- Dijego Fuzaro je mlad italijanski profesor i filozof koji zaslužuje pažnju razmišljanjima o aktuelnoj realnosti, raspodeli moći, novca i rada.
- Pisao je i o ekonomskom fanatizmu koji uništava porodicu i izneo razloge zašto je porodica danas nepotrebna kapitalu.
- Dva su razloga zbog kojih se uništava porodica za koju ne važe odnosi ‘dajem da bih dobio’.
Pre 10 godina, kada je imao samo 30, Dijego Fuzaro je prozvan za jednog od najperspektivnijih mladih evropskih filozofa.
Ime, kritički tekstovi i govori italijanskog profesora Dijega Fuzara, poznati su delu nešto izbirljivije svetske publike. Iako veoma mlad za ugled koji uživa i rad koji je već ostavio za sobom, Fuzaro je uveliko na prvoj liniji kritičkog fronta sveta koji je zatekao ovaj milenijum. Njegova publika je pre svega znatiželjna i otvorena za suprotna stanovišta kad se priča o kapitalizmu, aktuelnoj raspodeli snaga novca, moći i rada.
Fuzaro sebe svrstava u red učenika Hegela i Marksa, ali one nezavisne struje. Kaže da se razilazi od nesvrstanih intelektualaca i da je svojim uverenjima iznad uvrežene podele na ’leve’ i desne’. Prvo u šta je siguran, što podržava i pokreće, je politička i kulturološka borba za ljudsku emancipaciju i prava. U velikom broju tekstova i razgovora bavi se svetskom ekonomijom, komentariše i podseća da svako mora da misli svojom glavom, da ignoriše pritisak mišljenja većine, a pre svega pritisak ’politički korektnih govora’.
Dijego Fuzaro i manični mejnstrim
Jedan od savremenih problema na koji se Fuzaro često poziva u svojim tekstovima je postojanje jedne ideologije, mentalni sklop današnjice koji jedino vrednuje kapitalističko-ekonomski stil života. Ovakav stil života ceni jedino ekonomsku korisnost i za to nema alternativu. Fuzaro poziva da se ovakav sistem vrednosti kritikuje, ispituje i da se postavljaju drugi uzori koji će uspostavljati vrednosti.
„Drago mi je da sam neko sa strane izuzet iz ovakvog koncepta vrednosti. Čak i sebe ne volim da nazivam intelektualcem jer su današnji intelektualci nešto kao klasa, nešto kao postmodernistički kler koji ne slavi srednjevekovnog boga, već boga tržišta i finansija. Plivam kao riba protiv aktuelne struje dok danas intelektualci slepo prate struju političke korektnosti i mejnstrim koji se manično ponavlja i emituje na televizijama, u štampi i na društvenim mrežama“ na jednoj od konferencija o ekološkoj održivosti rekao je Fuzaro pre nekoliko godina.
Kad za sebe kaže da je iznad podele na ’leve’ i ’desne’, iako ga pridružuju Marksovim naslednicima, pod tim misli da je uveren da i u jednoj i u drugoj struji ima dobrih postavki.
„Nisam političar, filozof sam, pa mogu filozofski da pokušam da napravim sintezu i razumem šta je istorijski bilo dobro i u levici i u desnici.
U levici su dobre ideje o vrednosti rada, vrednosti solidarnosti, pažnje i prema najslabijima, o zajednici jednako slobodnih pojedinaca i jednakosti uopšte.
Desnica ima dobre ideje o porodici, njenoj važnosti, ideje o ocu, majci. Ukratko, dobre stvari postoje i na ’desnoj’ strani“, rekao je Fuzaro u intervjuu novinarki Stefaniji Boreli.
Uništavanje porodice
U jednom od tekstova u kojima se bavio porodicom i uticajem ekonomskog fanatizma na promene koje se u porodici dešavaju, pre osam godina Fuzaro je zapisao :
„Jedna od prepreka koje kapital cilja da obori na prvom mestu je zajednica solidarnih pojedinaca koji su povezani kriterijumom koji se ne drži postavke ’dajem da bih dobio’. Kapital teži, danas više nego ikada pre, da neutrališe svaku postojeću zajednicu i da je zameni izolovanim atomima koji ne mogu da govore i razumeju drugi jezik osim anglofonske tržišne ekonomije. Uništavanje porodice koje se sada odvija povećanim intenzitetom uklapa se u ovaj horizont. Pošto porodica nužno, po svojoj prirodi, nudi emocionalnu i sentimentalnu, biološku i radnu stabilnost čoveka, njeno uništavanje ide preko procesa koji se potpuno ogleda u nesigurnom zapošljavanju na određeno vreme i u fleksibilnosti ljudskog života.“
Ekonomski fanatizam teži da uništi porodicu jer nas ’ona uči’ i primarni je oblik zajednice i dokaz koji potkrepljuje ljudskost i prirodnu suštinu čoveka. Kapital, nasuprot tome, želi svuda potrošnju i potrošače.
Dva su razloga zbog kojih je porodica danas nepoželjna zajednica, po mišljenju Fuzara.
Prvo, ona je dokaz da je zajednica primarna u odnosu na pojedinca, da je čovek po svojoj prirodi društveno biće. „Čista je laž teorija koju su nametnuli gospođa Tačer i neoliberalna misao po kojima ’društvo ne postoji’, već samo pojedinačni atomi, bez društvene veze, osim one koja se ogleda u potrošnji i razmeni roba“, napisao je Fuzaro.
Drugi razlog se krije u porodici i odnosima između oca i sina, između majke i oca. U ovakvim odnosima nikada neće biti razmene dobara kao jedinog mogućeg odnosa koje kapital podnosi. U porodici postoji odnos naklonosti i ljubavi kojim nikada ne upravljaju korist i princip ’dajem da bih dobio’.
Kako to danas radi u praksi?
Dijego Fuzaro ovaj dominantni pravac ili ideologiju vidi kao orla sa dva nejednaka krila.
„Dominantni neoliberalizam je orao sa jednim krilom koji je ’desnica novca’ koji diktira strukturne zakone. Drugo krilo je ’nazovi-levica’ koja omogućava nadgradnju i opravdava to što desnica radi.
Ako, dakle, ’desnica novca’ odluči da porodicu treba ukloniti radi stvaranja atoma potrošačkih usamljenika bez identiteta, lišenih bilo kakve međusobne veze osim potrošačke, onda ’nazovi-levica’ to opravdava putem delegitimizacije porodice kao građanske forme koju treba odbaciti. Pri tome, treba ućutkati svakog kao ’homofobnog’ ko se usudi da se ne slaže sa time. Danas levica podstiče kao emancipaciju i progresivnost samo ono što promoviše napredak i jačanje kapitala, tržišne ekonomije i privatizacije, konkurencije i konkurentnosti“, objašnjava aktuelnu dimaniku Dijego Fuzaro.
Italijanski filozof se poziva na Džordža Orvela iz ’1984’.
„Za sukob između branilaca porodice i njenih klevetnika važe Orvelove reči:
’Čak i kada se među njima javljalo neko nezadovoljstvo (a bilo je i toga), ono je završavalo u ćorsokaku, jer su oni bili lišeni opšte vizije činjenica, pa su to svoje nezadovoljstvo usmeravali na potpuno drugorazredne zahteve. Oni nikada nisu uspeli da imaju svest o najvećim problemima’“ nekog decembra pre osam godina zapisao je Dijego Fuzaro, četrdesetogodišnji italijanski posmatrač, kritičar i buntovnik čije misli zaslužuju pažnju.
