Dirak ili Kant – istina ili zabluda?

Čudne teorije nobelovaca – fizičara:
Vreme teče unazad!?

Iako sporne i bez eksperimentalnog dokaza, nove teorije ulaze polako u udžbenike.

Da li je Ajnštajnova teorija zloupotrebljena?

Demanti ili „vremeplovi“

Pol Arijan Dirak, jedan od tvoraca kvantne mahanike, dobitnik Nobelove nagrade za fiziku, naučnik je svetskog glasa. Pa ipak on je prvi izveo teoriju zbog koje bi ga mnoge kolege rado strpale u tabor sa parapsiholozima, astrolozima i okulistima. Tačnije govoreći izneo je tezu o stadijumu materije kada ona može postojati kao totalna negativna energija.

Sa stanovištva zdravog razuma i logike čovek tu ništa ne razume. Ali teza neodoljivo podseća na priču o onoj dami koja se tako dosledno pridržavala kure mršavljenja da su rezultati prevazišli njena očekivanja – kada bi ušla u kadu, nivo vode bi se spuštao!

Nils Bor, poznat po svom otkriću atomskih struktura, predložio je u šali svojevremeno da se Dirakova teorija koristi kao mamac za hvatanje slonova. Potrebno je teoremu diraka ispisati na plakati i okačiti je na drvo u blizini pojilišta slonova. Kad neki slon zaprepašćeno zastane pred plakatom i utone u razmišljanje o negativnoj energiji (slonovi su unače inteligentne životinje) lovac treba da mu priđe i onako omamljenog uveže. Zatim će ga bez po muke dopremiti u vrt Kopenhagena.

Uprkos svemu, teorija o negativnoj energiji postala je manje-više i zvanična, pa se čak navodi i u nekim udžbenicima. Opšte i eksperimantalne fizike namenjene studentima i inženjerima.

Dirak je pošao od izvesnih matematičkih formula, koje su valjale za oblast matematike, ali koje kada se primene u fizici dovode do apsurda. Naime, matematičke veličine mogu da budu i “plus”+ i “minus” –  i sve je ispravno. Ali, zid sobe može da ima smo jednu – “plis” debljinu, recimo pola metra. Zid negativne debljine ne postoji. Dok zid “minus pola metra” neće nikog zadovoljiti, kod kretanja čestica može se iskoristiti algebarski zakon, što je Dirak i učinio. Tako da je dobio pozitivnu i negativnu energiju.

Ne treba reći da za ovo otkriće ne postoji eksperimentalan dokaz. Međutim, Dirakova teorija i slične algebarske konstrukcije omogućile su i Fajmanu da i on dobije Nobelovu nagradu za fiziku – otkrio je čestice sposobne da se kreću vremenski unatrag. Jednostavno rečeno, ako ih sada lansiramo one će za kratko vreme stići do Julija Cezara!

Ovakva teorija omogućila je relativnost, da li je reč o upotrebi ili zloupoterebi Ajnštajna pokazaće naučni rad u fizici narednih godina. Ipak, ne treba smetnuti s uma da je i sam Ajnštajn govorio da relativnost uključuje i slabosti i da je zadatak fizičara da razreši te slabe tačke i izrade još potpuniju teoriju. U budućnosti možemo očekivati ili da se teorije o vremenu koje teče unazad i energiji koja je negativna pobiju, ili da počne konstrukcija prvih “vremeplova”.

Šta bi na ovo rekao Kant?

Kant je postavio nezaobilaznu vremensku antinomiju kao jednu od svoje četiri osnovne protivurečnosti. Ona i danas prestavlja kost u grlu mnogim filozofima.

Naš teorijski um funkcionoše savršeno kada se njegovi apriorni oblici primenjuju na fenomene. Ali gubi svoju strogost kad pokušava da spozna ono što je s onu stranu fenomenalne stvarnosti. Teorijski um nam omogućava da saznamo samo ono na šta nailazimo u iskustvu, to jest, ono što je podložno apriornim oblicima naše svesti. Istina, možemo da steknemo neko naučno znanje, nužno i univerzalno, o fenomenima u svetu, u vasioni, ali ne o univerzumu i njegovom totalitetu. Takvo saznanje čoveku je nedostupno.

I Kant daje o tome jedan dokaz koji je bez sumnje nešto najizvanrednije u istoriji filosofske misli. To su čuvene antinomije čistog uma.

U tim antinomijama ne radi se o prostim protivurečnostima koje treba eliminisati. Radi se, naprotiv, o protivurečnostima u čiju zamku obavezno upada čist um, kad nastoji da dođe do metafizičkih istina. Ovo je jedno do presudnih otkrića u filosofiji. Vidimo da se tu pojavljuje prvi put u istoriji filosofije pojam nužne zablude nerazdvojne od prirode ljudskog duha. Kant dakle razmišlja o vremenu i zaključuje: vreme je nužan i univerzalan uslov čulnog iskustva. Vreme je apriorni oblik osećanja. Vreme ne proističe iz iskustva, ono je apriorni uslov bilo kakvog iskustva. Zahvaljujući tom a priori mi možemo razumeti zašto postoji nužna i univerzalna aritmetika kao grana matematike o trajanju. Vreme je apriorni oblik osećanja.

Kant zaključuje; da je vreme uvek prisutno u iskustvu, ali i uslov svakog iskustva u svojstvu transcedentalnih idealnosti.

”Morao sam da ograničim znanje da bih ostavio mesta za verovanje” – kaže Kant.

Čista matematika sastoji se isključivo od tvrđenja, da ako je jedan takav i takav stav o nekoj stvari istinit, onda je takav i takav drugi stav o istoj stvari isto tako istinit.

Međutim priroda ne koristi svako matematičko rešenje.

Antinomija – fil. kod Kanta: protivrečnost koja se javlja pri primeni zakona čistog razuma na čulni svet.

Za P.U.L.S.E Ivan Nikolić