Psihoanalitičar Aleksandar Kontić pokušao je da na primeru jedne poznate i talentovane ličnosti odgonetne vezu između kreativnih potencijala u čoveku i onoga što vodi ka njegovoj destrukciji.
Rano detinjstvo je kolevka čoveka u kojem se formira temelj karaktera i bez kojeg nema dobre psihoanalize, a u detinjstvu legendarnog frontmena „Dorsa“ Džima Morisona desilo se nešto vrlo zanimljivo, što će ga kasnije slediti do kraja života.
Prve godine bez očinske figure
Džimovi roditelji, kadet Stiv i punačka i za glavu viša Klara upoznali su se 1942. Na Havajima, na jednom balu. Stiv je imao briljantnu karijeru I postaće najmlađi admiral flote u istoriji američke mornarice.
“Važno za razumevanje najranijeg perioda, kada se Džim Morison razvija kao ličnost, jeste odsustvo oca. Prve tri go dine on ga uopšte nije viđao ili ga je sretao u ograničenim okolnostima. Otac ratuje sa Japacima, ističe se po hrabrosti. Svaki put kada dođe kući na dopuste donosi novu medalju. Klara je u ta ratna vremena živela sa sinom, svekrom i svekrvom i Džimi je često bio u centralnoj poziciji, obožavan. Možemo donekle da rekonstruišemo šta de dešavalo u doživljeju deteta kada se Stiv pojavi u kući u uniformi, koliko se slika okrećei mališan biva skrajnut, potpuno ispušten. Životna iskustva iz detinjstva se šesto nesvesno ponavljaju” – objašnjava Aleksandar Kontić.
Osim toga, deca vojnih lica su stalno u pokretu. Morisonovi su se selili nebrojeno puta i dete koje zna da će za pola go dine biti poslato u drugu školu, opet menjati drugare, teško uspeva da ostvari trajne veze sa vršnjacima. Morison ni kasnije nikada nije imao svoj stalan don, mesto gde bi se osećao miran.
“Da stvar bude još nezgodnija, Klara je neobična osoba. Odsustvo oca je prilika da bude i otac i majka porodice. Dominantna je, striktna i rano budi agresivne reakcije kod sina. Taj doživljaj majke nesvesno će uticati na odnos dečaka/muškarca sa ženskim svetom” – ističe Kontić.
Duh Idijanaca
Druga važna stvar vezana za formiranje nečije ličnosti jesu prva sećanja koja ljudi imaju na detinjstvo, tu su česti koreni svega što će slediti. Kod Džima Morisona to je dobro poznata priča, koju je ispričao više puta, kako se sa roditeljima, sestrom, babom i dedom vozio pustinjom u zoru i prošao pored saobraćajne nesreće gde su krvava tela radnika Indijanaca bila razbacana po autoputu.
“Tada sam prvi put osetio strah. Mislim da su duše i duhovi mrtvih izbezumljenih Indijanaca leteli i uskočili u moju duša”
govorio je Morison. Rana sećanja nekada su zasnovana na realnosti, mnogo češće na fantaziji, a nekada na kombinaciju ova dva.
“Kada smo probali da rekonstruišemo ovo sećanje, ispostavilo se da mnogo toga nedostaje. Verovatnoća da je iz “bjuika” u kojem se vozio četvorogodišnji Džimi mogao da vidi sve ovo je minimalna. Izgleda da je po sredi uspomena – skrivalica, više fantazija nego realnost. On je video scenu nasilja koje mu se urezalo u glavu, scenu prepunu užasa, straha, agresije i nečega što su roditelji negirali da se dogodilo. U drugoj verziji Morison dodaje dag a je otac, vojnik, tešio na neuobičajen način, tako što mu je govorio:”Prestani da pričaš o tome, toga nije bilo, nije se dogodilo, ništa nisi video, ništa nisi čuo” – napominje Kontić.
Zlostavljano dete
Mali Morison je od trenutka kada mu se otac vratio kući posle rata imao probleme sa noćnim mokrenjem, čega se stideo.
“Psihoanalitičari to nazivaju pričom o edipalnom rivalstvu; dečak koji je bio jedini majčin favorit nalazi neki autoritet koji je jači, važniji, bitniji i sa kojim ne može da se poredi. Džim će celog života imati tegoban odnos sa bilo kojim autoritetom. Istovremeno će pokazivati otpor striktnom vaspitanju majke, a oca umeti da iznervira toliko da ga juri bejzbol palicom” – otkriva naš psihoanalitičar.
Agresiju je delimično usmeravao na mlađeg brata Endrija sa kojim je zbivao neslane šale.
Iako nije znao šta da radi sa svojim emocijama, naročito sa agresijom koju je želeo da ispolji a nije smeo, već ju je neprestano potiskivao, Džim je završio prvi razred sa odličnim ocenama a IQ mu je bio preko 140, što ima mali procenat populacije. Bio je dete koje je već sa šest-sedam godina počelo da se povlači iz porodice, da se igra samo sa željom da ga ostave na miru. Najviše je boravio na tavanu gde je čitao i fantazirao. Oduševljavao se sa gušterima i tada je verovatno nastala njegova ideja o Kralju guštera (Lizard King), njegovom alter egu.
“Gušteri su otporni, preživeće sve ratove i katastrofe, ali nisu životinje koje žive u čoporu. Imaju debelu kožu koja ih štiti od svega I uvek su sami” – kaže Kontić.
On ističe da su pre koju godinu na jednoj aukciji za veliku sumu prodati crteži Džima Morisona nastali kada je imao 11 godina. On je isecao slike iz magazina a onda na njih dodavao svoje tekstove i dijaloge.
“Neki mogu delovati zastrašujuće, jer govore o detetu koje nevinim likovima iz stripova, dopisuje grub, seksualni rečnik odraslog. Morisonov advokat je posle Džimove smrti pominjao da mu se poverio da je imao epizodu seksualnog zlostavljanja, ali nije hteo da otkrije identitet nasilnika. Sve ide u prilog tome da nije izmišljotina, a ovo je jedan od dokaza. Osim toga, nedavno je nađen i Džimov crtež porodice, nacrtan oko 1957. Nekakva “falusna” majka gura dete ka moćnom muškarcu koji mu nudi svoj penis u erekciji dok se druga deca kriju iza kante. Sve to govori o uznemirenom detetu koje ulazi u adoloscenciju” – tvrdi Kontić
Odlazak od kuće zauvek
Sva je prilika da porodica Morison nije znala šta će sa Džimom po završetku srednje škole, te ga šalju kod babe i dede na Floridu. On tamo upisuje studije psihologije na sadašnjem Državnom univerzitetu Floride, gde će boraviti “kao manje-više pogubljeni klinac” koji ni sa jednim cimerom ne može da se snađe, navodi psihoanalitičar.
“On ima devojke koje neprestano teroriše kao nekad brata Endija. One su zaljubljene u Džima, on ih povređuje, pa moli za oproštaj, one se vrate pa ih opet povredi…” – opisuje Kontić.
Dve godine po dolasku na Floridu, januara 1964. Džim se seli u Los Anđeles na studije umetnosti, tačnije filmske režije, i sa studentima koje je tamo upoznao nastaviće sa se, manje-više, druži do kraja života.
Na Univerzitetu Kalifornije guta knjige, zanimaju ga filozofija, psihologija, antropologija. Mnogo čita i dobro pamti. Od tada prekida svaki kontakt sa porodicom. Kasnije kao član “Dorsa”, govorio je da su mu roditelji mrtvi.
Tajna iscepanih stranica
“Jedan od zanimljivih biografskih podataka do kojih smo došli jeste da ga je veoma zanimao Šandor Ferenci, Frojdov, psihoanalitičarima veoma poznati učenik. Morison je jednu njegovu knjigu iscepao na mestu gde se nalazio tekst kojim je bio opsednut. Kolege iz biblioteke sa Filmske akademije u Los Anđelesu otkrile su nam da se u jednom od četiri primerka Ferencijeve zbirke tekstova koje imaju zaista nedostaju stranice i to one koje objašnjavaju posledice seksualnog zlostavljanja u detinjstvu” – veli Aleksandar Kontić.
Same studije filma za Morisona su bile debakl. Diplomski rad, izgubljeni 10-minutni film, ocenjen je jedva prelaznom ocenom, zbog većini nejasne simbolike i odsustva bilo kakvog narativa.
“Jedna od sekvenci prikazuje seksepilnu žensku osobu, koja sedi na televizoru raširenih nogu, iz kojih marširaju horde krajnje agresivnih nacista. Aluzija na ženske genitalije je vrlo jasna, i u skladu je sa Morisonovim strahom od ženskosti. U Džimovoj sobi u studentskom domu bile su naglavačke okrenuti posteri žena koje je gađao pikadom. To se sve može povezati sa posledicom ranog odnosa sa majkom i potisnuti i agresivni stav kao i strah od žena” -ocenjuje Kontić
Vrata percepcije
Nakon diplomiranja Morison, prilično pogubljen i bez ideja o svojoj budućnosti, i bez novca, seli se u Venis Bič i živi izolovan od svega, na terasi stana, koji iznajmljuje jedan njegov drug sa studija, gde gotovo da gladuje, uzima LSD i piše pesme.
“Tada se nije znalo kakvi su svi neželjeni efekti upotrebe LSD. Vladajuće naivno uverenje je bilo da otvara vrata percepcije, da se stvari vide drugačije, značajnije i dublje od onoga kako nas drugi upućuju da videimo. U jednoj svesci Morisonovih beležaka iz tog vremena čitamo i ovakav citat: Postoje vidljive i nevidljive stvari. Između njih su vrata(doors)”.To je bila inspiracija za ime benda. Jedna od prvih pesama koju je Džim napisao, “People are strange” (Ljudi su čudni), govori o otuđenju i ima paralele sa njegovim detinjstvom. Kao dečak se skrivao na tavanu, sada se krije na terasi, zastrašen od sveta odraslih u koji se treba uključiti.
Tih dana počeo je intezivno da se druži sa Rejom Manzarekom, kolegom sa filmske klase kome su se dopale Džimove pesme ali i sam Morison, koji je od zbunjenog debeljuskastog momčića od silnog gladovanja postao atraktivni mladić. Manzarek je pomislio da bi Džim mogao da bude lider benda. Grupa “The Doors” rođena je leta 1965. U to vreme dominantna muzika vremena je vesela, pozitivna, optimistična, puna stihova o radosti, dobrim vibracijama i zajedništvu. “Dorsi” su bili sasvim drugačija zverka.
“Kreativni stil benda dobrim delom je priča o Džimu i njegovoj prošlosti, strahovima, avetima prošlosti, anksioznostima i tenzijama. Njegova ideja je da pokaže šta je sa druge strane vrata, da postoji nešto drugo. Da je sve što vidimo samo privid i da postoji drugačija realnost, skrivena od dnevnog i banalnog. Tu vidimo Morisona koji čita Junga, Frojda i Ferencija, koji se izražava metaforički. “Ono što vam ja nudim je putovanje u gluvu noć” (End of the Night), u mračne strane čovekove senke, podsvesti, nesigurnosti, anksioznosti – objašnjava Aleksandar Kontić.
The End
Posebno važna je i pesma “The End”, proslavljena u filmu “Apokalipsa sada” (1979) Fransisa Forda Kopole (Morisonovog klasića iz vremena studija filmske režije). U jednom monologu Morison, između ostalog izgovara sledeće:
“Ubica je obukao čizme, uzeo lice iz antičke galerije i prošeta niz hodnik. Otišao je kod sestre u sobu, pa kod brata i onda došao do sledećih vrata i provirio unutra. “Oče?”, “Da, sine?”, “Želim da te ubijem”, “Majko, želim da te j….”. Sitar u pozadini neprestano ponavlja nekakvu mantra i vuče nas u dubinu podsvesnog, apokaliptičnog i ugrožavajućeg, u ono jungovsko podsvesno, ali nešto jako lično, morisonovsko, smatra naš psihoanalitičar.
“Ono što pravi teskobu i težinu u pozadini teksta je činjenica da opasnost ne dolazi spolja, opasnost je unutar kuće. Taj neko ide od vrata do vrata i čini jezivo delo. Snimanje matrice za finalnu verziju (sa tekstom #Majko, želim d ate j….”) bilo je tegobno, sa mnogo ponavljanja. Morison to nije mogao da uradi bez dobre količine alkohola. Iste noći u stanju regresije izazvanog pijanstvom, vratio se u studio i demolirao ga protivpožarnim aparatom. Očigledno mu nije bilo lako da izrazi nešto što je, ne priča o Edipu, kako neki vide, već o opasnosti koja dolazi iznutra, od onih koji su bliski. Isto imate u pesmi “Riders on the Storm”:…ako pustite tog čoveka unutra, cela porodica će stradati” – objašnjava Kontić.
Teret slave
Nije sva muzika “Dorsa” bila put u nesvesno. Bilo je tu hitova joji će ih lansirati u bend broj jedan, poput “Light my fire”, koji je od jednog anonimnog benda ua par meseci napraviti megazvezde. Prema jednom sačuvanom dokumentu, dok su ostali bendovi po jednom nastupu dobijali 20 dolara, “Dorsima” su za isto veče plaćali 2000.
“Šta to znači psihološki? Nezgodna je stvar za jednoga za koga novac ništa ne znači. Na vrhuncu popularnosti Morison je živeo u motelu. Uvek je bio lutalica, beskućnik bez korena. Ono što će uslediti, uvodiće ga polako u pad i u priču o destruktivnom, a to počinje sa medijskim publikovanjem imidža. Pojaviće se pukotina između onoga što sam ja, moj realni self i moje idealizovane slike, imidža. Što je veći jaz između autentičnog ja i i imidža, to je veća i tenzija “. – objašnjava Kontić.
Od Morisona su napravili seks-simbola jedne generacije. On je u jednom intervjuu rekao da je to težak period.
“Niko nije sekspeilniji od drugog, svi imaju istu opremu, svi smo isti. Novinari stvaraju to ludilo, izmišljaju stvari a ljudi počinju da veruju. Naravno da ne radim to svesno. Da li uživam?. Bilo mi je prilika kada mi je reputacija pomogla u nekim napetim situacijama ili kada sam upoznao neke prijatne cure koje me drugačije verovatno ne bi ni primetile”, rekao je Morison.
“Realno ja bori se protiv tog naduvanog imidža tako što pokušava dag a uništi. Morison nimalo optimistično nije video svetsku popularnost svog benda. To će biti tačka njihovog otuđenja i nešto što će Morisona potpuno izmestiti – napominje Kontić.
Pamela Kurson
Najvažnija ženska osoba u Džimovom životu bila je Pamela Kurson (1946-1974), devojka sa kojom će od 1965. Sve do smrti, uz konstantne svađe i prekide, biti u vezi, crvenokosa, zelenooka “devojčica iz kraja” sa pegama po licu i jakim irskim temperamentom.
“Ona je bila daleko od seksipilne ale, ali nije bila ni slatka golubica. Često ga je izbacivala napolje. Šta mu je ona ponudila tokom svih godina slave? Sa njom je bio samo Džimi, nikakva seks-bomba, veličina, sa njom je mogao normalno da razgovara, čita poeziju.
Nervni slom
Vrhunac uspeha benda bio je concert u Londonu 1969. U Evropi ne baš poznati bend iz Amerike, publika, u kojoj su bili članovi Bitlsa, Rolinstounsa, proslavljeni umetnici tog vremena, strpljivo je čekala nekoliko sati – njihov avion je neplanirano kasnio. Ali, nakon povratka u Los Anđeles, sada megapopularni bend i njenog frontmena sluša publika tinejdžera, koja više želi da vidi svoje idole, nego što ih je zanimala njihova poruka. U jednoj prilici Morison nagoveštava manzareku da više ne može da izdrži, da je na ivici nervnog sloma, nema gde da se sakrije, svuda ga uhodi imidđ koji on nesvesno kreže da uništava. Drugovi iz benda mu kažu da izdrži još tri meseca, još šest meseci, u pitanju su ogromne pare, a tu su i ugovori koji moraju da budu ispoštovani.
U dnevničkim beleškama Morison piše:
“kada bih mogao da osetim zvuk lasta i detinjstvo koje me opet poziva, kada bih samo mogao da se vratim svome ja kada me realnost grli, umro bih srećan”
Nakon toga kreće sunovrat. Džim, prema nekima, postaje alkoholisana, drogirana budala koja ne može da se kontroliše na koncertima rasprodatim mesecima unapred, on od sebe pravi neartikulisanog klovna, prekida koncerte, peva falš ili zaboravlja sopstvene stihove. On se rapidno goji, uništava telo alkoholom i neurednim životom, pravi karikaturu Džima Morisona, onog publikovanog seks-simbola. Nakon, za istoričare rok culture, čuvenog koncerta u Majamiju (zanimljivo u kraju u kojem je proveo detinjstvo), optužen je da je publici pokazao penis (iako nema dokaza), i nastaje ružan sudski process sa potencijalnim zatvorskim ishodom. Novine pišu o skandalu, neki desničarski student demonstrativno spaljuju ploče “Dorsa. Čak i tadašnji predsednik Nikson u govorima naciji aludira na njegov primer.
“Da nije te pretnje sudom i zatvorskom kaznom, Džim bi bio zadovoljan jer je “Džim Morison – superstar” konačno uništen i više neće nastupati. Cena koju plaća je velika. On se može pitati “šta dalje?” Ima 27. Godina, sedam platinastih albuma, nekoliko napisanih scenarija, više miliona dolara koji mu ne znače nešto posebno, nejasnu vezu sa devojkom. Ideja mu je da se sa devojkom skloni u Pariz, ali ona, jedina osoba sa kojom Džim može da bude ono što jeste, ima problem sa heroinom. Morisonu je to bilo zastrašujuće. Gubio je jedinu osobu koja mu je nešto značila – ističe Kontić.
Smrt u Parizu
Šta se dešavalo tokom njegova poslednja četiri meseca života u parizu i dan danas jneodgonetnuta je misterija, da li je ubijen, da li je nesrećno stradao?Ima mnogo teorija zavere. Aleksandar Kontić iznosi svoju verziju:
Loše stvari su krenule samom odlukom da se ode u Pariz, gde ili ne znaju ili neće da pričaju engleski, što Morisonu, kome su govor i komunikacija glavna stvar, samo povećava usamljenost. Sa Pamelom nema komunikacije i najlepče se svađaju. Kada čitate zapise iz tog jula 1971. Nekad vam se čini da je u jezivoj depresiji, a nekada ništa nije ni nalik tome, u pismima se interesuje šta je sa psom koji je ostao kod kuće, traži još novca, a onda piše neke pomalo zastrašujuće stihove koji zvuče kao poslednje reči nekoga ko se pozdravlja sa svetom. Mnogo toga što je tada napisano i što su preostali “Dorsi” pričali zvuči kao da je Džim bio depresivan, ali mislim da nisu bili u pravu. Neko ko može da izrazi tragičnost se ne ubija, ubija se onaj koji više ne može da izrazi ništa. Tih pariskih dana Morison se borio da ponovo pronađe sebe, možda kao pesnika, tražeći inspiraciju i kreativne motive, kojim je do tada parirao sopstvenim autodestruktivnim impulsima.
Trijumf kreativnog
Pamela Kurson, koja je premilula tri godine posle Džima od predoziranja heroinom. Živela je u deluziji negiranja da je Džim mrtav. Možda je imala osećaj krivice?. Ona se, naime, probudila usred noći 3. Na 4. Jul 1971. I zatekla Morisona mrtvog u kadi. Nije smela da zove policiju, jer je stan bio pun droge. Pozvala je zajedničke prijatelje, a oni su pozvali lekara koji konstatuje smrt od srčanog udara bez komentara, bez autopsije. Za lekara Morison je bio jedan od mladih, anonimnih Amerikanaca kojih je u to vreme Pariz bio prepun.
“Nisam sklon ideji o samoubistvu; s obzirom na način na koji su se svađali i Pamelin temperament, moguće je da mu je te kasne kobne noći, i sam pod uticajem droge, mogla sipati u čašu sa alkoholom nekakav narkotik, dag a smiri, ali se ova mešavina pokazala fatalnom. Otud i njen osećaj krivice, jer se radilo o nehotičnom homocidu – ocenjuje Kontić.
Sahrana je obavljena vrlo brzo, već 4. Jula ujutru, intimna, interna, jeftina. Osim Pamele, sahrani su prisustvovale još četiri osobe, među njima Anjes Varda, poznata filmska rediteljka i bliska prijateljica koja je učestvovala u organizovanju sahrane i dobijanju parcele na per lašezu, ali i stavu da mediji ne objavljuju ništa dok Pamela ne napusti Francusku. Vlastima je rečeno da je pokojnik američki pesnik Džejms Daglas Morison.
Ono što može da asocira na trijumf kreativnog nad destruktivnim je to što se danas događa sa tim mestom gde je Morison završio svoj životni put. Njegov grob je i dan-danas veoma posećen. Tu redovno, kao na hodočašće, dolaze neke nove generacije. Koga oni traže? Džima seks-simbola koji ne postoji, virtuelnog junaka ili pravog Morisona?Možda odgovor i nije važan, ali ono što ostaje iza prolaznosti su nečija dela za koja vreme ništa ne znači i verovatno je to i razlog što generacije i danas prolaze pored groba nekoga ko je njima na distance više od pola veka – rezonuje Kontić.
Morisonova poruka
Ne ubija čoveka destrukcija nego nemogućnost da bude kreativan. Možda bi se Morison spasio da se našao u ambijentu u kojem bi imao prostora da se konsoliduje, uz to da je imao nekoga ko može da rezonuje i razume psihološke muke kroz koje prolazi. Tamo gde postoji kreativni impuls, destruktivni mora da uzmakne. Ali kreativnost sa jedne strane traži i autentično, ljudsko prisustvo. Čak i “Lizard King” Kralj guštera, individualaca, traži blizinu srodne duše. Čini mi se da nešto od takvih poruka nalazimo i među njegovim stihovima. Recimo u “Riders on the Storm” on priča o tome kako prevazići prolaznost i destrukciju.
“Devojko, moraš da voliš svoga čoveka
Uhvati ga za ruku
Učini da razume da svet zavisi od tebe
Naš život se nikad neće okončati
Moraš voleti svog čoveka”
Koje bi bilo šire znašenje stihova” U tom dodiru osoba koje mogu da razumeju jedna drugu, o tome koliko mogu da nađu zajedništvo koje Morison nigde nije mogao da nađe ili je mogao vrlo tegobno, da je to univerzalna poruka koju možemo da čujemo od Morisona i njegove unutrašnje borbe između destrukcije i stvaralaštva.
Ako je njegov lajtmotiv “Putovanje ka kraju noći”, zanimalo nas je šta je on tamo pronašao? Mislim da je sa 27. godina uspeo da nam kaže šta je to što je na kraju noći, ako ništa drugo da opomene – a da ta poruka ima, kao u svakoj umetnosti, vanvremensko, univerzalno značenje, konstatuje Aleksandar Kontić.
Miona Kovačević
Tekst je objavljen u dodatku “Pop&Kultura” dnevnog lista “Blic” 22. maja 2018. go dine.
