedan istraživač utvrdio je da u velikoj većini slučajeva “žene razljuti negativno ponašanje muškaraca, dok muškarce obično razljute negativne emotivne reakcije žena.”
A, opet, Poslovice ne upozoravaju muškarce da promene svoje ponašanje, niti nagoveštavaju da su oni možda uzročnik tog besa kod žena. One prosto predlažu da se muškarci osame. Možda se zbog toga razna društva, naizgled nevezano za vremenski period ili lokaciju, prema ženskom besu odnose sa tolikim prezirom.
Navodno je prva žena koja je istinski prigrlila bes bila spisateljica iz 16. veka odgovarajućeg imena Džejn Enger ( Anger). U pamfletu iz 1589. godine pod imenom U zaštitu žena , Džejn se ostrvila na neznanje njenih muških ekvivalenata, njihovo olako pribegavanje stereotipima u slikanju nežnijeg pola, njihovo arogantno verovanje da je utisak isto što i suve činjenice. Džejn nije napisala svoj vatreni pamflet da bi se izduvala i odgovorila na tvrdnje muškaraca: ona je U zaštitu žena napisala kako bi iskazala ono što se ne sme iskazati. Ona ga je napisala da bi iskazala bes.
“Možda se zbog toga razna društva, naizgled nevezano za vremenski period ili lokaciju, prema ženskom besu odnose sa tolikim prezirom.”
Džejn i sama priznaje da je bes bio njena muza i kaže da tekst “nije zabeležila moja [zlovoljna taština]… već ga je inspirisao BES.” A njena proza je naglašeno ogorčena čak i prema savremenim standardima, sa radikalnim otklonom od pomirljivog tona koji se očekivao od žene u 16. veku. U svom proto-feminističkom manifestu, Džejn nije trpela gluposti i nikom nije ostala dužna, ne štedeći muškarce zbog pohote, preterivanja i odbijanja da raskinu sa retoričkom tradicijom koja je žene predstavljala kao praznoglave kurve:
“Sram bilo lažljive muškarce, čiji mozgovi često podležu ludilu i čiji jezici ne mogu da miruju već se naprasno otimaju kontroli. Je li ikad neko bio toliko zlostavljan, toliko klevetan, toliko maltretiran ili toliko nezasluženo zlobno tretiran, kao mi žene?”
Učenjaci rane engleske književnosti i dalje se spore oko toga da li je “Džejn Enger” samo pseudonim ili savršeno prigodno ime autorke. Neki (muškarci) se čak pitaju da li je Džejn uopšte žena ili se samo radilo o muškarcu koji se predstavljao ženskim glasom; “ženski trbuhozborac”, što bi se reklo. Ali, ipak, malo je verovatno da je Džejn bila muškarac — nijedan muškarac ne bi u sebi mogao da probudi toliku strast a zasluge za to ustupi ženi.
Džejn će se vremenom pokazati kao uticajna figura. Njen pamflet je jedna od najranijih artikulacija besa zbog dominantnog doživljavanja žena, naročito pošto su takvi doživljaji sve više određivali ulogu žena u heteroseksualnim odnosima.
“Pakao nije video veću srdžbu od srdžbe prezrene žene.”
Setite se samo Kongrivovog slavnog stiha iz pozorišnog komada Ožalošćena nevesta(1679): “Nebesa nisu videla veći gnev od ljubavi koja je prerasla u mržnju, niti pakao srdžbu veću od srdžbe prezrene žene .” Ova fraza je toliko duboko ukorenjena u svest naše kulture da njeno sprovođenje u delo izgleda maltene prirodno; kao kad Glen Klouz skuva slatkog malog zeca u Fatalnoj privlačnosti , ili u filmovima koji se reklamiraju kao utešni za pobornice ženskih prava – na primer, Džon Taker mora umreti i Druga žena – u kojima se žene ujedinjuju čisto da bi ublažile tu svoju srdžbu.
Od Vulstonkraft do Vulf
Baš je tu ideologiju Meri Vulstonkrat napala u Odbrani prava žena (1792) kad je napisala: “Rat sam objavila samo osećanju koje ga navodi da ponižava ženu pretvarajući je u svoju ljubavnu robinju.”
Bes Vulstonkraftove ublažila je njena pripadnost višoj klasi — ona nije bila zaštićena anonimnošću kao Džejn Enger — ali je ipak istražila dubine iskazivanja besa. Bio je to bes koji je nastao odsustvom vidljivosti i, samim tim, odsustvom identiteta. Ta vrsta duboko intelektualizovanog besa bio je mnogo prikladniji metod artikulacije.
Virdžinija Vulf je verovatno bila savršeno otelotvorenje te vrste rafiniranog besa. Mnoga su njena dela istraživala frustracije nastale zbog razigranog jezika koji nije imao pravu moć. U dugom eseju Sopstvena soba , Vulf klasifikuje bes u pisanju drugih žena i kroz taj istorijat prolama sopstveni. Taj bas ona doživljava kao reakciju na patnju žena kao građana drugog reda, naročito u delima Šarolte Bronte — spisateljice toliko besne da je smestila ludaču na tavan i spalila kuću.
“U njemu osećamo uticaj straha”, piše Vulf o romanu Džejn Ejr Bronteove, “baš kao što neprestano osećamo i otrovanost koja je rezultat tlačenja, zakopanu patnju kako se puši ispod njene strasti.” Vulf prepoznaje tenziju između doživljaja da je bes žena nametljiv — korozivna sila koja nagriza stvaralačku snagu žene — i legitimna reakcija na potlačenost. Bes pohodi dela Vulfove, Bronteove i mnogih drugih spisateljica koje su na svojoj koži osetile zastrašujuću silu ugnjetavanosti.
Drugi talas feminizma
Bes Vulfove je sredinom dvadesetog veka pronašao novi oblik, u periodu koji je istinski predstavljao zlatno doba besnih žena. Drugi talas feminizma obeležilo je iskaljivanje besa; generacija žena izrodila je besnu feministkinju i učinila to verujući da će tako srušiti patrijarhat. “Negovala sam i štitila feministički bes kao voljenu ćerku”, napisala je feministička kritičarka Džejn Markus.
“Negovala sam i štitila feministički bes kao voljenu ćerku.”
I taj bes je postao opipljiv, nastao iz manifesta kao što su SCUM (1968) Valeri Solanas i video instalacija sa vitlanjem nožem Semiotika kuhinje (1975) umetnice Marte Rosler. U tih šest minuta, Rosler recituje abecedu, držeći kuhinjski alat koji odgovara svakom datom slovu: “A, avan”, govori Rosler gledajući pravo u kameru. Dok recituje, označavajući predmete svoje potlačenosti, ona postaje sve razularenija. Ubada noževima, razbija tešku opremu i pre nego što stigne do slova “W, X, Y, Z”, odustajući od dalje namere da imenuje kuhinjske predmete. Umesto toga, uvija se telom oponašajući slova, vitla nožem u desnoj ruci i viljuškom u levoj. Kad stigne do slova “Z”, ispušta viljušku i, poput Zoroa, seče vazduh u obliku slova Z. U rukama Roslerove, svečani čin izmišljenog junaka postaje zlokobni izraz nemoći. Solanas, pogađajući efektnije posred srede, muškarce samo naziva “hrpom govana”.
Rosler je imala noževe; Solanas, koja je kasnije pucala u Endija Vorhola, imala je pištolje. Ta vrsta agresivnog besa bilo je nešto novo, drugačija od vrste koju su muškarci uspevali da dočaraju u poeziji, a ni ona koju može da ublaži lepota ili da se podvede pod detinjasto ponašanje. Nijedan muškarac ne može da čita SCUM ili gleda Semiotiku i snishodljivo izjavi: “Lepa si kad se ljutiš.” Ni Rosler ni Solanas ne ostavljaju prostora za utehu, a bes ovde nije prosto strastveno stanje uzbuđenosti; njegove konture se iscrtavaju, njegove granice istražuju čisto zarad destrukcije.
huks, Lord i kultura ukazivanja na problem
I dok je bes feministkinja drugog talasa trebalo da bude oslobađajući, on nije bio bez svojih mana. Solanas i Rosler, Kejt Milet i Džudi Čikago su imale jedno zajedničko: bile su belkinje. Dok su pokušavale da oslobode sopstveni bes, feministkinje drugog talasa rogušile su se na bes crnkinja, govoreći tamnoputim ženama da potisnu svoj gnev zarad stabilnosti. Belkinje su od tamnoputih žena tražile da rade isto ono što je patrijarhat vekovima zahtevao od žena uopšte.
“Belci su kolonizovali crne Amerikance”, pisala je bel huks. “Deo tog kolonizatorskog procesa bio je učenje kako da potisnemo naš gnev, kako oni nikad ne bi postali mete besa koji osećamo prema rasizmu.” Ako je iskazivanje besa bio novootkriveni alat za rušenje zidova, onda su bele feministkinje pokupile komade tog razrušenog zdanja i te ostatke upotrebile da suzbiju bes žena druge boje kože.
Bele feministkinje mogle su da se nose sa uvredama koje su im upućivali muškarci – osećale ste se moćno kad biste bile u grupi ljutitih feministkinja – ali, ukoliko nisu mogle da preusmere bes crnkinja u svoju korist, one su ga ućutkivale. “Od crnkinja se očekuje da svoj bes koriste samo u službi spasenja drugih… ali to vreme je prošlo”, rekla je Odri Lord u govoru održanom 1981. godine. “Moj bes je za mene značio bol, ali i opstanak, i pre nego što odustanem od njega, postaraću se da nađem nešto bar toliko moćno što će ga zameniti na putu do prosvetljenja.”
“Od crnkinja se očekuje da koriste svoj bes samo u službi spasenja drugih.”
Za crnkinje poput huks i Lord, svojatanje sopstvenog besa bio je posebno radikalan čin. Stereotip “ljutite crnkinje” potiče iz minstrelskih predstava iz 19. veka , zabavnog žanra posvećenog degradaciji crnaca u post-robovlasničkoj Americi. A opet je značenje te radikalne objave promaklo belim feministkinjama, koje su njihov izraz doživele tek kao neutralni čin nezavistan od rasne politike.
PREPORUČUJEMO: Mit o bezbednosti: zašto žene ne mogu da odvezu kući, a da ih ne siluju
Devojačke ekipe i kultura kolektiva
Upravljanje besom bilo je važno pitanje u gotovo svakom talasu feminizma. Međutim, iako bes može da ujedini ljude, on može i da ih podeli. Kolektivni izlivi besa efektni su samo ako je svaki član određene grupe besan zbog iste stvari. Govoriti o potlačenosti je moćno iskustvo, ali osnažene žene nisu skladna zajednica i one svoju nemoć doživljavaju na različite načine i iz različitih razloga.
Nekada opipljiv izraz nezadovoljstva, bes žena danas deluje izopšteno iz savremenog diskursa o feminizmu — zamenjen je, umesto toga, nekom vrstom katarzičnog ogoljavanja rana. Sa usponom kolektivnih odnosa — klika i njihovih ublaženih novih verzija u vidu “devojačkih ekipa” — čini se da je prostor tradicionalno rezervisan za pravednički gnev nestao.
“Kad obavezna pozitiva postane normativ, kritikovanje druge žene doživljava se kao ugrožavanje feminističkog progresa.”
Sa sve većom popularnošću feminizma, pokret se okrenuo pozitivnom stavu: Zloba je zabranjena, a od svakog se, kao politički čin, očekuje da bodre jedni druge. Ali kad obavezna pozitiva postane normativ, kritikovanje druge žene doživljava se u najboljem slučaju kao smetnja, a u najgorem kao ugrožavanje feminističkog progresa. Setite se samo Tejlor Svift, svete zaštitnice devojačkih ekipa, koja javno zagovara feminizam, a opet se zloglasno narogušila na kritiku opravdano besne žene. Prema sviftovskom svetonazoru, modus operandi je veličanje. U svetu u kom su žene ili timski igrači ili sitničave, bes žena često se svodi na čarke među “zlobnim devojkama”.
A opet, bes žena – u svom čistom i moćnom izrazu, i istoriji iz koje crpi snagu – jeste u osnovi čin pobune. Besne žene nas sve i dalje pohode: žene misteriozne spisateljice Elene Ferante su besne, Pussy Riot i Guerilla Girls i dalje uživaju u besu, a pokreti poputSlutWalk i dalje veruju u destabilišuću snagu besa. Istorijat besnih žena, čini se, još nije okončan.
