logo
bios

Dragan Stojković: Živimo pod okupacijom diktatura koje manipulišu nacionalizmom i mržnjom

Objavljeno prije 1 mjesec . u sub, apr 25th, 2020

Foto: Milomir Kovačević Strašni

Dragan Stojković, Sarajlija na privremenom radu u Beogradu, obilježio je nezavisno izdavaštvo u bivšoj Jugoslaviji u zadnjih tridesetak godina. Desetine dragocjenih knjiga koje komercijalnim izdavačima nisu interesantne objavio je Stojković i tako omogućio desetinama naučnih istraživača koji budu pisali diplomske, magistarske i doktorske radove da imaju relevantne izvore.
Posebno je fascinantno njegovo objavljivanje vjerovatno najznačajnijeg teoretičara religija na našem jeziku Mirka Đorđevića.
I to Dragan Stojković radi sam, bez pomoći države, stranih fondacija. Presretan ako knjiga isplati samu sebi ili ako slučajno uspije da donese neka sredstva za štampanje druge knjige.
Pisao je za Republiku i Danas.
Stojkovićeva priča je za dokumentarni film, a u razgovoru za Tacno.net otkriva samo dijelove velike priče o maloj a utjecajem velikoj izdavačkoj kući MOSTART, ali jasno i razgovijetno iznosi stavove o svim važnim pitanjima u Srbiji i Bosni i Hercegovini

Razgovarao: Amer Bahtijar / tacno.net

Gospodine Stojkoviću, otišli ste iz Beograda u Šumadiju čim se pojavio korona virus. Kako gledate na reakciju države Srbije na COVID 19?

Na mom „Brdu kod Rudnika“ kako ga u šali zovem, moj otac je pre 40 godina napravio malu kuću za odmor, u blizini seoske kuće iz XIX veka u kojoj se on rodio. U tom ambijentu, opkoljen sa svih strana šumom, u sada napuštenom selu, provodim i inače dobar deo godine. Prvog dana kad je u Srbiji uveden policijski čas, maltene ilegalno, sa svojom suprugom, prebacio sam se, kako sam to ne bez razloga nazvao, na slobodnu teritoriju Šumadije. Budući da spadam u kategoriju 65+, bio bih u kućnom pritvoru, na četvrtom spratu. Ponižavajuća mi je bila ta atmosfera sa policijskim kolima koja preko megafona upozoravaju na poštovanje odluke Vlade. Mere borbe protiv epidemije su neophodne i njih je trebalo primeniti i dve nedelje ranije, a ne sprdati se sa „smešnim virusom“. Zbog toga je, mislim, vlast kompenzovala svoj nemar i svoje propuste preterivanjem u restriktivnim merama. Naravno, priliku su jedva dočekali militantni tipovi da treniraju strogoću uživajući u ratničkoj terminologiji borbe, patriotskih poruka kako je Srbija uvek pobeđivala, pa će i ovog puta, i ostalih gluposti koje bi bile smešne, da nisu opasne. Kad pandemija prođe, kad se budu analizirali statistički podaci o smrtnosti prethodne i ove godine, po broju i po vrsti uzroka, sa zdravstvene tačke gledišta mislim da rezultati neće biti ovako dramatični, bar ne u Srbiji. Italija, Španija, Francuska, SAD, imaće svoje analize. Nadam se da će medicinska struka, epidemiolozi i virusolozi, dati nezavisno mišljenje zasnovano na činjenicama.

Ipak, zahvaljujući epidemiji, na površinu su isplivale mnoge druge veoma ozbiljne društvene činjenice. Pre svega stanje u sistemu zdravstva koje poslednjih par decenija prelazi iz javnog u privatni sektor. Uvoznički lobi je, na primer, gušio domaću proizvodnju vakcina i ostalih sredstava zaštite. Jedna fabrika zaštitnih rukavica U Leskovcu je pre nekoliko godina isečena u staro gvožđe. Nekada čuvena fabrika Teleoptik, sada je mogla da proizvodi respiratore, da ih možda i izvozi, a ne da se u vanrednim okolnostima nabavljaju na „polucrno“, po cenama i procedurama koje se ne mogu kontrolisati… Dakle, neoliberalni koncept kapitalizma je Koronom pokazao svoje brutalno lice. Radnici, kao što ilustruje primer fabrike Jura, moraju da rade i bez zaštitnih sredstava. Činjenica da se zbog Korona virusa u Srbiju vratilo 400.000 radnika iz Evrope, zbog toga što su tamo radili privremeno i bez zaštite, izmeniće sliku o statističkoj stopi nezaposlenosti od 9% i najuspešnijoj ekonomiji regiona.

U Americi se kao normalno, ali bezdušno, kalkuliše sa dobrim rezultatom ako bude manje od 100.000 umrlih. Ipak, neoliberalni kapitalizam je dobio i ozbiljan udarac koji će možda osvestiti mnoge. Čak je i Boris Džonson korigovao M. Tačer izjavom da Društvo ipak mora da postoji. Društvo, to znači zajednički interes. Društvo, eng. society, jeste koren reči i svega što se podrazumeva pod pojmom Socijalizam.

Na globalnom nivou u prvi plan će doći neki drugi, ekonomski i ideološki motivisani, politički sukobi koji traže razrešenje. I tu se kirije višedecenijsko proturanje izjednačavanja takozvanog komunizma i naci-fašizma pod zajedničkim imeniteljem totalitarizma. Ne postoji dilema „Sloboda ili zdravlje“. I sloboda, i zdravlje. Sloboda i zdravlje i ljudska prava za radnike koji su primorani da rade, bez sredstava za zaštitu, ne samo u Kini, nego i u Americi. Sve su to magle i prašina u oči da se sakriju suštinski antropološki problemi otuđenja ljudske vrste od svog generičkog bića. Odnos prema prirodi, živom svetu, prema samima sebi i bližnjima, pred pitanjima smislenosti i vrednosti života i odnosa prema smrti, u kapitalizmu (američkom ili kineskom, svejedno), društvu masovne proizvodnje dobara i potreba, i zagađenosti života, jeste pitanje na koje se žmuri skoro čitav vek. Ovakvi događaji su prilika da se zastane, da se sve zaustavi i preispita.

Posebnu dimenziju slučaja Covid-19 u Srbiji ima odnos Države i Crkve. I tu je na površinu izašao konzervativan i primitivan ideološki stav SPC čiji je patrijarh jednog progresivnog jereja, Vukašina Milićevića, strogo kaznio i zapretio crkvenim sudom samo zbog izjave u javnosti, da se pričešćivanje ne treba vršiti istom kašikom. Vernici se u velikom broju slučajeva nisu odazvali apelima da ostanu u kućama, kršili su zabrane okupljanja i prisustvovali Uskršnjim liturgijama. Prisutna policija je to tolerisala, a Vlast zbog toga nikog nije kaznila. Kaznila je stotine usamljenih strelaca koje je presretala po ulicama… Uz svu moć nauke, i nade u medicinu, sujeverje i krivoverje je i dalje vladajući oblik (ne)svesti.

Mali ste a veliki izdavač, koliko će izdavaštvo biti pogođeno posljedicama COVID 19?

Moje poslovanje, bez zaposlenih, suviše je malo da bi bilo ozbiljnije pogođeno zbog par meseci apstinencije. Vrsta mojih izdanja je takva da ne zavisi od tržišne utakmice, dnevnog pazara i plaćanja troškova zakupa prodajnog prostora, investicija u velike tiraže, u plate i doprinose zaposlenih. Na ovaj kompliment da sam „veliki“ izdavač mogu reći da su velika dela i značajni autori koje sam objavio, pa je njihov rok trajanja vanvremenski, nije od sajma do sajma i ne zavisi od nedeljnog ili mesečnog trenda bestselera. Neki veliki izdavači će preživeti takođe ovaj udar jer će dobiti podršku države. Očekujem i da će izbaciti gomilu novih naslova SF i negativnih utopija, koji se bave katastrofama, čime će pokriti gubitke. Ova situacija će mnoge naterati da povećaju internet prodaju knjiga, čime se može smanjiti knjižarski rabat, i sniziti cena knjige. I još jedan važan detalj: internet prodajom nema nenaplaćenih potraživanja koja se u komisionoj prodaji mogu odlagati mesecima. Koliko sam čuo moji prijatelji u BUYBOOKu su se brzo prestrojili i održali nivo prodaje.

Izdavačka kuća MOSTART koju vodite je priča za dokumentarni film. Već godinama promišljam kako opisati ono što vi radite, kako ispričati priču o čovjeku koji bez ikakvih sredstava izdaje desetine bitnih knjiga bez bilo kakve želje za zaradom? Zašto to radite?

Uvek mi liči na preterivanje kad se MOSTART naziva „kućom“. Ponoviću da je moje izdavaštvo moj lični društveni aktivizam koji podržavam svojom zanatskom veštinom grafičke pripreme knjiga i novina, koju sam sticao radeći kao radnik u štamparijama. Od te veštine sam se samoizdržavao sve ove godine, radeći ne samo svoja izdanja, nego i radeći grafičke usluge za druge. Sociološko obazovanje mi je pomoglo da biram izdanja koja su poruka i misija, često i podrška autorima za koje drugi izdavači nemaju komercijalni interes. Drugi osnov moje izdavačke strategije je tehnološka mogućnost štampe malih tiraža koji posle finansiraju sami sebe. Ponekad imam podršku i od autora koji učestvuju jednim, manjim delom, u finansiranju izdanja, ili nađem suizdavača. Važno je da neke knjige ugledaju svetlo dana. Onda one same sebi krče put. Šta je zarada? U najboljem slučaju mogućnost da se podrži izdanje nove knjige. Zašto to radim? Zato što mi ta vrsta rada pruža zadovoljstvo osećanja korisnosti za druge ljude i za društvo. Bilo šta drugo bih verovatno lošije radio, sigurno bez toliko volje, žara i radosti.

Nerzuk Ćurak u tekstu napisanom za Tacno.net kaže da se boji da će nakon korona virusa ljudima biti simpatični diktatori. Bojite li se toga?

Ne samo da se slažem sa prof. Nezrukom, nego sam u tom viđenju i još pesmističniji. Diktatori su počeli da postaju sve simpatičniji i pre pojave Korone, a ona im je samo dala zgodnu priliku da daju legitimitet uzurpacijama svih vrsta. Bar na neko vreme, da isprobaju razne modele vladanja u vanrednim okolnostima. U metodologiji socioloških istraživanja osim raznih drugih metoda, anketa, intervjua, eksperimenata, postoji oblast istraživanja u uslovima takozvanih prirodnih eksperimenata, vanrednih stanja u slučajevima raznih prirodnih katastrofa, ratova i društvenih nemira. Tada se ne samo posmatra i opisuje ponašanje pojedinaca nego i funkcionisanje društva. A moguće je i preduzimati određene mere da bi se videlo, proučilo i usmerilo ponašanje ljudi. Ko može garantovati da u slučaju ove epidemije nije bilo takvih ispitivanja – koliko su ljudi kooperativni, da ne kažem poslušni, kako se medijski može formirati javno mnjenje, kako mogu funkcionisati državni represivni organi…

Glavna vrijednost zapadne civilizacije je liberalna demokratija, bojite li se da odustajemo od demokratije?

Liberalna demokratija postala je vrlo upitna – koliko je stvarno liberalna i u kojoj je meri demokratska. Odavno je jasno da nije liberalna prema ravnopravnom statusu svih oblika ljudskih prava, pre svega onih koja proizilaze iz procesa rada. Upravljanje sredstvima za proizvodnju, forsiranje i zaštita isključivo privatnog i korporativnog vlasništva, a praktično zabrana same pomisli na samoupravno organizovanje radnika ili zaposlenih, jer se to smatra za recidiv socijalizma. Liberalna je kad je u pitanju zaštita interesa kapitala, a na uštrb prava zaposlenih i prava na stalno i sigurno radno mesto pod suncem. Demokratija je predstavnička, izražava se formalno na izborima glasanjem za političke partije koje posle toga imaju svu vlast. Dok god se odlučivanje o budžetima, to jest javnim sredstvima, ne spusti na lokalnu samoupravu i država ne decentralizuje, demokratija će biti samo jedna propagandna, politička parola. Populizam i nacionalizam je sve više vodeća politička ideja takozvane zapadne civilizacije, a to podrazumeva i liderstvo, poklanjanje poverenja i društvenih nadanja u jednu ličnost. Time su otvorena vrata diktaturama pa i restauraciji monarhističkih ideja.

Mi svi već živimo pod okupacijom vidljivih ili nevidljivih diktatura koje manipulišu nacionalizmom, mržnjom, egistencijalnom ucenom, masovnim medijima i masovnom kulturom zabave ili kreativne industrije, koji nisu u funkciji emancipacije, suočavanja sa istinom, nego su u službi zarobljavanja i skretanja pažnje sa suštinskih problema. Ako se nečega bojim onda je to da u dogledno vreme neće biti stvoren demokratski emancipatorski pokret koji će imati snage da se odupre ovim nedemokratskim procesima. Mada sam ja lično već zašao u godine kad ne treba ničega da se bojim. Briga se odnosi na generacije koje dolaze i njihove živote.

Pisali ste o opsadi Sarajeva, objavili knjigu o teatru u opkoljenom gradu, koliko je za ljude u Srbiji važno da znaju šta se uistinu dešavalo u Bosni i Hercegovini devedesetih godina prošlog stoljeća?

Objavio sam tri knjige svedočanstava o stradanjima u Bosni i Hercegovini. „Teatar u ratnom Sarajevu 1992-1995“, Davora Diklića (2004), „Lijepo gore klasici marksizma“ – antiratni dnevnik iz Konjica, Gorana Sarića (2019) i „Dobri ljudi u vremenu zla“, Svetlane Broz (2019). Objavljivao sam tekstove u listu „Danas“ i Časopisu „Republika“ koje sam sabrao u knjizi „Sumrak Republike“, učestvovao na tribinama i promocijama gde sam, mislim dovoljno, rekao o ovoj bolnoj temi, pa ne bih želeo da recikliram svoje tekstove i opšta mesta koja se stalno ponavljaju u javnim nastupima jednog dela srbijanske javnosti. Avaj, kao da je zalud. Ne samo da se ovakvi stavovi ne prihvataju, čak ni za dijalog i polemiku, nego se za njih primenjuje novokovanica – autošovinizam. Sa autošovinistima se ne raspravlja. To je takva diskvalifikacija da se graniči sa dozvolom za odstrel. Sa svim usputnim optužbama za izdaju, strane plaćenike itd.

Poseban fenomen predstavljaju fini i divni, mladi ljudi novih generacija koji sa ratovima devedesetih i zločinima nemaju ništa, koji se trude da uspostave nove veze bez obzira na religiju i naciju. Ali, i među njima ćete, ako se malo zagrebe, naići na nacionalizam koji se krije iza gestova tolerancije – pod parolom ja poštujem vaše nacionalne i folklorne osobenosti pa očekujem da i vi poštujete moje. Ne shvatajući da upadaju u zamku ljubavi prema svojoj naciji kao onaj mladi pevač u filmu „Kabare“ čiju nevinu pesmu ljubavi prema rodnoj grudi horski prihvataju uniformisani ljudi sa rukom podignutom u pozdrav „Hajl“. Ne shvataju da heruvimsko pravoslavno pojanje, mitovi o zlatnom srednjem veku, o vlasteli i dinastiji, o svemu što je „srpsko“ ne mogu činiti identitet ličnosti, nego da je Ličnost identitet. Nacionalizam je opojna droga zbog koje se ne vidi stvarni svet. Ni ondašnji, ni današnji. Srednjovekovna država nije bila država u današnjem smislu, nije bila ni nacionalna, nego privatna svojina feudalaca. Vlasteli je najmanje stalo do naroda, nego do teritorija, moći i bogatstva. Sam Dušan se proglasio za cara Srba, Grka i Arbanasa, dakle država nije bila srpska, nego Dušanova. Čak je i potonja nacionalna ikona, mladi Miloš Crnjanski, u Vojničkoj pesmi  1918. poručio

Nisam je za srebro ni za zlato plako,
niti za Dušanov sjaj.
Ne bih je rukom za carske dvore mako,
za onaj bludnicâ raj.

(…)

A šta je meni do velmoža u svili,
sa sokolom na ruci?
Otac mi je sebar što na točku cvili,
a kćer mi glođu vuci.

Baš ništa me za crkve duša boli,
za silnoga cara dom.
Za grčke ikone poleguša golih
u robovskom hramu mom.

(…)

Nisam ja za srebro ni zlato plako,
niti za Dušanov sjaj.
Ne bih ja rukom za carske dvore mako,
za onaj bludnica raj.

Sa monumentalnim spomenikom osnivaču „srpske“ države Stefanu Nemanji koji će biti ove godine postavljen na Savskom trgu u Beogradu zaokružiće se spomeničko obeležavanje nacionalističke teritorije započeto sa spomenikom Nikoli Pašiću pa preko spomenika Ruskom caru Nikolaju II, majoru Tepiću (žrtvi legende o vojvodi Sinđeliću), Gavrilu Principu (čije je jugoslavenstvo posrbljeno), plivaču Bogojavljenskog krsta…

Zanimljivo je da deklarativna osuda zločina (ne i genocida) ne može u Beogradu da rezultira i postavljanjem na repertoar državnih pozorišta predstava Zlatka Pakovića. Da roman „Pas i kontrabas“ Saše Ilića, dobitnik nagrade NIN-a, profesor A. Jerkov proglašava izdajničkim pred studentima Filološkog fakulteta, i to u punoj, čuvenoj, Sali heroja.

Sve dok se od građana Srbije krije istina o projektu etničkog čišćenja koji je osmišljen krajem osamdesetih, započeo još 1991. a buknuo početkom 1992. u Podrinju i Potkozarju, da bi trajao opsadom, ubijanjem Sarajeva i kulminirao 1995. genocidnim ubijanjem u Srebrenici, Srbija će se vrteti u začaranom krugu poricanja i samozaljubljenosti. I neće joj dobro biti. Jer, to je priča koja je drži u ropstvu samozabluda, koja je vodi u diktaturu nacionalnog jednoumlja i zaostajanje u svim oblastima. I generiše nove stranputice, ćorsokake, posrtanja i padove.

Odnos prema istini o ratu devedesetih može se sagledati i zahvaljujući činjenicama da je u Beogradu prva javna izložba o opsadi Sarajeva organizovana tek krajem 2018. godine, a da je knjiga svedočanstava DOBRI LJUDI U VREMENU ZLA Svetlane Broz, u kojoj o ratu svedoče građani Bosne i Hercegovine koji su jedni drugima pomagali bez obzira na naciju i veru, posle šest izdanja u BiH i isto toliko izdanja na svetskim jezicima, prvi put u Srbiji izdata 2019. godine. Naravno, ove prezentacije nisu ispratili vodeći i najgledaniji mediji televizije i štampe. Naprotiv, na raznim „Ćirilicama“, „Happy TV“, „Pinku“  smenjuju se Šešelji svih vrsta i rehabilituje zločin koji je međunarodno procesuiran, dokazan i osuđen.

Bili ste prijatelj i izdavač velikog teologa Mirka Đorđevića, koliko je važno da njegova misao dođe ne samo do ljudi na ovim prostorima već i ljudi širom svijeta?

Nedostaje nam Mirko Đorđević. Ali, nedostaje i čitanje njegovih knjiga i poruka. Imao sam tu privilegiju da sa Mirkom blisko sarađujem, i da u poslednjim godinama njegovog života izdamo dve značajne knjige (Oslobođenje i spasenje i Jevanđelje po Mariji), a izdavanjem kompletne bibliografije radova objavljenih u Republici 1993-2014. u četiri knjige, na preko 2000 strana odužim svoj dug Mirku posle njegovog odlaska. Iako su događanja u Crkvi i odnosu Crkve i Države, posle Mirkovog odlaska bila burna i brojna, sve je to Mirko prethodno u svojim brojnim člancima i esejima dijagnosticirao i na to upozorio. Dakle praznina nije nastala samim Mirkovim odlaskom, ona je nastala zbog toga što su Mirkova dela prestali da čitaju, studiraju i pozivaju ga u pomoć upravo oni koji su želeli da se bore protiv skandaloznog ponašanja Crkve i Države.

Mirkova kritika Crkve nije bila usko politička, za jednokratnu upotrebu. Bila je sa stanovišta ne samo izuzetne erudicije i znanja o istoriji Hrišćanske crkve, nego sa stanovišta verujućeg čoveka. Mirko je ukazivao na srž problema koji je u nacionalizmu u Crkvi, i koji teži simfoniji sa nacionalnom Državom. Za razliku od kolektivnog spasenja, naroda ili nacije koje je stranputica u etnofiletizam, put spasenja učitelja, ili poslanika, Isusa iz Nazareta, jeste personalni i etički. Izvorno Hrišćanstvo je ljubav prema bližnjem, prema drugom, a ne samoljublje. Zbog toga je Mirkovo hrišćansko prosvetiteljtvo bilo subverzivno za ovakvu Crkvu i ovakvu Državu, a on sam do poslednjeg dana na listi izdajnika Crkve i Nacije.

Ipak, iako usamljeni, deluju nastavljači Mirkovog dela. Bio sam veoma srećan što sam krajem prošle godine u Beogradu organizovao promociju knjige „Kraljevstvo božije i nacionalzam“ gde su zajedno nastupili i govorili autor fra Drago Bojić, docent Bogoslovskog fakulteta u Beogradu jerej Vukašin Milićević i sociolog Milan Vukomanović. Glas Mirka Đorđevića može se čuti i u besedama i intervjuima fra Ivana Šarčevića. Postoje misleći i verujući ljudi koji u okolnostima jednoumlja deluju, ali su sklonjeni iz javnosti. Nedavno ustanovljena Nagrada Mirko Đorđević koju dodeljuje Nezavisno udruženje novinara Vojvodine, koja nosi ime Mirka Đorđevića, prvi put je dodeljena Borisu Dežuloviću za knjigu „Summa atheologiae“. Nadam se da će to biti podsticaj koji će ne samo održavati Mirkovu prisutnost, nego doprineti i interesovanju za njegovo delo.

Zajedno sa BUYBOOKOM izdali ste memoare revolucionara Vicka Krstulovića, koliko se priče o ljudima kojima je čitav život bio revolucija važni danas?

Toliko je autentična i snažna ova povijest porodice Krstulović da prevaziazi svoje vreme jer nosi u sebi univerzalne vrednosti živijenja i stradanja za pravdu i slobodu. Portal tacno.net je nedavno napravio presedan objavljivanjem poglavlja iz prvog toma Memoara koje se odnosi na IX Dalmatinsku diviziju, njenu ulogu u IV neprijateljskoj ofanzivi, i njeno rasformiranje posle uspešnog prenosa ranjenika preko Prenja.

I pored objavljivanja tri toma Memoara VK (Mostart/Buybook, 2012-2014), i žurnalističkog pisanja o njima, izostanakom njihove naučne recepcije, izbegavanjem pominjanja Vicka Krstulovića i u Hrvatskoj, i u Srbiji, ustvari se priznaje opasnost i subverzivni kapacitet koji ovo ime i danas nosi.

Sporan je odnos stručne javnosti, povijesničarske ili istoričarske, prema razastrtim brojnim novim i nepoznatim činjenicama i svedočanstvima koja bitno utiču na zacementirane „istine” kako apologeta ideloško-političkog sistema Titovog vladanja, tako i novouspostavljenih desničarskih nacionalističkih revizija. Prošlo je osam godina od izdanja prve knjige, a nisu se oglasili ugledni profesori istorije-povijesti Beogradskog univerziteta i Zagrebačkog sveučilišta. Pitanje je da li su smogli i lične znatiželje da pročitaju Memoare. Oni koji su pročitali, zaćutali su. Istorijski Arhiv Beograda je najmanje pola godine po izlasku prvog toma imao „protiv-požarne” radove upravo u prostoriji u kojoj se nalaze legati – lične biblioteke Vicka Krstulovića i Koče Popovića, gde je bila predložena promocija. A da ne govorimo o organizaciji ozbiljnog stručnog Okruglog stola na temu ovih Memoara. Predsednik Republike Hrvatske I. Josipović je kurtoazno primio izdavače, i zahvalio im se u ime svojih roditelja koji su bili kuriri u Vickovom partizanskom štabu, ali, taj prijem protokolom nije bio predviđen za obaveštavanje javnosti.

Ipak, o knjizi su pisali ugledni publicisti i u Srbiji i Hrvatskoj, pa su brojni čitaoci „Politike”, „Danasa”, „Vremena”, „Republike”, „Novog lista”, „Jutarnjeg lista” i „Slobodne Dalmacije” imali, a zahvaljujući internetu imaju još uvek, priliku da saznaju da postoji i drugačija priča od oficijelne. Upravo to što je ova priča drugačija od svih poznatih stereotipa jeste i razlog distanciranja takozvane struke. Ova priča se ne uklapa u današnje glavne tokove svesti i mišljenja, i nije kurentna. Bavljenje ovim idejama, a pogotovo njihova promocija, ili još gore, zastupanje, znači danas stranputicu od napredovanja u akademskoj karijeri, u političkom pozicioniranju, a samim tim ugrožava i (malo)građansku egzistenciju.

I, to je, u jednu ruku, razumljivo s obzirom na vreme u kojem živimo. Nije u pitanju samo još uvek sveža trauma raspada Jugoslavije i procesi koji su tada tek započeli, i koji još uvijek traju – od „obnove i izgradnje“ kapitalizma do restauracije ideologija poraženih u Drugom svetskom ratu. Nisu više samo u pitanju ni nekadašnji politički animoziteti, nacionalistički i staljinistički, prema autoru. U pitanju su i okolnosti ekonomskih, političkih, kulturnih procesa u savremenom svetu koji su posve nove i drugačije naravi u svakom pogledu, a još uvek potpuno nejasni u svom ishodu. Sa novim tehnologijama i savremenim Kapitalom koji se oteo bilo kakvoj kontroli, i izdigao iznad države i društva, ruši se čitav jedan svet, čitava civilizacija, poraženi su i na istu marginu odbačeni nekadašnji ljuti ideološki i politički protivnici. Umesto velikih filozofskih, političkih, religioznih ideja i uverenja za koje su se ljudi žrtvovali i stradali, danas vladaju samo goli interesi vladanja, posedovanja, i masovnog samozaborava u industriji zabave. Zbog toga scene iz Memoara često svojom monumentalnom epikom deluju u današnjoj percepciji nestvarno, i u krajnjoj liniji bajkovito.

Drugo lice (post)modernih vremena, za razliku od nepojmljivog sjaja i sile koji se nameću kroz medijske prozore, jeste i potpuna destrukcija vrednosti, sada već to možemo nazvati Starog sveta, rušilačka poplava antikulture, koja se može usporediti sa onom kada je rulja u ime nove religije palila biblioteke i kamenovala matematičare i astronome. Zasad su mnoge promene nevidljive i još se ne čuje potmula tutnjava jada, poniženosti, očaja i bede i svih oblika nepravde, ubijanja života samog. Neizvesno je kada će se i gde dogoditi erupcija socijalnog Super vulkana. Ali, izvesno je da priroda savremenog Kapitala preti da dovede postojeće sukobe do globalne katastrofe.

U vremenima posle postmodeme i njenih posledica, kada se civilizacija bude obnavljala, u nekom novom Srednjem veku, ili nekoj novoj Renesansi, kada se pre svega budu iznova otkrivale i obnavljale ideje i uverenja, biće neophodna predanja sa univerzalnim vrednosnim porukama, imanentnim ljudskoj prirodi, koje obnavljaju život i stvaralaštvo.

Ono što u današnjem vremenu, takvom kakvo je, možemo učiniti, što nam je dužnost, jeste da budućim arheolozima društvene istorije olakšamo posao baštinjenjem građe za obnovu i izgradnju, Jedna od nezaobilaznih storija, bar na ovim geografskim širinama gde će ljudi još zadugo govoriti jezikom koji razumeju, jeste storija o Jugoslaviji XX veka, a ratna povest dalmatinske porodice Vicka Krstulovića, njegove Lucije i njihove dece Maksima, Nataše i Viborga i njihova poratna sudbina, biće ne samo značajan ključ razumevanja nego i legenda koja nadahnjuje i koja će živeti novim životima.

Izdavaštvo u Srbiji je jedino uspješno u čitavoj regiji, govori li to da samo Srbija ima ozbiljnu čitalačku publiku?

Zavisi pod kojim kriterijumima se meri uspešnost izdavaštva i ozbiljnost čitalačke publike. Mislim da se ne može govoriti o nekoj posebnosti Srbije. Uvek su postojali čitaoci iz razonode i čitaoci iz potrebe. Ovih prvih uvek i svuda je bilo mnogo više. Srbija u svakom pogledu žudi da bude lider u regionu a i šire, što me podseća na Splićane koji sebe doživljavaju kao prvake „svita i okolice“. U smislu knjižarske industrije, broja naslova i tiraža, prodatih knjiga, može se govoriti o nekom kvantitetu. Ali to su samo tržišni kriterijumi. Ako bi se analizirao sadržaj svih tih bezbrojnih naslova možda bismo po nekim kriterijumima ustanovili da postoji velika praznina. Ili što je za mene poseban nedostatak, jeste prisustvo knjiga i beletristike iz Bosne i Hercegovine, Hrvatske, Crne Gore, u beogradskim knjižarama i broj njihovih čitalaca. Desetine hiljada tiraža autora kao što su Habjanovićka ne može biti pokazatelj uspešnosti i ozbiljnosti izdavaštva i čitalačke publike. Kultura je mnogo zahtevnija i ona se ne meri novčanim bilansima.

Koji su planovi MOSTART-a u narednom periodu? Na čemu trenutno radite?

Ove godine u decembru će se navršiti 30 godina od osnivanja MOSTARTA. Taj jubilej biće obeležen samo statusnom transformacijom MOSTART-a iz privrednog društva (d.o.o.) u Udruženje građana za kulturu povezivanja MOST ART JUGOSLAVIJA. Time želim da ostvarim kontinuitet angažmana u negovanju povezivanja na, za mene, jedinstvenom jugoslovenskom kulturnom prostoru. Kao i povezivanja onih ideja i ljudi u Srbiji koji su za taj prostor otvoreni. Preispitivanje svega što se događalo proteklih decenija, bez obzira na jugoskeptike i moguće rizike u nacionalističkom okruženju, ostaje glavna orijentacija novog MOST ARTA. Danas kad je sve zaustavljeno vanrednim stanjem, imam pripremljene za štampu tri knjige. Izabraću za ovu priliku najavu jedne od njih. U književnim krugovima nepoznat autor, Vladan Jovanović, opisao je događanja u Prištini za vreme NATO bombardovanja 1999. godine. Biće dobro i korisno da ovo lično autentično svedočanstvo zauzme svoje mesto u kulturi sećanja ovog puta na događaje na Kosovu.

Postojala je i jedna ideja do koje sam došao u razgovoru sa prijateljima iz Zagreba i Sarajeva na prošlogodišnjem Sajmu knjiga u Beogradu. To je zakup zajedničkog štanda na kojem bi bili okupljeni izdavači iz republika bivše Jugoslavije, a kojima ne bi smetao zajednički naslov JUGOSLAVENSKA KNJIGA. Ako se nekome ova ideja dopadne, ako se ne plaši rizika od takvog nastupa i ako bude bar po jedan izdavač iz područja zajedničkog nam jezika, bez obzira kako ga ko nazivao, MOST ART bi se prihvatio te avanture. Naravno, ako Sajam knjiga ove godine ne bude otkazan zbog opasnosti Korona virusa.

Copyright 2016 Magazin Plus d.o.o. Sva prava zadržana.
Zabranjeno preuzimanje sadržaja bez dozvole izdavača.

Programiranje: Magazin plus
Na vrh