Piše: Hamid Deronjić
Mnogi su nakon hapšenja Fahrudina Radončića, predsjednika Saveza za bolju budućnost, izrazili zabrinutost za koalicione i nacionalne (bošnjačke) interese. Ali pred većim iskušenjem nalaze se institucije od općeg, državnog interesa – Tužilaštvo i Sud BiH.
Stranačke vrhuške se tobože boje za stabilnost koalicije koju mogu narušiti samo oni sami. Nepotrebno se javnost opterećuje stanjem u koaliciji koja zavisi samo od odgovornosti koalicionih partnera, a nastojeći da pritvaranje jednog stranačkog lidera prikažu presudnim za opstanak aktuelne vlasti, koalicioni partneri samo potvrđuju glasine da je koalicija i nastala zbog interesa stranačkih lidera. Koalicija formirana iz viših interesa ne bi dolazila u pitanje ni zbog jednog političara. Naravno, koaliciji SDA-SBB možda i ne prijeti raspad, ali se prijetnja njenom destabilizacijom koristi za animiranje javnosti i kao svojevrstan pritisak na sud.
No, za razliku od političara zbog kojih pravosuđe uglavnom i jeste u nezavidnoj poziciji u odnosu na “zavidno stabilnu vladajuću koaliciju”, građane bi, u vlastitom interesu, trebala zanimati samo pravičnost suđenja. Pritom, politički interesi vlasti, eventualna skolonost određnih tužilaca da procesuiraju baš određenu političku ličnost te prigovori tužitocima da su u Bosni nestali kamioni para a da niko nije odgovarao (zaboravljajući da se u konkretnom slučaju radi o svjedočenju za ubistvo), mogu biti predmet javne rasprave pa i buduće reforme sudstva, ali optuženom to, očigledno, neće biti od velike pomoći. I za njega i za Tužilaštvo najvažnije je može li se ono što piše u optužnici dokazati ili oboriti. A to je posao za sudnicu.
Ali Tužilaštvo i Sud BiH su već prvim saopštenjem izazvali, u najmanju ruku, zabunu u javnosti. Zajedničkim oglašavanjem dali su priliku da ih se kritizira zbog narušavanja ravnopravnosti strana (tužilaštva i odbrane) u postupku. Naredna saopštenja su i laika natjerala da se zapita: Zašto sve ovo državnom pravosuđu treba? Zašto neko ko ima ekskluzivnu privilegiju da tuži i presuđuje ulazi u medijski sukob u kojem, s obzirom na resurse, nema gotovo nikakavih šansi? Je li pametno uvlačiti Tužilaštvo u obračun s medijima i pružiti im priliku da pokažu ko je jači, i tako nepotrebno narušavati ugled u javnosti.
Zar u Tužilaštvu i Sudu BiH misle da će saopštenjima zaustaviti Avazovu kampanju vansudske odbrane Fahrudina Radončića, utemeljitelja Avaza? Pa ni konačna sudska presuda, ma kakva ona bila, neće promijeniti uvjerenje Avaza i njegovih sljedbenika da je optužnica protiv Radončića montirana. To je toliko očigledno da je van svake pameti i pomisliti da će povremena oglašavanja Tužilaštva i Suda utjecati na već formiran stav Radončićevih medija i dobrog dijela programirane javnosti. Bez obzira na ishod sudskog procesa, Avaz je već “presudio” i predsjednik SBB-a će kod najvećeg broja članstva i simpatizera stranke ostati žrtva “montiranih procesa”, a to može biti veliki politički zalog za bolju budućnost.
Mnogi mediji koji su nekad vodili istrage i prije tužilaštava sada glume neutralnost ili se prave da se ništa ne događa. A i Tužilaštvo bi, čini se, više reklo da je šutilo. Ovako se čini da saopštenjima i sami logistički podržavaju ofanzivu na sebe. Istina je da se ne objavljuje crna naslovna strana baš svaki dan niti se na čađavoj naslovnici objavljuje radosna vijest o pobjedi na Eurosongu ili o plasmanu fudbalske reprezentacije na Svjetsko prvenstvo, ali nije na tužilaštvima da se osvrću na boje i sadržaje naslovnica u novinama, osim ako one nisu povod za istrage.
Neko je u pravosuđu morao znati da je medijsku bitku izgubio prije nego je i započne: sve što kažeš bit će upotrijebljeno protiv tebe. Svaki prigovor medijima bit će okarekteriziran pritiskom i ugrožavanjem medijskih sloboda. Mogu te iz dana u dan rešetati, ali drzneš li se da odgovoriš, jauknut će do Bosfora: “aman, Zeman!”.
Oni koji su pokrenuli proces protiv Radončića morali su znati i biti spremni na predvidljivu medijsku hajku. Nisu valjda očekivali da iz Avaza i SBB-a i u Radončićevom slučaju ponavljaju frazu “neka institucije rade svoj posao”. Ako se već moralo reagirati na udar Avazovih borbenih jedinica, ojačanih intelektualnim teškim topništvom, onda je možda dovoljno bilo jedno odvojeno saopštenje Suda u kojem garantira nepristrasnost procesa. To je, uostalom, ono što građane, bez stranačkog i nacionalno-koalicionog svrstavanja, jedino i zanima.
Ali, s druge strane, stravično bi bilo da se pokaže da iza slučaja Radončić stoje “odmetnuti dijelovi jedne političke stranke” ili da su pojedinci, zaslijepljeni osvetom zbog nekih ranijih pisanja Dnevnog avaza, odlučili da (zlo)upotrijebe Sud kako bi Radončića ohladili u pritvoru. To više ne bi bila stvar stranačkih frakcija niti pojedinaca u Tužilaštvu, to bi bio sunovart institucija koje garantiraju sigurnost i jednakost građana pred zakonom, a to je isto kao sunovrat države.
Bojati se, u tom slučaju, da se ne bi sve završilo baš onako kako je predvidio advokat Vlado Adamović, da će, naime, ili Radončić ili neko od tužilaca u zatvor. S obzirom na ulog, to bi bio najmanji gubitak. Sve je otišlo tako daleko da se više ne može govoriti o pojedincima već o institucijama. Tužilaštvo je pokrenulo istragu, ali Sud je optužnicu potvrdio, a potom Radončića vratio u pritvor. Na kraju neće možda biti ni važno je li optužnica protiv Radončića zaista montirana, evantualno oslobađajuća presuda će je takvom predstaviti. Nakon takvog epiloga suđenja, kola se ne bi slomila samo na jednom tužiocu. Za razliku od ranijih oslobađajućih presuda političarima na koje se gotovo niko nije ni osvrtao, ovaj put bi javnosti bila poslata nedvosmislena poruka da se ne može vjerovati ni sudovima ni tužilaštvima i da svako može biti žrtva montiranih procesa. To je tako veliki ulog da strah pobuđuje i sama pomisao da se neko, bez čvrstih dokaza, usudio igrati sa pozicijom i ugledom suda.
Jer na sceni nije samo samo sudski proces protiv Fahrudina Radončića, nego je na kocki i sam državni sud. Zato bi u općem interesu bilo da i Tužilaštvo i Sud znaju šta rade i da nisu krenuli “grlom u jagode”.
Indikator.ba
