Čovek se može definisati kao životinja koja može da kaže »ja«, koja može da bude svesna sebe kao posebnog bića. Životinja koja je u prirodi i ne prevazilazi je nije svesna sebe i nema potrebu za osećanjem identiteta.
Čovek koji je otrgnut od prirode i koji je obdaren razumom i imaginacijom oseća potrebu da stvori pojam o sebi i da kaže i oseća »ja sam ja«. Zato što on ne postoji pasivno, već živi sopstveni život, zato što je izgubio prvobitno jedinstvo sa prirodom, mora da donosi odluke, svestan je toga da su on i njegov sused dve različite osobe, mora da bude u stanju da oseća sebe kao subjekta svojih radnji. Kao i potreba za udruživanjem, ukorenjenošću i prevazilaženjem, potreba za osećanjem identiteta je isto toliko bitna i imperativna da čovek ne bi mogao da ostane zdrav kad ne bi pronašao način da je zadovolji, čovekovo osećanje identiteta razvija se u procesu izlaženja iz »prvobitnih spona« koje ga vezuju za majku i prirodu. Dete koje još oseća da je jedno sa majkom ne može da kaže »ja«, niti ima potrebe za tim. Jedino pošto je shvatilo da je spoljašnji svet nešto odvojeno i različito od njega, ono postaje svesno sebe kao odvojenog bića, i jedna od poslednjih reči koju ono nauči da upotrebljava jeste »ja« kada misli na sebe.
U razvitku ljudskog roda stepen do koga čovek postaje svestan sebe kao posebnog »ja« zavisi od toga u kolikoj je meri on izišao iz plemena, koliko se proces individualizacije razvio. Član primitivnog plemena može da izrazi svoje osećanje identiteta u formuli »ja sam mi«; on ne može još sebe da shvati kao »individuu« koja postoji odvojeno od njegove grupe. U srednjem veku individua se identifikovala sa društvenom ulogom feudalne hijerarhije. Seljak nije bio čovek koji je slučajno bio seljak, feudalac nije bio čovek koji je slučajno bio feudalac. On je bio seljak ili feudalac, i ovo osećanje njegovog nepromenljivog položaja bilo je suštinski deo njegovog osećanja identiteta. Kada je feudalni sistem srušen, ovo osećanje identiteta je poljuljano i javilo se akutno pitanje »ko sam ja?«, ili tačnije: »kako znam da sam ja ja?«. Ovo pitanje u filozofskom obliku postavio je Dekart. On je odgovorio na traženje identiteta rečima: »Sumnjam — dakle, ja mislim — dakle, ja jesam.« Ovaj odgovor stavlja celokupno težište na doživljavanje »ja« kao subjekta misaone delatnosti i propušta da uoči da se »ja« doživljava takođe u procesu osećajne i kreativne delatnosti.
Razvitak zapadne kulture išao je u pravcu stvaranja osnove za potpuno doživljavanje individualnosti. Smatralo se da će pojedinac moći da oseća »sebe« kao da je centar i aktivni subjekt svojih moći kada se oslobodi politički i ekonomski, kada se nauči da misli o sebi i kada se oslobodi autoritarnog pritiska. Ali je samo manjima postigla to doživljavanje »sebe«. Za većinu, individualizam nije bio ništa drugo nego fasada iza koje se skrivao neuspeh da se stekne individualno osećanje identiteta.
Tražene su i nađene mnoge zamene za pravo individualno osećanje identiteta. Nacija, religija, klasa i zanimanje služe da obezbede osećanje identiteta. »Ja sam Amerikanac«, »ja sam protestant«, »ja sam trgovac«, to su formule koje pomažu čoveku da doživi osećanje identiteta pošto je izgubio prvobitni identitet sa plemenom, a još nije stekao pravo individualno osećanje identiteta. Ove različite identifikacije se u savremenom društvu obično javljaju zajedno. One su u širem smislu identifikacije sa položajem i mnogo su uspešnije ako su pomešane sa ostacima feudalizma, kao što je to slučaj u evropskim zemljama. U Sjedinjenim Državama, u kojima nema mnogo feudalnih ostataka i u kojima postoji tako velika društvena pokretljivost, ove identifikacije sa položajima su prirodno manje uspešne i osećanje identiteta se sve više menja u doživljavanje konformizma.
Sve dok se ja ne razlikujem od drugih, sve dok sam kao i drugi i dok me oni priznaju kao »običnog čoveka«, mogu da osetim sebe kao »ja«. Ja sam onakav »kakvog me želite« — kao što je Pirandelo rekao u naslovu jednog svog komada. Umesto preindividualističkog identiteta sa plemenom razvija se nov identitet sa gomilom, u kome se osećanje identiteta zasniva na osećanju bezuslovnog pripadanja masi. Ne menja stvar to što se ova uniformnost i saglasnost često ne shvataju kao takve, već se skrivaju iluzijama o individualnosti.
Problem osećanja identiteta nije, kao što se to obično smatra, samo filozofski problem ili problem koji se odnosi na naš um i misao. Potreba za osećanjem identiteta proizlazi iz samih uslova ljudske egzistencije, i to je izvor najjačih težnji. Pošto ne mogu da ostanem zdrav bez osećanja svoga »ja«, moram da činim gotovo sve da bih stekao ovo osećanje. Iza ove jake strasti za položajem i saglasnošću nalazi se baš ta potreba i ona je nekad jača čak i od potrebe za fizičkim održanjem. Šta je očiglednije od činjenice da su ljudi spremni da rizikuju svoje živote, da se odriču ljubavi, da ustupaju svoju slobodu, da žrtvuju svoje misli kako bi bili jedno sa gomilom, kako bi postigli saglasnost i na taj način stekli osećanje identiteta, čak i kad je ono iluzorno.
Erich Fromm, ”Zdravo društvo”
Buka.ba
