Ne postoji ništa tako opasno kao taj pobedonosni hod ljudske gluposti, taj razarajući sistem samodestrukcije. Ta crna jama sve proždire, u njoj sve nestaje, zauvek
Sve ono što danas čovek može poželeti u ovoj nesretnoj zemlji koja je naša domovina: miran život oslobođen straha, bavljenje profesijom, poštovanje tuđih uverenja, drugačijih kultura, sve to deluje kao neostvarljiva utopija. Naše prilike su, na žalost, postale takve da su krajnosti i ekstremizmi ušli u sve tokove života i razorili ih a, umesto razorenih morala i prava, uspostavili principe vendete, društvene okrutnosti, nejednakosti, nasilja.
No, ova ludost koja nam ispunjava i dan i noć, koja pretenduje na to da je najispravniji način mišljenja, da je uvek i u svemu u pravu, savršena u svome neznanju kao i ignoranciji, uverena da je svet ništa a ona sve, ta opasna ludost rođena je sestra najordinarnije gluposti. Ne mogu jedna bez druge. Obe su kao utvare. Ne vide se u svome pravom obličju, ali njihov dodir, njihovo prisustvo itekako su vidljivi. Glupost lako menja ruho i izgled. Često nosi masku ideologije, nacije, pokazuje diplome visokih naučnih ustanova i cenjenih udruženja, govori jednako važno jezikom uglednih mudraca i običnog puka, kao i jezikom budala. Ljigava je i amorfna, nešto između magle i testa.
Andre Gliksman u tri teze izlaže bitne osobine gluposti: 1. Obična glupost je težak zalogaj, gotovo je nedokučiva; 2. Glupost trijumfuje u imitaciji i odsustvu rasuđivanja koje ostaje zamena za rasuđivanje; 3. Glupost uopšte nije neorganizovana i spetljana. Uz ove osobine, dodajmo kako je glupost veoma uporna, na svako pitanje ima brz i spreman odgovor, prilagodljiva je, ogrezla u taštini i ispraznosti. Sve u svemu, nije tako bezazlena kakvom se često predstavlja i kako se pokatkad o njoj misli. Glupaci se dive svojoj gluposti, nad tuđom se zgražavaju. Ona je kao zarazna bolest. Gluposti i ludosti pridružuje se treća posestrima – laž. Hiljadostruko umnožena glupost nameće se kao proverena mudrost, a uvećana i ponavljana laž oholo se šepuri kao suverena istina.
Glupost, ludost, izopačenost, eto svetog trojstva religije i ideologije jednog izokrenutog sveta, naopakih nazora. Sigurno je da glupost nije privilegija jedne sredine, ona je ravnomerno raspoređena po svetu. Ali svaki narod mora da se zamisli, da preispita svoje zablude, svoju perspektivu, kada glupost postaje dominirajući oblik mišljenja i delovanja.
(…)
Karakteristika gluposti jeste to da, oblikovana, kondenzovana i usmeravana, ne postaje plemenitija i bezazlenija; naprotiv, preobražava se u sirovost, bahatost ili ludost; kada je ima u velikim količinama, ne otupljuje nego postaje ratobornija, brbljivija, neodgovorna do imbecilnosti. Zreli plodovi gluposti su rat, divljaštvo, glad, planetarno poniženje naroda, plodovi sitnog neodmerenog trabunjanja, one vrste vampirizma kojoj ne može nauditi ni beli luk ni glogov kolac istorije.
Tamo gde glupost i ludost visoko u vis podižu svoje barjake regrutuju se ešaloni bede i ropske odanosti.Tamo se stupa u dugim kolonama bez povratka putem prema krvavim stratištima, uz bučne talambase koji najavljuju strašnu gozbu nezasitih lešinara. Ne postoji ništa tako opasno kao taj pobedonosni hod ljudske gluposti, taj razarajući sistem samodestrukcije. Ta crna jama sve proždire, u njoj sve nestaje, zauvek. U mirnim vremenima glupost tavori, polubudna, sanjiva, nalik dobroćudnom tumoru, u lošim vremenima pretvara se u neizlečivo maligno oboljenje.
Zato, kako na početku pomenuh, danas svaka pomisao na normalan život deluje kao utopija. Svi pametni predlozi, sve jednostavne istine, želja za oslobađanjem iz ovog smrtonosnog zagrljaja idioterije koja nas davi svojom neumerenošću i obilnošću, razbijaju se o zidove tuposti, o barijere gluposti i bliskog joj ludila. Onome ko nas posmatra sa strane, ili posle dužeg izbivanja dođe među nas, čini se da je potrebno samo prizvati se pameti, nešto reklo bi se sasvim prosto i izvodljivo pa da se sve počne samo od sebe dovoditi u red.
Zar nije, kažu takvi, neophodno da se odrasli, kada dođe do nesporazuma, nađu i dogovore kako da žive u miru i toleranciji? Naravno, glasi odgovor, drugačije se ne može. Možda i kod nas, jednoga dana, ako se oslobodimo te svuda prisutne, svemoćne i do beslovesnosti zadrigle gluposti.
*Dio teksta Filipa Davida koji je objavljen u splitskom Feralu, a potom u knjizi „Jesmo li čudovišta?“ (Bosanska knjiga, Sarajevo 1997.).
Prometj.ba
