Njemu za život ostaju samo bezrazložni motivi. Na vrhuncu beznađa, strast apsurda je jedina koja još baca demonsku svetlost na haos. Kada ideali, moralni, estetski, religiozni, socijalni itd. nisu više kadri da upravljaju životom i da mu odrede kraj, kako se život može održati a da ne postane praznina? Samo vezivanjem za apsurd, kroz ljubav apsolutno nepotrebnu, to jest za nešto što ne može poprimiti konzistentnost ali koje kroz sopstvenu funkciju može da stimuliše životnu iluziju.
Živim, jer planine se ne smeju, a crvi ne pevaju. Strast apsurda se može roditi samo u čoveku kome je sve likvidirano, ali u kome se mogu pojaviti stravična buduća preobraženja. Onome koji je u životu izgubio sve, ne preostaje ništa drugo osim strasti apsurda. Jer šta njega još može da impresionira iz postojanja? Kakva zavođenja? Jedni kažu: žrtvovanje za čovečanstvo, za javno dobro, kult lepog itd. Volim samo ljude koji su raščistili – čak i nakratko – s ovim stvarima. Samo su oni živeli apsolutno. I samo oni imaju pravo da govore o životu. Možeš se vratiti ljubavi i vedrini. No, vraćaš im se kroz heroizam, a ne kroz nesvest. Postojanje koje ne skriva veliku ludost nema nikakvu vrednost. Čime se razlikuje od postojanja jednog kamena, jednog drveta ili neke truleži? No, kažem vam: treba da sakriješ veliku ludost da bi poželeo da postaneš kamen, drvo ili trulež. Samo ako si okusio sve otrovne slasti apsurda, možeš biti potpuno pročišćen jer si samo tada doveo razaranje do i poslednjeg izraza. Nije li apsurdan svaki poslednji izraz?
***
Ima ljudi kojima je dato da okuse samo otrov stvari, za koje je svako iznenađenje bolno a svako iskustvo nov povod za mučenje. Ako kažemo da ova patnja ima subjektivne razloge koji pripadaju konstituciji pojedinca, pitaću: postoji li objektivan kriterijum za procenjivanje patnje? Ko može da utvrdi da moj sused pati više od mene ili da je Isus patio više od svih? Ne postoji objektivna mera, jer se ne meri spoljne uzbuđenje ili lokalno neraspoloženje organizma, već način na koji je patnja doživljena i reflektovana u svesti. No, s ove tačke gledišta, hijerarhija je nemoguća. Svaki čovek ostaje sa svojom patnjom smatrajući je apsolutnom u neograničenom. I kada bismo mislili na to koliko je svet patio do sada, na najstravičnije agonije i najsloženija mučenja, na najsvirepije smrti, na najbolnija napuštanja, na sve kužne, na sve koji su živi spaljeni ili pomrli od gladi, koliko bi to smanjilo našu patnju? Nikoga u agoniji ne može utešiti misao da su svi smrtni, kao što u patnji niko neće pronaći utehu u prošloj ili sadašnjoj patnji drugih. Jer u ovom organskom, nedovoljnom i fragmentarnom svetu, pojedinac je počeo da živi integralno, želeći da napravi apsolut od svog postojanja. Svako subjektivno postojanje je apsolut za sebe. Zato čovek živi kao da je centar vaseljene ili centar istorije, pa kako onda da patnja ne bude apsolut. Ne mogu da shvatim patnju drugog da bih time smanjio sopstvenu. U ovom slučaju, poređenja nemaju smisla jer je patnja stanje unutrašnje samoće; ništa spolja ne može da pomogne. Velika je prednost moći sam patiti. Šta bi bilo kada bi lice čoveka moglo adekvatno da izrazi svu unutrašnju patnju, kada bu se u izrazu objektivizirao sav unutrašnji bol? Da li bismo još mogli da međusobno razgovaramo? Ne bi li onda trebalo da govorimo sa šakama preko lica? Život bi doista bio nemoguć kada bi sve što imamo kao beskonačnost osećanja bilo izraženo u crtama lica. Niko više ne bi smeo da se pogleda u ogledalo, jer groteskna i tragična slika bi istovremeno pomešala u konturama fizionomije mrlje i tragove krvi, rane koje se ne mogu zaceliti i potoke suza koji se ne mogu zaustaviti. Imao bih punoću prepunu strave, video bih kako u svakodnevnoj komotnoj i površnoj harmoniji bukti vulkan krvi, crveni gejzir, poput vatre, i gori poput beznađa, kako bi se sve rane našeg bića neizlečivo otvorile i načinile od nas krvavu erupciju. Samo bismo onda shvatili i cenili prednost samoće koja nam patnju čini toliko nemom i nedostupnom. U krvavoj erupciji, u vulkanu našeg bića, ne bi li sva gorčina, isisana iz stvari, bila dovoljna da otruje vasceli naš svet? Toliko gorčine, toliko otrova u patnji!
***
Prava samoća je jedino ona u kojoj se osećaš apsolutno izolovanim između neba i zemlje. Ništa ne treba da skreće pažnju od ovih pojava apsolutne izolacije, već intuicija stravične lucidnosti treba da otkriva vascelu dramu čovekove konačnosti pred beskonačnošću i prazninom ovog sveta. Usamljeničke šetnje-izuzetno plodne ali i istovremeno opasne za unutrašnji život – treba da budu takve da ništa od onoga što može da pomuti viziju izolacije čoveka u svetu ne budi zanimanje pojedinca. Da bi se pojačao proces interiorizacije i preobraćanja ka sopstvenom biću, usamljeničke šetnje su plodne samo uveče, kada nikakvo zavođenje ne može više da privuče pažnju i kada otkrovenja sveta niču iz najdublje zone duha, odakle se odvajaju od života, iz rane života. Koliko samoće treba čoveku da bi imao duh! Koliko smrti u životu i koliko unutrašnjeg plamena! Samoća potiče toliko od života da cvetanje duha, koje proističe iz vitalnih premeštanja, postaje nepodnošljivo. Nije li karakteristična činjenica da se protiv duha dižu oni koji imaju najviše duha, koji poznaju duboku bolest što je ostetila život da bi se rodio duh? Apologiju duha čine zdravi i debeli, koji nemaju predosećanje onoga što znači duh, koji nikada nisu osetili mučenje, život i bolne antinomije u osnovi postojanja. Oni koji ga doista osećaju, ili ga oholo tolerišu ili ga predstavljaju kao veliku nesreću. Ali niko nije oduševljen sveukupnošću svog bića, katastrofalnim otkupom života koji je duh. A kako da budeš oduševljen ovim životom bez čari, bez naivnosti i spontanosti? Prisustvo duha pokazuje uvek manjak života, mnogo samoće i dugu patnju. Ko govori o spasenju duhom? Nije apsolutno tačno da bi doživljavanje u imanentnom planu života bilo puno zebnje iz koje je čovek izašao kroz duh. Naprotiv, bliže je istini da se kroz duh stiče neravnoteža, zebnja, ali i veličanstvenost. Šta o opasnostima duha znaju oni koji ne znaju ni za opasnosti života? Znak je velike neizvesnosti biti apologet duha, kao što je znak velike neravnoteže biti apologet života. Jer za normalnog čoveka život je očiglednost; samo se bolesnik njime oduševljava i hvali ga da ne bi propao. Ali šta biva s onim koji može više da hvali ni život ni duh?
Iz: Krik beznađa, preveo s rumunskog Petru Krdu, Oktoih, Podgorica, 2001.
