Osam hiljada muslimana krivo je što su ih ubili vojnici srpske vojske u julu 1995. godine. Ubili su ih bez suđenja, pošto su ih zarobili, po unapred pripremljenom planu, ali opet su krivi. Jer da ih tada nisu ubili srpski vojnici ne bi danas Bošnjaci mogli da vode rat protiv Srba „drugim sredstvima“. Kojim sredstvima? Pa time što kažu da su srpski vojnici u julu 1995. ubili osam hiljada muslimana. Je li istina da su ih ubili? Jeste. Dakle Bošnjaci danas vode rat protiv Srba drugim sredstvima, a to drugo sredstvo u stvari je – istina. Kako se Srbi brane od istine Bošnjaka? Tako što ih optužuju za mržnju. Kako se optužbom za mržnju brani od istine? Tako što se kao izraz mržnje shvata iznošenje činjenica da je u okolini Srebrenice u julu 1995. srpska vojska po unapred pripremljenom planu ubila osam hiljada zarobljenih muškaraca, zato što su bili muslimani. Ko za taj zločin danas treba da odgovara? Pa Bošnjaci. Zašto? Zato što ga koriste kao sredstvo u ratu koji se vodi „drugim sredstvima“ i kao opravdanje za pokušaj linča predsednika vlade Srbije. Pored toga, oni još i pljuju u njegovu – misli se na predsednika vlade – pruženu ruku.
Da li se Marko Đurić stidi kada iznosi ovaj gnusni argument? Naravno da se ne stidi. Ko onda treba da se stidi? Pa Bošnjaci, razume se. Sram vas bilo, kaže Đurić i misli na Bošnjake. „Sram vas bilo za linč Aleksandra Vučića i pljuvanje u lice Srbiji“ – urla Đurić. Da možda Đurić ne mrzi Bošnjake, pa zato tako priča? Ne, ne mrzi on, Bošnjaci su ti koji mrze, a među njima posebno predsednik opštine Srebrenica: „Jedini koji od početka širi mržnju je upravo Duraković“. Da li još neko širi mržnju, pored Durakovića? Naravno: „Iza ponašanja Durakovića i njegovog ’šovinističkog divljanja’ stoji zvanično Sarajevo“. Šta kaže zvanično Sarajevo? „Nikad ne bih rekao da je državni vrh Srbije nepoželjan u Potočarima“. Da li je to izjava mržnje? Jeste. Ko to tvrdi? Pa Marko Đurić dok uporno ponavlja da je osam hiljada muslimana krivo što su ih srpski vojnici ubili u julu 1995. Da li Đurić to baš tako kaže? Baš tako, ne kaže Đurić. Tako u stvari govori Mirjana Radojičić, a Đurić ponavlja za njom.
Ko je Mirjana Radojičić? Ona je naučna saradnica Instituta za filozofiju i društvenu teoriju u Beogradu. Šta ona tačno kaže? Ona kaže: „Srebrenička tragedija i na njoj nastali politički mit, jedan od, kako je Edvard Herman poodavno primetio, najvećih u dvadesetom veku bili su, jesu, a zasigurno će i u bliskoj budućnosti biti neiscrpni resursi oruđa za tu neoružanu ali ne stoga manje žestoku borbu, koji će kao takvi biti bespoštedno eksploatisani“. Ko je Edvard Herman? Edward S. Herman je profesor emeritus sa američkog Univerziteta Pensilvanije. On negira da je u Srebrenici izvršen genocid i da je ubijeno osam hiljada muslimana. Da li su njegovi stavovi bili kritikovani i osporeni? Jesu. Da li Radojičić nešto kaže o tome? Ne. Šta kaže Radojičić? Ona kaže da nije samo „politički mit“ nego je i sama „srebrenička tragedija“ oruđe u žestokoj borbi. Šta je još ta tragedija za bosanske muslimane? Ona je za njih i „nezasluženo stečeni moralni kapital“: „Bosanski muslimani neće lako odustati od nezasluženo stečenog moralnog kapitala koji status naroda žrtve ’zločina nad zločinima’ obezbeđuje, a još manje od političke dragocenosti u koju bi taj kapital po svemu sudeći trebalo da bude konvertovan“.
U šta „taj kapital“ onda treba da bude konvertovan? Radojičić: „Retorika pomirenja je uostalom svih ovih godina bila samo iznuđeni obol političkoj korektnosti iza koje se više ili manje vešto skrivala namera nastavka rata drugim, neoružanim – medijskopropagandnim, diplomatskim i, ponajviše, međunarodnokrivičnopravnim sredstvima, do ostvarenja jedinog stvarnog cilja – željenog državnopravnog dizajna jedne nove i sasvim drugačije BiH“. Kako Radojičić, tako i Đurić: u julu 1995. osam hiljada zarobljenih muslimana ubili su srpski vojnici kako bi danas Bošnjaci imali „centralizovanu i unitarizovanu, sadašnjeg srpskog entiteta ’rasterećenu’, BiH“. Da li bi nešto u vezi sa „rasterećenjem“ bilo drugačije da srpski vojnici nisu u julu 1995. ubili osam hiljada muškaraca zato što su bili muslimani, Radojičić se ne pita; nju umesto tragedije više zanima politički mit i kapital koji se konvertuju, kako je to već objasnio profesor, američki, Herman.
Da li Bošnjacima nisu svete samo njihove žrtve, koje bi oni nekako da „konvertuju“, kako to objašnjava Radojičić, i po kojima „gaze“, kako se slikovito izrazio Đurić? Ne, naravno. Nisu im svete ni srpske žrtve. Kako to? Radojičić: „U tom smislu nedavna poseta bošnjačkog člana Predsedništva BiH jednom od brojnih srpskih stratišta iz nedavnog rata pre bi se mogla tumačiti kao ponuda političke trgovine (’Mi vama pijetet i prema vašim žrtvama, a vi nama priznanje genocidne kakvoće zločina u Srebrenici’) nego kao iskaz iskrenog saosećanja sa bolom i patnjom ratnog suparnika“. Šta se na tom stratištu dogodilo? Na tom stratištu, kaže Radojičić, „zverski su ubijeni sarajevski Srbi“. Kako su u julu 1995. srpski vojnici ubili osam hiljada muslimana? Radojičić kaže – „tragično“. Srbe „zverski“ ubijaju na „brojnim“ stratištima, dok muslimani stradaju u jednoj „srebreničkoj tragediji“. Dok Srbe ubijaju „zveri“, muslimane ubijaju „ratni suparnici“ skrhani „bolom i patnjom“. Kako bi se profesor Herman, stručnjak za medijske manipulacije, odredio prema ovom pisanju, nismo u prilici da znamo. Visokom funkcioneru SNS-a, Marku Đuriću, pak, tekst naučne saradnice Mirjane Radojičić dopao se tako da stavove iz njega verno prenosi u svojim izjavama.
Ko onda na kraju od jedne „tragedije“ pravi „politički mit“ na kome pokušava da stekne „kapital“ koji se može „konvertovati“ u… dakle, u šta? Đurić, kao i Radojičić, objašnjavaju – u julu 1995. srpski vojnici ubili su osam hiljada muškaraca zato što su bili muslimani, kako bi Srbi u Bosni i Hercegovini danas imali Republiku Srpsku. Da li oni to baš tako kažu? Naravno da ne. Kako oni to kažu? Oni to kažu ovako – ko god iznosi istinu o osam hiljada muslimana koje su u julu 1995. ubili srpski vojnici, govori protiv Republike Srpske. Šta to onda znači? To znači da ko god govori istinu, govori u stvari protiv Republike Srpske, to jest da Radojičić i Đurić misle da Republika Srpska može da se brani samo lažima.
Peščanik.net, 01.07.2016.
Fotografije čitalaca, Predrag Trokicić
_________________
Dejan Ilić (1965, Zemun), urednik izdavačke kuće FABRIKA KNJIGA i časopisa REČ. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, magistrirao na Programu za studije roda i kulture na Centralnoevropskom univerzitetu u Budimpešti i doktorirao na istom univerzitetu na Odseku za rodne studije. Objavio je zbirke eseja “Osam i po ogleda iz razumevanja” (2008) i “Tranziciona pravda i tumačenje književnosti: srpski primer” (2011).
