Glupost u suštini nije defekt intelekta, nego ljudskosti
Ne može se reči da su naši akteri političke zbilje glupi – pametni su, inteligentni i mudri jer da nisu takvi ne bi bili tu gdje jesu sada.
Postoji kod Frojda jedan zanimljiv fenomen koji je on nazvao nelagodnost u kulturi (tako se naziva i njegova knjiga posvećena ovom fenomenu) i koji nam ukazuje na naše primitivne korjene i frustracije koje izazivaju kulturna ograničenja i pravila društvenog života. Sa tim kulturnim nelagodnostima se borimo svi i one su dio našeg postojanja, ali ukoliko jedno društvo doživi naglu kulturnu fašizaciju, to jeste naglo jačanje primitivizma, onda se urušavaju kulturne vrijednosti kao nevažne ili sputavajuće “za zdravlje nacije”.
Primitivizam u politici kod nas je opšte prihvaćeno načelo i, što su političari primitivniji i siroviji, to više i odgovaraju prostom narodnom duhu. Sigurno da ne treba da navodim primjere, a nažalost politički primitivizam ne stagnira nego se naprotiv širi i zadobija nove forme jer naprosto nema “kritične mase” pojedinaca koji bi se borili za prava kulture. I ovi rijetki pojedinci su se utopili u opštoj primitivizaciji ili su pak izuzeci koji samo potvrđuju pravilo opšte kulturne degradacije, a ima i onih kulturnih trudbenika koji su odlučili na svojevrsan kulturni harakiri i svoje su kapacitete usmjerili ka uništenju i ono malo prostora koji je sačuvan od primitivističke destrukcije.
Intelektualni primitivci
Uglavnom se radi o režimskim intelektualcima koji povlađuju primitivizmu svojih političkih mecena, ali ima onih koji iskreno vjeruju u uništenje kulturnih “anomalija”, osobito onih koje dolaze sa mrskog nam zapada…, istoga …, odakle sve ne. Inteluektual-primitivci povlađuju mnogo široj primitivnoj populaciji, osobito onoj koja ima vlast i moć, tako da je ova borba teška, nepravedna i, kako mi se čini, unaprijed osuđena na propast.
„Primitivac nanjuši drugog primitivca na daljinu.
Primitivac uvažava drugog primitivca. U tom drugom vidi sebe, kao u ogledalu.
Vidi grubost koja mu imponuje, prostaštvo kome se divi, autentičnu
bezobzirnost. Primitivac u politici poštuje i uvažava samo načelo sile,
primitivac u društvu ushićava se opštim bezumljem, a intelektualni primitivac,
taj contradictio in adjecto, ali itekako postojeći u društvima zarobljenog uma
i sužene svesti, kolektivizma i populizma, uništava svako mišljenje, svaki
uzlet duha i u prvim je redovima borbe protiv individualizma. Primitivizam je
korov kojeg ima posvuda. Poput je rđe koja se svuda hvata, poput kiseline koja
sve nagriza. Primitivan čovek veruje da je uvek u pravu, ne priznaje drugačije
mišljenje, slep je i gluv za sve razloge i činjenice. Nije u stanju da ima
viziju budućnosti, a prošlost svodi u nekoliko stereotipa kojima objašnjava
ukupnu istoriju čovečanstva. Primitivizam je toliko žilav, jak, dosledan i
uporan da se prenosi kao nasledna bolest sa generacije na generaciju. I tamo
gde se čini da je iskorenjen, iznenada se javlja, niče iz pepela svoga
uništenja. „Čežnja za primitivnošću je bolest kulture“, napisao je Santajana.“
(Filip David,
Jesmo li čudovišta, Bosanska knjiga, Sarajevo 1997, str. 151-153.)
Američko-španski filozof Džordž Santajana, jednom je rekao kako je narod koji zaboravlja svoju istoriju osuđen da je ponavlja. Međutim, oni kojima se to desi, rizikuju ne samo da svoju zlu sudbinu ponove, već i da im budu pripisana upravo ona nedjela koja su drugi počinili njima.
***
Izvori:
– ZLATKO JELISAVAC: Crknućete od onoga od čega se živi!
***
Filip David | Trijumf primitivizma
Pravo značenje reči primitivac je prost, neobrazovan čovek. Ali kod nas najveće primitivce, oličenje primitivizma, nalazimo upravo među onima koji poseduju nekakvo obrazovanje. Jedna od karakterističnih osobina pravih primitivaca jeste njihova sposobnost da dugo i vešto skrivaju svoj primitivizam
Izvor fotografije: slobodnaevropa.org
U mirnim vremenima ugnjezde se u nekoj sredini i svojim manirima naizled uglađene osobe, pristojnim izgledom i uljudnim ophođenjem, uspevaju da zavaraju okolinu. Suština je zapravo zamaskirana sa nekoliko skupih odela i nekoliko naučenih fraza. Primitivci su tako ušuškani u samoj srži društva poput larvi koje mogu ostati larve čitavog života. Ali ako naiđu za njih povoljne okolnosti, iz tih larvi se razvijaju štetočine koje iznutra nagrizaju i dovode do propasti sve što dotaknu.
Primitivizam se svuda unaokolo širi kao paučina. A kada nema vetra da ga razduva, štošta se uhvati u njegove mreže. Primitivci jedni druge prepoznaju i onda kada su premazani sa hiljadu zaštitnih boja. Postoji prava internacionala primitivaca i njihova međusobna solidarnost. Podržavaju se i pomažu kada se nađu u nevolji. Primitivizam se jako vezuje za prostakluk, a prostaštvo je za mnoge opčinjavajuće.
Prostak veruje da svet postoji samo njega radi. On nema nedoumica, kolebanja, griže savesti, trauma. Svet viđen njegovim očima je pojednostavljen, uprošćen, bez moralnih dilema. „Ili kako ja kažem, ili nikako!“ Udara pesnicom o stol, ili pesnicom u oko kako bi stavio do znanja da mora biti po njegovom. Ima širok osmeh kojim pokazuje zlatne zube. Nosi razdrljenu košulju da bi otkrio maljave, muške, junačke grudi.
U mirnim vremenima primitivci kao oličenje prostakluka katkad služe za podsmeh. Njihova neutoljiva glad i žeđ da sve prilagode i potčine sebi deluje budalasto i megalomanski. A kao odgovor na sredinu koja im se ruga, stvaraju svoju kulturu, svoju državu u državi. Imaju svoju književnost, svoju muziku, svoje idole, svoje zvezde i kraljeve. Primitivizam je zarazan. Kultura primitivaca u mračnim vremenima postaje državna kultura, njihovi idoli – idoli masa. Duh primitivizma oseća se tada na svakom koraku, vlada nad mišljenjem, utisnut je u svaki delić života, nadmoćno se uzdiže kao metafora svega postojećeg.
Primitivac nanjuši drugog primitivca na daljinu. Primitivac uvažava drugog primitivca. U tom drugom vidi sebe, kao u ogledalu. Vidi grubost koja mu imponuje, prostaštvo kome se divi, autentičnu bezobzirnost. Primitivac u politici poštuje i uvažava samo načelo sile, primitivac u društvu ushićava se opštim bezumljem, a intelektualni primitivac, taj contradictio in adjecto, ali itekako postojeći u društvima zarobljenog uma i sužene svesti, kolektivizma i populizma, uništava svako mišljenje, svaki uzlet duha i u prvim je redovima borbe protiv individualizma. Primitivizam je korov kojeg ima posvuda. Poput je rđe koja se svuda hvata, poput kiseline koja sve nagriza. Primitivan čovek veruje da je uvek u pravu, ne priznaje drugačije mišljenje, slep je i gluv za sve razloge i činjenice. Nije u stanju da ima viziju budućnosti, a prošlost svodi u nekoliko stereotipa kojima objašnjava ukupnu istoriju čovečanstva. Primitivizam je toliko žilav, jak, dosledan i uporan da se prenosi kao nasledna bolest sa generacije na generaciju. I tamo gde se čini da je iskorenjen, iznenada se javlja, niče iz pepela svoga uništenja. „Čežnja za primitivnošću je bolest kulture“, napisao je Santajana.
Primitivizam rađa fanatizam, a fanatizam primitivcima daje novu snagu, snagu varvara spremnih da ruše, gaze, uništavaju. Šovinizam, fažizam, staljinizam, objedinjuju u sebi primitivizam i fanatizam. Fanatici slepo hrle ka ostvarenju svoga cilja. Ujedinjeni su u mržnji. Mase zaslepljene fanatizmom, podjarmljene mržnjom, hranjene primitivizmom, pretvaraju se u ljudska krda. Idu i prema sopstvenom uništenju jer slepilo fanatika i glupost primitivaca jedino mogu biti zaustavljeni istom takvom brutalnom silom kojom su krenuli da unište sopstvenu civilizaciju.
Ovdašnji primitivci spojili su fanatizam i akciju. U ime svoje nacije, ideologije i vere, lome kosti, stvaraju masovna groblja, ostvaruju se u nasilju. Buldožderima melju tela žrtava i bacaju ih u rudarska okna. Jedna žrtva za primitivnu pamet i iz nje izraslu moć i silu, nije ništa. Treba da stradaju stotine hiljada, možda milioni, da se zadovolje neumerene primitivne strasti. Obilazeći ratne invalide svoje vojske jedan ovdašnji vođa ih je pozdravio rečima: „Drago mi je što vas vidim u tolikom broju!“ A jedan drugi, na opomenu da njegov narod više nema nijednog prijatelja u svetu, odgovorio je: „Imamo jednog – Isusa Hrista.“
Sve što ovakvi dodirnu, pretvaraju u svoju suprotnost. Vera postaje blasfemična, rodoljublje kompromitirajuće, kultura ponižavajuća, vlast zaštita bezvlašću, visokoučene institucije paravan za gluposti, politika – utočište za primitivizam i primitivce. Ideološki buzdovan u rukama primitivaca vitla i mlati oko sebe sve čega se dotakne. Jednom probuđeni i osokoljeni primitivizam širi se posvuda nezadrživom snagom, pružajući zastrašujuće primere bezobzirnosti, ponižavanja ličnosti i oduzimanja životu osnovnog dostojanstva.
Primitivizam je izrugivanje duhu i istovremeno označava siromaštvo duha. Samoljublje bez ikakvog pokrića, oholost prema nemoćnima, poniznost prema gospodarima. Primitivci pišu istoriju samoobmana, a „samoobmana je“, kako je kazao pesnik, „ubitačna i za ljude i za narode.“
Može se pretpostaviti da će se sa nastupanjem mirnijih vremena primitivci povući sa glavne scene u pozadinu zbivanja, delujući sa rezervnog položaja. Prostakluk će pokriti pokradenim zlatom, obložiti ga dragim kamenjem i svilom. Ukrasiti diplomama i visokim državnim funkcijama. Biće manje glasni, ali jednako uticajni kao i pre. Oni ne sumnjaju da budućnost pripada njima, kao što im pripada i sadašnjost. Svuda će tražiti i nalaziti saveznike. Prostaštvo, fanatizam, lopovluk, beda duha, vrte ovaj svet. Primitivizam je neukrotiv, on je u samoj srži našega sveta, ali i u samome izvorištu najvećih i najstrašnijih zala.
Filip David, Jesmo li čudovišta, Bosanska knjiga, Sarajevo 1997, str. 151-153.
