MILOŠ VASIĆ: LJUDSKA I GRAĐANSKA DUŽNOST
Retko se pruža prilika kakva se pružila Filipu Davidu pre neki dan. Kao svaki pametan i hrabar čovek, Filip je priliku iskoristio: nije mala stvar naći se u Previšnjem Prisustvu; retko to biva, a da se Filipa pitalo – ne bi bilo nikad. Bilo je, dakle, sad ili nikad. Ulazeći u salu Narodne biblioteke, gde je pozvan da primi nagradu za najčitaniju knjigu 2015. godine, Filip je primetio u prvom redu (a gde bi inače?) stolicu na kojoj je pisalo „Tomislav Nikolić“; malo se, kaže, lecnuo i pomislio da se udalji s lica mesta, ali to ne bi bilo lepo prema domaćinima i ljudima koji su mu nagradu dodelili, pa je ipak ušao, donekle pokvarenog raspoloženja. Ajde, dobro, što se mora – mora se.
Isto se tako moralo još nešto. Pre nego što će se uljudno zahvaliti na nagradi i održati kratko slovo, Filip je David ispunio svoju ljudsku i građansku dužnost: glasno i jasno se ogradio od prisustva Predsednika Republike Srbije, jer da se s njim i njegovom politikom sa naročitom upornošću ne slaže već više od četvrt veka. Onda je nastavio dalje. Nastala je neprijatna tišina i svi su složili neutralne face, naročito Laslo Blašković, domaćin događaja i direktor Narodne biblioteke: ovo mu nije trebalo i mi ga potpuno razumemo; ali, moralo je, a na to ćemo se uskoro vratiti.
Po završenoj ceremoniji, El Presidente se kiselog lica udaljio uz stepenice ka koktelu na spratu (nisam video da li je i Filip otišao na koktel, ama mi se nešto čini da je izbegao još i to poniženje). Na molbu novinara da komentariše Davidovu izjavu, ugledni genetičar Tomislav Nikolić promrsio je da za to nije trebalo ni „hrabrosti, a o vaspitanju da ne govorimo“. Tu bih se skrušenousudio da se ne složim. Naime, potrebna je hrabrost da se jednom šefu države, pritom notorno nabusitom i nevaspitanom, neznalici i sklonom lupetanjima, ukaže da mu negde nije mesto – svim protokolima uprkos. Tu dolazimo do vaspitanja: dobro vaspitanje upravo zahteva da se kaže to što je Filip David rekao. Dobro vaspitanje takođe zahteva da se neke stvari ne zaborave nikad. Na primer: da je prof dr Vojislav Šešelj, kome je Tomislav Nikolić 18 godina bio visoki funkcioner stranke, javno čitao spiskove nepodobnih novinara Radio televizije Beograd, pre nego što će njih preko hiljadu biti najureno s posla, a među njima i Filip David, ozbiljan književnik i dramaturg. Zašto bi mu Filip i ostali to zaboravili? A tek ostale gadosti, koje niko razuman nije zaboravio? Zaslužena stigma koja prati Srpsku radikalnu stranku i njene vođe i gaulajtere nalik je na onu zarđalu kašiku koju Corax stavlja i stavljaće doveka za uvo i Vučiću i Nikoliću i Šešelju. Ukratko, nikada se neće zaboraviti, a oni neka se prave Evropljanima do mile volje. To što je ovaj predsednik, a onaj premijer ovde ne znači ništa: čast i bruka žive dovijeka, rečeno je. Ne navodite mi samo primere Borisa Tadića i Ivice Dačića koji su skinuli gaće i izljubili se: mi izgubili Slobu, vi Đinđića, pak smo sada kvit. Zato je Tadić i izgubio: i glasove i poverenje i integritet. Tu se vraćamo na vaspitanje: vaspitanje podrazumeva po definiciji razlikovanje dobra i zla, ispravnog i pogrešnog; ali i hrabrost da se to kaže.
Filip David pokazao je i jedno i drugo i treće: vaspitanje, hrabrost i integritet. Može predsednik Nikolić da se kiselog lica duri i vređa koliko hoće, ali neko je morao da mu to kaže, pa makar i na način uljudan i pristojan kao David. Znam ih koji bi u takvoj situaciji „pozdravili visoke goste s nekolke reči proste“, što veli pesnik za decu; i bili bi u pravu.
Bez hrabrosti i vaspitanja nema borbe protiv zaborava, a zaborav je ono što Nikolić i Vučić pokušavaju da nam nametnu. Sećamo se i sećaćemo se za života, bez brige; to što su izabrani na legitimnim izborima ne čini ih boljim ljudima; štaviše, donelo im je na aroganciji i bezobrazluku, kao da im je toga falilo i ranije. Politika je jedno; moral je nešto drugo, mada se uzajamno ne isključuju, molim da ne zaboravite. Vaćaroši ostaju vaćaroši i tu pomoći nema, pa neka obećavaju, prete, dure se i izvode besne gliste do mile volje.
To što će na kraju ili uspeti i ispuniti svoja sumnjiva obećanja ili će igrati „tropa“ i reći – eto događa se, šta sad, ovde ne igra ulogu. Oni su sa one strane svakog spasenja, a nama ostaje da ih trpimo dok ih trpimo. Trpimo ih i trpećemo ih, ali neka ne traže od nas da im se divimo „mentalno i fizički“, molimo ih. Treba se od njih barem ograditi sa hladnim neodobravanjem, kao što je to učinio Filip David.
(Autonomija)
