„Naše iskustvo“: dva posleratna čitanja Filosofije palanke Radomira Konstantinovića
Sa okruglog stola „Serbian Philosopher Radomir Konstantinović: „Parochialism“ in Translation / Srpski filozof Radomir Konstantinović: „Palanka“ u prevodu“, Council for European Studies / Institut za evropske studije, univerzitet Kolumbija u Njujorku.
Radomir Konstantinović je objavio Filosofiju palanke 1969. Pročitao sam je dva puta: prvi put u Sarajevu oko 2002. u originalu, na srpskom, i zatim u Čikagu 2022, čim se pojavila u prevodu na engleski. Razmišljanje o ta dva konteksta – vremenska i geopolitička – navelo me je da ponovo razmotrim istrajnu Konstantinovićevu kritičku misao, koja odzvanja i danas.
Poezija drugim sredstvima: Sarajevo, 2002
Prvi put sam se sreo s tom knjigom u poratnom Sarajevu. Odrastao sam u tom gradu i onda ga napustio zbog rata koji je počeo 1992. i završio se 1995. Vratio sam se nekoliko godina kasnije i tu živeo dve godine početkom 21. veka. U to vreme rat je još bio opipljiv u Sarajevu; bio je tu dok ste na putu do škole prolazili pored ruševina, dok ste kupovali domaći džem od šljiva na otvorenoj pijaci koja je samo nekoliko godina ranije bila scena masakra koji se u međuvremenu povukao u toplu, ugljenisanu pozadinu svakodnevnog života. Nekakvo mirno, postapokaliptičko zračenje osećalo se u gradu koji je 1.452 dana opsedala srpska vojska u želji da stvori etnički čistu državicu.
U to vreme pesnici su predvodili državotvorni projekat. Jedan od njih je bio sitni prevarant koji je 80-ih godina prošlog veka pokušavao da klepa pesme dok je delio psihološke savete, ali kad se na obzorju pojavio rat, njegov lirski posao je procvetao; on se zvao Radovan Karadžić i bio je državni laureat. Drugi državni laureat bio je njegov prijatelj Nikola Koljević, profesor specijalizovan za Šekspirove sonete i autor Pesnika lirske akcije, antologije bosanskih stihova u kojoj je otkrio bezmalo mističnu vezu „između pesnika i njegovog datog istorijskog i biografskog konteksta“.1
I Karadžić i Koljević mogli su lepo da izlože rezultate svojih istraživanja na konferenciji Društva za slovenska, istočnoevropska i evroazijska istraživanja ili na nekom sličnom akademskom skupu da nisu odlučili da se, umesto toga, bore u ratu. Godine 1992. Karadžić se proglasio za državnika i vodio goste kao što je Edvard Limonov – ruski pisac iz Moskve – na planine iznad Sarajeva, odakle su pucali na opsednuti grad iz oružja podešenog na nepravilan metar. Stajali su tamo, na vrhu planine, s puškama i topovima, produžavajući poeziju drugim sredstvima.
U Konstantinovićevoj Filosofiji palanke veza između lirske poezije i politike je ključna tema. U jednom od eseja sadržanih u knjizi Konstantinović opisuje široko rasprostranjeni nacionalistički stav kao nalaženje „najviše vrednosti“ – kako u poeziji tako i u društvu – „u celini, koja podrazumeva organizaciju, odnosno strogi racionalizam bez kog nema organizacije“.2 Objašnjavajući kako nacionalizam povezuje poeziju i društvo, Konstantinović je identifikovao ceo niz filozofskih pretpostavki koje su izlazile iz okvira strogo književne ili sociološke analize. Taj pristup nas je opominjao – dugo pre ratova u Jugoslaviji – da prozu i poeziju nacionalizma shvatimo krajnje ozbiljno. U Sarajevu se s velikim poštovanjem govorilo o Filosofiji palanke, posebno među predratnom generacijom jugoslovenskih intelektualaca. Jedne večeri na televiziji sam pratio razgovor o Konstantinovićevoj knjizi u kom je učestvovala grupa sarajevskih intelektualaca. Među njima je bila Hanifa Kapidžić Osmanagić, koja je pre rata pisala o Simon de Bovoar, Elen Siksu i modernoj francuskoj književnosti, ali je verovatno najviše poznata kao ekspertkinja za nadrealizam, pogotovo za odnose međuratnih francuskih i srpskih nadrealista. Devedesetih godina 20. veka, kad je počeo rat, Kapidžić Osmanagić je nastavila da radi u gradu pod opsadom; 1994. je otišla u Pariz, gde je održala niz predavanja pod naslovom „Nadrealizam protiv nacionalizma“ i onda se vratila u Sarajevo. Devedesetih je o Filosofiji palanke kružila fama da je ona možda mogla da objasni uzroke jugoslovenskog rata mnogo pre nego što je počeo. Ali mada je ta knjiga zaista nudila razumevanje uzroka rata, ona je to činila posredno i na zahtevan način. Konstantinović je jasno zauzeo stav dok je Jugoslavija nasilno rasparčavana; organizovao je antiratne aktivnosti, identifikovao glavne podstrekače na nasilje kao ljude poput Karadžića i Miloševića i čak otputovao u Sarajevo pod opsadom 1993. Paradoksalan je obrt to što je njegova duboko apstraktna i složena filozofska knjiga iz 1969. devedesetih godina počela da služi kao politički granični marker. Ukazujući na korene srpskog nacionalizma i, u krajnjoj liniji, „srpskog nacizma kao najradikalnijeg izraza… buržoaske racionalnosti“ – složenog kulturnog polja koje je Konstantinović nazvao „palanka“ – ta knjiga je izgledala kao simbol. Ona je razdvojila one koji su prihvatali njen sadržaj i „osuđivali strahote jugoslovenskih ratova“ od onih „koji su ratove opravdavali“ služeći se paljbom protivoptužbi i odbacujući Konstantinovićeve ideje.3 Knjiga napisana pre rata nije, međutim, mogla da govori o tom ratu. Ona je ostala zahtevan, složen i teško dostupan pokušaj artikulisanja teorijskog problema „palanke“ brižljivim ispitivanjem političkih pretpostavki koje su ugrađene u srpsku književnost kasnog devetnaestog i ranog dvadesetog veka.
Jednako teško dostupni su bili i fizički primerci te knjige posle rata. Pošto predratno izdanje nije moglo da se nađe u sarajevskim knjižarama, otišao sam u Nacionalnu biblioteku Bosne i Hercegovine, koju su Karadžićevi sledbenici namerno spalili 1992. godine. Ono što je ostalo od bibliotečkog fonda premešteno je u oštećenu, ali funkcionalnu zgradu koju je Jugoslovenska narodna armija nekad koristila kao kasarnu. Nekim čudom, jedan primerak Palanke je sačuvan, ali nije mogao da se iznese iz biblioteke. Biblioteka nije htela da rizikuje gubitak ono malo knjiga koje su joj ostale a koje nije imala u bar dva primerka. Na kraju mi je jedan prijatelj pozajmio svoj primerak, a nekoliko godina kasnije kupio sam reprint iz 2004. u Beogradu.
U tom kontekstu sam prvi put čitao Radomira Konstantinovića. Njegova Filosofija palanke je teška knjiga i zahteva da se priviknemo na njen tok, argumentaciju i poseban stil. Čak i njen naslov i prve reči, u kojima nalazimo izraze kao što su filosofija, palanka i palanačko – u prevodu na engleski provincial ili parochial – odudaraju od uobičajene filozofske terminologije. Opširna rasprava o palanci čini se sasvim apstraktna, ali istovremeno i neobično konkretna kad govori o „palanačkom duhu“. Po jezgrovitoj definiciji iz uvoda Branislava Jakovljevića (2021) za englesko izdanje, palanka „nije etnografska kategorija“, već je Konstantinović tom reči označio „malu, zatvorenu zajednicu“. Ta ključna ideja povlači objašnjenje različitih oblika antiintelektualizma i straha od promene i „spoljašnjeg sveta, koji ona [palanka] vidi kao tuđ i neprijateljski“. Konstantinovićevo istraživanje palanke doživljavamo kao iscrpno i prepuno teško prohodnih refleksija o stavovima samog duha palanke zato što se autor trudi da nađe put iz antifilozofskog konteksta nacionalne književnosti dok rasvetljava i secira osnovne ideje palanke.
U prvoj polovini knjige Konstantinović apstraktno istražuje unutrašnju logiku i nelogiku palanačkog duha, vrlo retko upućujući na nešto konkretno. U kasnijim poglavljima, a posebno u zaključnim napomena, razvija neverovatno eruditsku analizu moderne srpske književnosti pre 1945. Njegov književno-kritički zahvat je suptilan, ali izvanredno širok: Konstantinović izvlači na svetlost dana nepravedno zapostavljene pesnike i književne dosetke. U jednom karakterističnom primeru prenosi sarkastičnu međuratnu opasku Velibora Gligorića o Milošu Đuriću, vodećem srpskom intelektualcu u prvoj polovini dvadesetog veka, koji je rekao da bi ovaj „Anriju Bergsonu dao buzdovan Kraljevića Marka da potuče sve Latine“, sugerišući time da savremena francuska i srpska filozofija počivaju na palanačkom stavu.4 Konstantinovićevo kreativno resituiranje klasične srpske književnosti – od Vuka Karadžića do Đure Jakšića i Jovana Skerlića, pokazuje nove puteve razumevanja naizgled nepomerljivog dela. Umesto da se Vuku Karadžiću vrati samo zbog njegove standardizacije srpskog jezika u devetnaestom veku, Konstantinović iznosi na videlo manje poznate priče iz njegovog opusa i tumači ih kao posebne izraze političke misli na kojoj počivaju. Reference na Karadžićeve radove kao što su narodna priča „Tamni vilajet“ i raskovnik (trava koja otvara sve brave) iziskuju pozamašno predznanje; srećom, takve stvari su objašnjene u fusnotama engleskog prevoda. Ali Konstantinovićevo imaginativno, pažljivo čitanje, koliko god u prvi mah moglo izgledati zastrašujuće, nagrađuje čitaoca upoznavanjem sa širim društvenim kontekstom u kom se pojavila moderna srpska književnost. U tom smislu, zahvaljujući Konstantinoviću, shvatio sam da se nekim klasicima, koji se zbog nekih svojih ideja citiraju s velikim poštovanjem, može pristupiti iz drugog ugla i pozvati na novo istraživanje umesto na ponavljanje utvrđenih kanona.
Pored istraživanja palanačkog duha, Konstantinovićeva knjiga se može čitati i kao analiza nacionalizma. Iako radije pribegava pojmu palanke kad otkriva logiku i stavove palanačkog duha, Konstantinović izričito raspravlja o nacionalizmu kao neobično produktivnoj političkoj i književnoj sili. U njegovoj analizi vidimo kako nacionalisti neumorno teže svojoj istrajnoj opsesiji – nacionalnom jedinstvu, čistoti i osećanju dovršenosti sopstvene nacije – u „duhu konačnih odgovora“ kao i „konačnih rešenja“. Vidimo ih, dakle, kako traže neku vrstu trajnog „ostvarenja cilja“: konsolidovana teritorija, ujedinjeni narod, zbrisan neprijatelj, postignuto osećanje dovršenosti sopstvene nacije. U isto vreme, nacionaliste brine taj neuhvatljivi osećaj zaokružene celine, koji na kraju dovodi u pitanje njihove težnje i „prelazi u stav obračuna sa samim sobom, jednog obračuna koji je nezavršiv i koji je, zbog toga, trajna obaveza i nepresušno nadahnuće“.5 Konstantinovićevi uvidi pokazali su se veoma korisni u mom radu, u kom sam pokušao da posmatram istoriju nacionalizma ne kao niz jasno razgraničenih faza razvoja koji napreduje ka konačnom ostvarenju nezavisne nacionalne države, već kao jednu vrstu sentimentalne politike, pokretane željama koje se beskonačno umnožavaju i zahtevima bez kraja i konca, koja tera nacionaliste da istrajavaju na svojim nemogućim ciljevima.6
Nadasve, mada se nisam lako probijao kroz neobično apstraktne refleksije, instinktivno sam shvatio osnovni impuls knjige, a to je da „duh palanke“ treba uzeti ozbiljno i ne izbegavati njegovu specifičnost u srpskom kontekstu, ali istovremeno i insistirati na njegovoj sveprisutnosti izvan srpskog konteksta. Kao što kaže Konstantinović, „nema zemlje u kojoj on nije moguć, jer je on svuda podjednako nemoguć, u ovom svom zahtevu za idealno zatvorenim, koje bi bilo vanvremeno i, samim tim, ništavilo večnosti“.7 Bez obzira na to koliko ova knjiga može izgledati teška i komplikovana, ona mi je pomogla da identifikujem i preciziram duh palanke koji se opire filozofiranju i neprijateljski se odnosi prema apstrakciji; ona istovremeno usmerava svoj kritički pristup na palanku i dalje od nje.
Unošenje našeg iskustva u ovu knjigu: Čikago, 2022.
U jednom od svojih redovnih televizijskih komentara s početka 60-ih godina 20. veka, koji je ponovo emitovan 2018. na kanalu Trezor, Konstantinović je govorio o drugoj dimenziji antiintelektualizma, ali ovog puta kao o nečem što pripada književnim tržištima i njihovoj posebnoj geopolitici. Mada njegovi komentari naizgled nemaju veze s knjigom o kojoj se ovde govori, Konstantinović je i tu probijao svoj put iz klopke. Smatrao je da zatvoreni prostor palanke sebe prikazuje kao samorazumljiv i sasvim prirodan način bivstvovanja i mišljenja u svetu. I tu je Konstantinović našao izlaz iz antifilozofske palanke, duboko relevantan za naše vreme i mesto:
„Evropa već odavno smatra da je za nju ono što mi nazivamo, najčešće, literaturom višega ranga, da je za nju ono što se svakodnevno podrazumeva pod pojmom filozofije, a da je za sve vanevropske takozvane zemlje i takozvane vanevropske kulture nešto sasvim drugo. Šta drugo? To da oni izražavaju jednu egzotiku, da oni izražavaju nekakve svetove i mirise orijentalnoga, recimo, karaktera, kad se konkretno radi o nama sa Balkana, iz Grčke, iz Jugoslavije. Pisac, dakle, nije taj koji ima da donese jednu dimenziju filozofsku, od opštijeg ljudskoga značaja, od opštijeg kulturnog značaja, nego ima da donese nekakve tonove, nekakvu, rekao bih, životnu sirovinu, koja kao da nedostaje toj literaturi koja se piše na drugim evropskim jezicima… Vi ćete nama dati egzotiku, a mi ćemo biti ti koji ćemo iz te egzotike da nalazimo nekakve suštastvene momente, suštastvene ideje, nekakvu filozofsku, metafizičku ili šta ja znam kakvu sve transkripciju.“8
Konstantinovićeva Filosofija je nedavno objavljena u prevodu na engleski (Nikolić i Jakovljević 2022) i postoji opasnost da ona bude provincijalizovana upravo na onaj način koji je on kritikovao 1962, to jest da je zapadna književna tržišta situiraju kao srpsko ili balkansko delo čiji doprinosi ne prevazilaze date „regionalne studije“. Moja razmišljanja ovde oslanjaju se na jedan takav kontekst; počeo sam da pišem ovaj tekst za okrugli sto sa Gordanom Crnković, Đorđem Popovićem, Aleksandrom Boškovićem, Matvejom Jankelevičem i Branislavom Jakovljevićem o Filosofiji palanke na godišnjoj konvenciji Društva za slovenske, istočnoevropske i evroazijske studije (ASEEES), održanoj 2022. u Čikagu. Ovde bi vredelo razmisliti o širem okviru društva. Kao i druge „vanevropske“ ili „upitno evropske“ oblasti, oblasti koje predstavlja ASEEES čine tu organizaciju provincijskom manifestacijom, u smislu da je to institucionalizovani prostor proizvodnje znanja u okviru regionalnih studija, u kom se teoretičari pre svega bave onom vrstom „sirovina“ koju je pomenuo Konstantinović. Pisanje o toj knjizi na engleskom iz ili naspram perspektive regionalnih studija vraća nas na neka osnovna pitanja koja je ova knjiga postavila i pokušala da postavi u novi okvir. Čitaoci engleskog prevoda, međutim, imaju jednu prednost: sjajni uvod Branislava Jakovljevića kojim je opremljeno englesko izdanje iz 2021. direktno se bavi tim pitanjima pokazujući da Konstantinovićeva knjiga u krajnjoj liniji „poziva na težak rad nužne promene: revolucije koja nije prevrat, već otvaranje, provala temporalnosti iz palanačkog zatvaranja istorije“. Kako takva „provala“ može izgledati onima od nas koji smo, poput Konstantinovića, doživeli jugoslovenske ratove iz devedesetih godina prošlog veka kao prekid koji definiše epohu? U jednom intervjuu Hanifa Kapidžić Osmanagić je rekla da se posle opsade Sarajeva razočarala u ideju „Evrope“ kao prostora naizgled emancipatorne politike. Ipak, koliko god da ju je razočarala nemoć akademskog života, zadržala je veru u moć pisanja. Kao što je rekla, „iskustvo rata promenilo je moj život, moje vrednosti, moja merila i odnos prema književnosti. Danas pišem slobodnije nego ranije, unosim u ono što pišem svoje iskustvo i svoje sopstveno svedočenje“.9
„Iskustvo“ nas vraća na prve reči Konstantinovićeve knjige: „Iskustvo nam je palanačko“. Kad sam pročitao te reči u Sarajevu pre dvadesetak godina, osetio sam intuitivnu srodnost s tim osećanjem. Danas osećam distancu. Iskustvo je duboka i jeftina reč. Često se koristi kao skraćenica za akumulirane slojeve znanja i senzornog pamćenja promenljivog sveta koji nas okružuje. Kao takvo, iskustvo sugeriše inteligenciju, nešto poput nataložene mudrosti. Upravo tom smislu iskustva Konstantinović se ruga svojom prvom rečenicom obelodanjujući kontrast između intelektualne akumulacije mudrosti i antiintelektualnog, u sebe zatvorenog sveta palanke.
Da li su nas iskustva jugoslovenskih ratova iz devedesetih učinila imalo mudrijima? Kad pogledam unazad, neka moja iskustva, među njima i moje čitanje Konstantinovića, navela su me da dovedem u pitanje ideju istorije kao jedne grane znanja koja može pouzdano da objasni gde smo danas i kako smo tu dospeli. Ako se odvažim da govorim iz kolektivnog ugla, iskustva postjugoslovenskih generacija, bilo sa Kosova, iz Bosne ili drugih mesta, i dalje su obeležena političkim pritiscima koji nas neumorno provincijalizuju. U isti mah, naša iskustva su svetskoistorijska, vredna ni manje ni više nego što su to iskustva drugih bilo gde u svetu. Umesto da ih vidimo kao teret koji slama leđa, možemo ih shvatiti kao mogućnost uspostavljanja novih, neočekivanih veza, koje omogućuju da se započne s pisanjem drukčije vrste literature, mada je upuštanje u takav zadatak težak rad.
Autor je profesor istorije na univerzitetu Lojola u Čikagu.
Institut za evropske studije, 15.02.2024.
Prevela Slavica Miletić
Peščanik.net
***
- Omer Hadžiselimović, „Uncle Radovan“, Spirit of Bosnia Journal (2008); poslednji put pristupljeno 30. oktobra 2022; i Mirnes Sokolović, „Sabornost poezije na skupštini srpskog naroda“, XXZ Magazin (2021); poslednji put pristupljeno 31. oktobra 2022.
- Radomir Konstantinović, Biće i jezik, knjiga treća, Prosveta – Rad – Matica srpska, Beograd, 1983, str. 216. Vidi analizu ove teme u uvodu Branislava Jakovljevića za Philosophy of Parochialism, prevod Ljiljana Nikolić i Branislav Jakovljević, University of Michigan Press, Ann Arbor, 2021.
- Kao što je Konstantinović pisao 1969, „Srpski nacizam nije ʼimportʼ iz nemačkog nacional-socijalizma… već je krajnji izraz duha palanke… On nije delo tuđinstva… svaki mit, bez obzira na svoj racionalni sadržaj (pa tako i kosovski mit), postaje izvor i oblik zla, otuđujući se od samog sebe sopstvenom apsolutizacijom“. Konstantinović, Filosofija palanke, str. 300–309. O kasnijoj simbolici ove knjige, vidi Vladimir Zorić, „Small Town as the Scene of a Memory Encounter: Portraits and Commemorations of Radomir Konstantinović“, u: Vlad Beronja and Stijn Vervaet, eds., Post-Yugoslav Constellations: Archive, Memory, and Trauma in Contemporary Bosnian, Croatian, and Serbian Literature and Culture, Berlin, 2016, str. 209–210. Pregled uobičajenih optužbi vidi u: Adnan Delalić, „Wings of Denial“, Mangal Media (decembar 2019).
- Konstantinović, Filosofija palanke, str. 290.
- Filosofija palanke, str. 161. Konstantinović govori o toj temi na više mesta. Poslednje poglavlje knjige nosi naslov „Nema kraja kraju“.
- Tu dinamiku sam posebno istraživao u poslednjem poglavlju moje knjige: Edin Hajdarpašić, Whose Bosnia? Nationalism and political imagination in the Balkans, 1840–1914, Ithaca, 2015, str. 1–17 i 199–206.
- Filosofija palanke, str. 6.
- „Emisija s povodom: Radomir Konstantinović“; poslednji put pristupljeno 22. oktobra 2022.
- Hanifa Kapidžić Osmanagić, u razgovoru koji je vodio Enver Kazaz; „Jesu li biljke nešto drugo“, Sarajevske sveske, br. 8, 2005, str. 13–48.
