Intelektualac mora da se zamera i strani koju zastupa, jer u suprotnom postaje propagandista, smatra profesor Filološkog fakulteta Milo Lompar
Intelektualac mora da se zamera i strani koju zastupa, jer u suprotnom postaje propagandista, smatra profesor Filološkog fakulteta Milo Lompar, dok profesorka Filozofskog fakulteta Dubravka Stojanović ocenjuje da su ovdašnji intelektualci na neki način nužno službenici države.
Ona je u serijalu Kvaka 23 Novinske agencije FoNet istakla da su intelektualci koji rade na univerzitetu na državnoj plati, da država može preko noći promeniti zakon i oterati ih s posla, da ih je ona stipendirala, finansirala im studije i zapošljavala ih, pa su samim tim zavisni.
„Vi nemate tu nezavisnu poziciju, nezavisne projekte, nezavisne finansijere, kao što imate u razvijenim državama“, ocenila je ona, pozivajući se na primer Nemačke u kojoj je kompanija Folksvagen jedan od najvećih finansijera nauke i naučnicima omogućava da budu slobodni i nezavisni od države.
Stojanović tumači da je u Srbiji sve zamagljeno i da se i dalje proizvodi ogromna „pena reči“, koja je još od početka 20. veka služila za izbegavanje važnih pitanja i verbalno nadgornjavanje političkih subjekata, koje je postalo samo sebi svrha.
Kako je objasnila, „na taj način vi stalno držite javnost u nekoj vrsti sluđenosti, zaluđenosti, adrenalinskoj zavisnosti gde se stalno čeka ’ko će šta sutra da kaže i kako će im ovi odgovoriti’, što postaje jedna dnevna igra u kojoj se u stvari više ništa ne čuje“.
Po njoj, to se može smatrati i „zaverom elita protiv Srbije“, jer mnogima nije u interesu da se ljudi opismene, da nastane kritička inteligencija, da postoje institucije i sloboda štampe.
Njima je korupcija značajnija nego neki uređeni sistem gde bi bili kontrolisani, ukazala je ona, napominjući da u tom korpusu ima i intelektualaca kojima je bolje da se baškare na svojim pozicijama, a da s druge strane kolaboriraju s vlastima.
„Klijentelistički odnos u društvu, kakav mi imamo od 19. veka, znači da vam država ili vladajuća partija nešto daje, ali da nešto i traži. I sad u nekom trenutku vi morate nešto da učinite, da podržite, da kažete, da potpišete neku privrženost nekom vođi ili već zavisi šta“, obrazložila je Stojanović.
Sve to, po njenom mišljenju, dovodi do zbunjivanja društva, izostanka političkih i društvenih promena, kao i poražavajućih demografskih podataka.
Takođe, ona je uverena da istorija u Srbiji nije stala sada, već „kad je i počela“ i podseća da su u 19. veku pripadnici Narodne radikalne stranke Nikole Pašića bili protiv osnivanja Medicinskog fakulteta, uvođenja kanalizacije ili čak podizanja dvospratnica u Beogradu, što su pravdali postojanjem važnijih pitanja koja bi najpre trebalo da budu rešena.
Lompar: Naše stanje je rezultat jednog dubokog kulturnog poraza
Nasuprot tome, Lompar je rekao da istorija nije stala, nego da je, za razliku od Evrope, gde je uzburkano na površini, kod nas stanje takođe uzburkano, ali po dubini i ne vidi se, što je jako opasno.
Kako je predočio, „ako u dubinama kolektivnih predstava imate jednu vrstu pritajene neuroze, onda ona izbija na neartikulisan način“.
„Imate dubinsko nezadovoljstvo koje onda u jednom trenutku samo izbije kao gejzir, umesto da imate neku vrstu osigurača“, upozorio je Lompar i konstatovao da se to kod nas odigrava proteklih 40 godina.
On misli da građani nisu svesni šta se oko njih dešava, da odustaju i da su ravnodušni i napominje da je „ravnodušnost prema sopstvenoj egzistenciji možda poslednji oblik čovekove ravnodušnosti“.
Takve ljude ništa ne interesuje, smatra Lompar i objašnjava da je razbijeno osećanje solidarnosti, univerzalnosti i nacionalne vrednosti.
Prema njegovoj oceni, „ovo naše stanje je rezultat jednog dubokog kulturnog poraza, koje pokazuje da naša kultura nije uspela da uspostavi kriterijume unutar kojih bi različiti politički sadržaji postojali, pa čak i ako nam nisu prijatni“.
Intelektualci se u sve to uklapaju, jer su, kako ukazuje, materijalno i statusno korumpirani, bolje su se snašli od ostalih građana, bolje se orijentišu i nude svoje propagandne usluge.
U tom kontekstu, Lompar ne pravi razliku između nacionalnih i građanskih intelektualaca, jer ni jedni ne ukazuju na ograničenja, slabosti i nesposobnosti strane koju zastupaju.
On smatra da je intelektualac zbog tog klijentelizma kod nas abdicirao i više ne postoji.
„Onda on naravno hrli u one medije gde je dobro prihvaćen, ali to znači da društvo u suštini ne komunicira i da jedino razrešenje postojećeg stanja na kraju biva uz arbitražu stranog činioca“, obrazložio je Lompar.
Prema njegovom viđenju, vlast u Srbiji je od 2012. zapravo vlast simulakruma – spajanja nespojivog. S jedne strane, uzimaju se komponente nacionalne politike, a s druge se nastoji da se izađe u susret zahtevima zapadnih činilaca.
Kod građana, kaže, to rezultuje dezorijentaicjom i gubitkom moći rasuđivanja, što je važno zato što „samo ljudi koji rasuđuju imaju sposobnost da učestvuju u demokratiji“.
„Nema demokratije ako ste vi ljudima potpuno poremetili fokus razmišljanja. pa onda pola dana razmišljaju u jednom, a pola dana u drugom pravcu“, zaključio je Lompar.
Balunović: Ovde vlada srpski ideološki paradoks
U Srbiji vladaju trend medijskog intelektualizma i kriza intelektualne i političke misli, što je i uzrok, ali i posledica stanja u društvu, izjavio je Filip Balunović sa Instituta za filozofiju i društvenu teoriju i ocenio da Srbija živi u limbu između jakog desnog diskursa i liberalne „druge“ Srbije.
On je, u serijalu Kvaka 23 agencije FoNet, konstatovao da se ovde „intelektualci referišu na naslove u medijima, umesto da bude obrnuto“.
„Time prestaju da budu originalni mislioci, koji izvode zaključke o pojavama oko sebe, već puštaju da drugi kreiraju okvir u koji se oni uklapaju“, ocenio je Balunović.
Uprkos „nedostaku originalne, angažovane misli“, on smatra da postoje ljudi, koji originalno misle, objavljuju u naučnim časopisima, u nedeljnicima i u nekim medijima, ali „deluje da u društvu prolazi samo agresija i da nema prostora da se normalno diskutuje“.
Objašnjavajući uzroke nedostatka originalnih ideja i razmišljanja samo u okvirima dijagnoza, Balunović je ukazao na nedostatak ozbiljne levice, poput „Frankfurtske škole“ i drugačijeg narativa.
Prema njegovom mišljenju, Srbija tridesetak godina živi u limbu između jakog desnog diskursa koji pokušava da izgradi naciju na mitovima i, sa druge strane, liberalne „druge“ Srbije.
„Ona pokušava nešto slično samo na način zapadnih zemalja i ideje da Srbija bude deo evropske porodice, ali na tom putu, od 5. oktobra ljudi su se umorili, jer se sve razvuklo“, protumačio je Balunović.
Prema viđenju ovog političkog filozofa, Srbija pokušava da se, kao i druge zemlje regiona, reafirmiše kao država i to kao nacionalna država, ali za razliku od ostalih članica bivše Jugoslavije, ovde „vlada srpski ideološki paradoks“.
Kako je razjasnio, to stanje je posledica toga da su kod nas „leve ideje tokom devedesetih baštinili nacionalisti, predstavljajući se kao levičari“, poput Jugoslovenske levice i SPS i od toga pravili cirkusku predstavu.
Savremeni primer toga je ministar Aleksandar Vulin koji, prema uverenju Balunovića, baštini „najmračnije ideje 20 veka“, predstavljajući se kao levičar koji „Jevreje i Rome zamenjuje u vokabularu Šiptarima, balijama i ustašama, što je izuzetno agresivno“.
U javnom prostoru vlada „haos“, za koji Balunović ne može da kaže da li je dirigovan, ali se država i državna struktura ponašaju šizofreno, poput osobe koja priča nepovezano.
„Vi na kraju jedino možete dignete ruke i kažete u redu, jer nema ničeg smislenog što biste rekli na taj besmisao“, obrazložio je on i kao primer pomenuo Zakon o istopolnim zajednicama, koji je prvo podržan, a potom je predsednik rekao da ga neće potpisati.
Balunović procenjuje i da građani mnogo bolje razumeju situaciju nego što se misli i to potkrepljuje tezom da je „opoziciono mišljenje u Srbiji šire od podrške opoziciji i da građani shvataju da opozicija nije adekvatna zamena za ovo što danas predstavlja vlast“.
Uz stav da ne želi da se bavi vlašću, jer je o „njoj sve jasno“, on je uočio da se i na opozicionom delu spektra „sve vrti u krugu istih argumenata i dijagnoza, koje nisu nikakav novum i ne govore ništa što ne znamo“.
„Pobogu, svi prepoznajemo kakva je ova vlast sa kojom imamo posla i ne treba opozicioni lider da nam sada objašnjava kako živimo“, predočio je Balunović.
Kako je sugerisao, opozicija, i ne samo ona, trebalo bi da iskorači iz kurcšlusa koji je vlast napravila u javnosti, da ignoriše tu vlast i da se, mimo kamera, bavi raspravama i razgovorima o temama koje nisu nametnute.
Upitan da li su nove i kreativne „misli“ u Srbiji one koje se naslanjaju na ekološki pokret, Balunović je odgovorio da je „i cev u reci politika“, ali da je ovde problem taj što zelene politike nemaju višedecenijsku tradiciju.
Osim toga, kako je primetio, na Zapadu su te politike uglavnom naslonjene na levicu koja ovde jedva da postoji.
Smatra da je problem razvoja kreativne ekološke misli i taj što je standard nizak i što se ljudi bave egzistencijom, ali „sporiji razvoj ne znači da se neće razviti“.
„Kada pričamo o idejama i mislima, dobra stvar u tome je što je reč o dvosmernom procesu, jer ne treba elita da kaže plebsu, pa da plebs na to reaguje, već aktivizam treba da podstakne misao, kao što misao podstiče aktivizam, jedno bez drugoga ne mogu“, naglasio je Balunović.
Ukazujući na nedostatak “klice originalne promene” u Srbiji, on je pomenuo pokušaje preuzimanja pozitivnih primera promena iz regiona.
Kaže da se opozicija ovde hvata za dešavanja u regionu, poput lokalnih izbora u Hrvatskoj, koji su zgodni da podignu elan i da osokole, ali se ne mogu primeniti po sistemu “copy-paste i zato nešto originalno mora da se smisli”.
Balunović dijalog vlasti i opozicije ne vidi kao originalnu ideju, jer ne shvata šta tačno vlast može da obeća i sprovede, dok banalnim naziva očekivanje da neće biti crnih džipova ili primoravanja ljudi da fotografišu izborni listić.
Umesto toga, predlaže da opozicione stranke motivišu ljude da budu kontrolori na izborima, a iako se trenutno ne slaže ni sa jednom opozicionom strankom, odazvao bi se pozivu „Stranke slobode i pravde, čak i Dveri, za koje nikada ne bih glasao, da bude kontrolor na izborima, recimo u Apatinu“.
Za Balunovića je opozicija ogledalo jednog društva i njegove kreativnosti, koja koliko god da ima procenata, treba da bude zdravo društveno tkivo, da bude progresivna, borbena i da pokaže da će se izboriti za prava građana.
„Ovde kao da je to sve zakržljalo, zajedno sa ovim svim drugim stvarima“, ali on poručuje da „ne treba odustajati, već treba i dalje pokušavati razgovarati, diskutovati i sarađivati, jer svaki razgovor donese nešto novo“.
Uz podsećanje da u teoriji društvenih pokreta postoji termin „prozor prilike“, Balunović je objasnio da je to situacija kada se otvori neka pukotina nastala tektonskim poremećajem“.
Kako je precizirao, to je u Srbiji akumulacija svih skandala i afera vlasti, što će u jednom trenutku otvoriti prozor prilike.
„Ništa što radimo nije džabe, čak je u redu i da nam malo padne moral, da se demotivišemo, ali posle demotivacije dolazi motivacija, pa ćemo opet da izađemo na ulice, opet ćemo se boriti i tako dok nešto ne uspemo“, zaključio je u Balunović.
