Guardian ekskluzivno otkriva: Gde se i kako zločinac Mladić skrivao 14 godina

Britanski list Guardian objavio je specijalni hronološki izveštaj o tome kako je najtraženiji Haški optuženik Ratko Mladić punih 14 godina uspevao izbeći hapšenje. Prenosimo vam najzanimljivije detalje.

 

Iako su ga ljudi koji su mu pomagali tokom skrivanja smatrali “srpskim herojem”, Ratko Mladić nije imao potpuno poverenje u njih. Zato je, za slučaj da im lojalnosti popusti, praktikovao da im pokazuje fotografije njihove dece. Poruka je bila jasna: ako možemo da vam “upucamo” decu kamerama, možemo isto tako i nekim drugim oruđima.

Broj uključenih u Mladićevo skrivanje se, po navodima Guardiana, progresivno smanjivao. Najpre ga je štitila srbijanska vojska, da bi se kasnije oslonio na uži krug svojih bliskih saradnika i prijatelja iz rata, a na kraju samo na familiju. Međutim, zajednički faktor u svakoj od tih faza bio je – strah.

Mladić se po završetku rata povukao u Han Pijesak u istočnoj Bosni, gde je koristio vojni bunker sagrađen još u vreme SFRJ, ali je 1997., kada su NATO snage započele traganje za ratnim zločincima, preko Drine prebegao u Srbiju, čiji je tadašnji predsednik Slobodan Milošević bio voljan da mu pruži utočište.

Na slobodi je uspevao ostati najviše zahvaljujući tome što je, kako je vreme odmicalo, verovao sve manjem broju ljudi, živeći u sve većoj izolaciji, dok je ćutanje jataka osiguravao preteći upotrebom sile.

Jula meseca 1997. godine, vojni oficir Milan Gunj primio je neobičan poziv iz Beograda. Zvao ga je vojnik iz jednog od vojnih odmarališta kojima je Gunj upravljao i rekao mu da dođe hitno jer su se pojavili neočekivani gosti. Kada je došao u odmaralište Rajac, udaljeno oko 60 milja od Beograda, na ulazu ga je sačekalo desetak ljudi od kojih je jedan bio Ratko Mladić.

“Bio sam pomalo iznenađen, uplašen i zbunjen ovim događajem. Pre svega zato što se to dogodilo u mom objektu, a ja nisam imao informaciju da će se dogoditi, tako da sam bio iznenađen. A drugo, znam da je Mladić optužen od strane Tribunala za izvesna dela, zbog čega me je obuzela panika i nelagodnost”, posvedočio je kasnije Milan Gunj u Hagu.

Oko mesec dana kasnije, Mladić se u sred noći preselio u drugi, veći vojni objekat, u Stragarima blizu Kragujevca, koji je bio bogato opremljen sportskim terenima, bazenima, stolovima za stoni tenis, pa čak i lovištem za jelene.

Mladićev stari porodični prijatelj, general Đorđe Čurčin, opisao je kako je izgledao tipičan dan koji bi zajedno provodili: “Razgovarali smo, šetali kroz šumu, igrali šah. Takođe smo igrali karte i stoni tenis. Ručali bismo, a zatim ponovo izašli u šetnju”.

Pripadnici Mladićevog osoblja bili su do te mere odlučni da mu pruže udobnost tokom skrivanja da su za tu svrhu formirali posebno odeljenje u Beogradu, pod nazivom Trideseti kadrovski centar. Pored stalne pratnje oko 10 telohranitelja, Mladić je dobio vozača, kuvara, čak i ličnog konobara. Deo vremena je provodio i sa porodicom u ulici Blagoja Parovića u Beogradu, a odlazio je i u restorane, kao i na fudbalske utakmice u glavnom gradu.

Mladićev bezbrižan život okončan je onog trenutka kada je nova srbijanska vlast uhapsila Slobodana Miloševića i poslala ga u Hag. General Ćurčin priseća se tog vremena: “Te noći kada je Milošević bio uhapšen, Mladić je bio u svom privatnom stanu, i iste te noći ga je napustio. Kada sam ga kasnije video i razgovarao sa njim, bio je vidno zabrinut za sopstvenu i bezbednost bliskih osoba. Bio je odlučan u nameri da se ne preda živ”.

Potom se uz pomoć Miloševićevog prijatelja iz vrha vojske Mladić prebacio u novu bazu, Krčmar kod Valjeva, sa jačim utvrđenjima i podzemnim bunkerima. Pošto je nedugo nakon toga Zoran Đinđić preuzeo vlast nad službama bezbednosti, generali su obavestili Mladića da mora napustiti objekat u Krčmaru, što je on isprva odbio, ali je nešto kasnije, 1. juna 2002., ipak poslušao savet i otišao u pratnji konvoja vojnih vozila.

Od tog trenutka krug jataka počinje da se sužava i vremenom će se od gotovo celokupnog vojnog aparata vesti na tek šačicu saboraca iz rata u BiH, predvođenih bivšim pukovnikom Jovom Đogom, koji je bio Mladićev čovek od poverenja, zadužen za iznajmljivanje stanova u novobeogradskim blokovima, namenjenih Mladićevom daljem skrivanju. Ni članovima porodice nije bio dozvoljen pristup ovim lokacijama.

U prvih nekoliko meseci Mladiću nije bilo baš najprijatnije, sve dok mu pomagači nisu pronašli par kuća u ulici Jurija Gagarina, gde se ponovo osećao sasvim udobno. Živeo je svega nekoliko vrata od Radovana Karadžića, ali je vrlo moguće da se njih dvojica uopšte nisu ni sreli tokom tog perioda, budući da se nisu podnosili međusobno tako da nije bilo nikakvih preklapanja između njihovih jatačkih mreža.

Mladić se sve vreme pridržavao stroge vojničke discipline, retko izlazeći iz stana, osim kada bi išao u povremene večernje šetnje pored Save sa sinom Darkom. Za one koji su bili zaduženi da ga čuvaju i paze, bio je izuzetno zahtevan gost. Tražio je da mu se ujutru pre vežbanja donese toplo mleko i med i insistirao je da sva hrana koju mu serviraju bude sveža, odnosno kupljena tog dana.

Situacija se iz korena promenila kada je ubijen premijer Zoran Đinđić. Zbog masovnih hapšenja koja su usledila u okviru policijske akcije provedene nakon atentata, istraga se opasno približila i pojedinim licima iz Mladićevog bliskog okruženja, što ga je nateralo da dodatno pojača mere vlastite bezbednosti i opreza. Neko vreme se sa svojim pomagačima krio u podzemnim vojnim bunkerima u beogradskom naselju Topčider, gde su 2004. pod još uvek do kraja nerasvetljenim oklonostima ubijena dvojica vojnika na straži. Roditelji ubijenih gardista tvrde da su im deca stradala upravo zato što su slučajno videli Mladića u pomenutom vojnom kompleksu.

Do 2005. Mladić se vratio u ulicu Jurija Gagarina, samo ovoga puta u drugi stan, ali se već decembra iste godine morao skloniti u selo Ljuba blizu Sremske Mitrovice u Vojvodini, gde se smestio u seoskoj kućici jednog od svojih jataka. Njegov prijatelj Jovo Đogo ubrzo je bio uhapšen, pa se Mladić našao pod još većim pritiskom. Iznenada je odlučio da raspusti ekipu svojih pomagača, plašeći se da je samo pitanje dana kada će sledeći biti uhapšen i izdati ga.

4. februara 2006. Mladić je pozvonio na vrata stana svog rođaka Krsta Jegdića, predstavivši se kao “momak iz Bosne”. Kada je, misleći da je reč o njegovom bratu iz Bosne, Jegdić otvorio vrata, Mladić je u njega uperio pištolj. Naredio je Jegdićevom sinu da siđe ispred zgrade i prenese poruku vozaču da je slobodan, a kada je momak izašao iz stana, Mladić je zapretio Jegdiću i njegovoj supruzi da bi im se sinu moglo dogoditi nešto neprijatno u slučaju da ga izdaju. Žena je pobesnela zbog ove pretnje i nije htela da čuje da Mladić ostane kod njih, pa je Krsto Jegdić na kraju Mladića odvezao u selo Mala Moštanica, 20-ak milja jugozapadno od Beograda, kod svog brata Miroslava.

Postoje dve verzije priče o Mladićevom narednom odredištu. Prema zvaničnoj, iz Male Moštanice se premestio u Lazarevo, vojvođansko selo u kojem je konačno i uhapšen 26. maja 2011. godine, dok je po drugoj verziji izvesno vreme navodno proveo u mestu Gacko u jugoistočnoj Bosni i Hercegovini, ali to do sada nije nigde zvanično potvrđeno.

Miloš Šaljić, Mladićev advokat, kaže da je Mladić jednom prilikom zatražio od svog rođaka Branislava, u čijoj je kući uhapšen, da ga ubije jednim od njegova dva pištolja ukoliko se slučajno desi da ga istražioci pronađu. Branislav je, međutim, tog kritičnog momenta bio van kuće, ali je Šaljiću priznao da ionako ne bi bio u stanju da to učini. Kao što očito ni sam Mladić nije bio spreman da presudi sebi.

Mnogi, uključujući više od osam hiljada Srebreničana, na žalost, nisu bili te sreće.

tačno.net