PREDIZBORNE DILEME: Da li je Srbija kandidat za EU ili za rusku guberniju?
Ne samo da je opozicija pokazala potpunu dezorijentaciju i teški amaterizam u ključnom istorijskom trenutku, već su počeli da se svrstavaju na pogrešnu stranu istorije i sveta. Vuk Jeremić i Zdravko Ponoš idu naokolo i panično upozoravaju da će Vučić, ukoliko pobedi na izborima 3. aprila, uvesti sankcije Rusiji, te da se to nipošto ne sme dozvoliti.
Piše: Tomislav Marković
Na početku ove izborne godine delovalo je da se opozicija konačno konsolidovala i ozbiljno rešila da sruši autokratski režim Aleksandra Vučića. Počelo je udruživanje stranaka u koalicije, formirano je nekoliko opozicionih kolona kako bi se pokrila što šira biračka baza, polako je stvarana atmosfera nade da će vladavini naprednjaka doći kraj. Bilo je gotovo izvesno da će opozicija osvojiti Beograd, to su pokazivala sva istraživanja, postojala je mogućnost da će uzeti još koji grad, te da će imati značajan broj poslanika u parlamentu. Uz adekvatnu predizbornu kampanju, pokretanje energije čitavog društva i kreiranje štimunga koji bi se mogao opisati parolama „Dosta je bilo vašeg zuluma“ ili „Gotov je“, Vučićev pad je mogao da postane realnost.
Potom je koalicija Ujedinjena Srbija koju čine Đilasova Stranka slobode i pravde, Jeremićeva Narodna stranka, Grbovićev Pokret slobodnih građana, Demokratska stranka i još neke manje partije – proglasila penzionisanog generala Zdravka Ponoša za svog predsedničkog kandidata. A onda je novopečeni kandidat krenuo u patronažni obilazak medija gde se neumereno odao otvaranju svoje napaćene kandidatske duše iz koje su pokuljali razni neželjeni sadržaji.
Ponošan na Mladića
Hvalio je umirovljeni general drugog umirovljenog i utamničenog generala, Ratka Mladića, na sav glas, trućao o njegovim briljantnim vojnim akcijama, nagvaždao o Republici Srpskoj koja nije nikakva zločinačka tvorevina, već čuvarkuća mnogostradalnog srpskog naroda, pominjao je i janjičare u nekom samo njemu znanom kontekstu, odbijao da prizna genocid u Srebrenici i sve u tom dobro poznatom stilu velikosrpskog nacionalizma.
Glavni opozicioni kandidat je uredno papagajski ponavljao stavove svog protivkandidata iz vlasti, gospodara Srbije Aleksandra Vučića, ne trepnuvši, kao da je to najnormalnija stvar na svetu. Ne znam otkad su panegirici masovnom ubici i počinitelju najstrašnijih zločina protiv čovečnosti signal za temeljnu promenu autokratskog, kriminalnog režima koji je nastao upravo na zločinima, nacionalizmu i ostalim nepodopštinama devedesetih. Kako se to tačno kontinuitet sa ideologijom koja je ubijala sve oko sebe i usput razvalila Srbiju uklapa u dugo očekivane promene i reformu nakaradnog sistema, to nikome nije jasno, pa ni samom opozicionom kandidatu.
Srećom, posle upornih Ponoševih bulažnjenja o ratovima, zločinima i Mladiću, javila se leva koalicija Moramo sa idejom da isturi svog predsedničkog kandidata, upravo zbog Ponoševih sramotnih izjava, e da bi demokratski, proevropski nastrojeni birači imali za koga da glasaju. Odabrali su Biljanu Stojković, profesorku Biološkog fakulteta. Nije neki izbor, ali bar neće hvaliti ratne zločince i širiti oko sebe opšta mesta ideologije krvi i tla.
Rat u Ukrajini, najsporednija stvar na svetu
U vreme ove kandidature Rusija je započela invaziju na Ukrajinu, što je dovelo do čudnovatih događaja u predizbornoj kampanji. Dok se ceo svet okretao naglavce i polarizovao kao u vreme Hladnog rata, većina ovdašnjih političkih aktera se pravila da se ništa važno ne događa. Vučić, kao Putinov verni saradnik i poslušnik, našao se u nebranom grožđu, pod pritiskom Evropske unije i čitave međunarodne zajednice, ali nikom iz opozicije nije palo na pamet da kapitalizuje to što im se ljuti protivnik našao u procepu. Bilo je samo par mlakih osuda invazije iz opozicionih krugova, neki su se onako uopšteno zalagali za mir u svetu, ali je dominiralo bizarno nastojanje da se agresorski rat koji temeljno menja političku sliku čitavog sveta – jednostavno ignoriše.
Veliki istorijski događaji odigravaju se na naše oči, Ukrajinci ne brane samo sebe, već i našu slobodu, jer smo i mi na Balkanu interesna zona kremaljske imperije, ključni Putinovi igrači na ovdašnjem terenu su Vučić i Dodik, ali opoziciji se to ne čini kao prilika za postizanje zicer-pogotka. Pritom Vučić svojom tehnologijom vladavine oponašava Putinovu autokratiju, ali njegovi protivnici to ne vide kao liniju na kojoj treba povući front protiv svog političkog arhineprijatelja. Od današnjeg razvoja događaja bukvalno zavisi kako će čitav svet izgledati u narednih pola veka, ali opozicionim vedetama to deluje kao deveta rupa na krajnjoj svirali, pa tako Dragan Đilas mirno odbija da ode na RTS i priča o ratu u Ukrajini. Kaže opozicioni lider da on želi da se bavi suštinskim temama za Srbiju, a ne tamo nekim belosvetskim sitnicama i nebitnostima.
Srbija, kandidat za rusku guberniju
Jeste se naša sredina dobrovoljno provincijalizovala i izolovala od ostatka sveta, jesmo se zavukli u svoj zločinački brlog i ignorišemo sve što se dešava van naše avlije, ali ponekad se čak i najveći pesimisti razočaraju dubinom našeg pada. Pogotovo što su šanse da će svet nestati ukoliko dovoljno čvrsto zatvorimo oči ravne nuli i ništici. Ne samo da je opozicija pokazala potpunu dezorijentaciju i teški amaterizam u ključnom istorijskom trenutku, već su počeli da se svrstavaju na pogrešnu stranu istorije i sveta. Vuk Jeremić i Zdravko Ponoš idu naokolo i panično upozoravaju da će Vučić, ukoliko pobedi na izborima 3. aprila, uvesti sankcije Rusiji, te da se to nipošto ne sme dozvoliti.
Dobro, ljudi, vi ste neki vajni političari, vaš posao je da dobijete izbore. Kako mislite da pobedite ako ubeđujete proevropske glasače da glasaju za Vučića? A ako računate na glasove nacionalista, putinofila i ostalih ljubitelja ratnih zločina – zašto bi oni glasali za bledu kopiju umesto za naprednjački original? Čisto da se podsetimo, u vreme kad su vojne i paravojne formacije pretvarale susedne zemlje u svoj privatni vrt smrti, sadašnji vladari Srbije, Aleksandar Vučić, Aleksandar Vulin, Ivica Dačić i mnogi drugi – bili su na istaknutim partijskim pozicijama tadašnjih vlasti koja je vodila ratove. Vučić je više puta ugostio Putina, održava kontakte sa kremaljskom vrhuškom u duhu poniznosti i servilnosti, pokazao se kao siguran ruski igrač, o njegovim kolegama kao što su pomenuti Dačić, Vulin ili nepomenuti Nenad Popović da i ne pričamo, oni ionako Rusiju doživljavaju kao svoju prvu domovinu. Kako s njima mislite da se takmičite u putinoljublju? I zašto bi neko ko bi da menja ovu zapuštenu zemlju to želeo da uradi? Da li je Srbija kandidat za članstvo u Evropskoj uniji ili kandidat za rusku guberniju? Na kraju, i u takozvanoj opoziciji ima mnogo ubedljivijih putinoida od vas, počev od Boška Obradovića iz Dveri, preko Miše Vacića iz Srpske desnice, pa do Milice Zavetnice. Ko ne želi da glasa za Vučića, a priželjkuje Srbiju koja bi izgledala kao Rusija, ima za koga da glasa.
Vežbe iz neunatologije
Jedino je Nebojša Zelenović iz koalicije Moramo rekao da će odluku o potencijalnim sankcijama Rusiji doneti u dogovoru sa Zapadom, a bilo je čak i par reči o evropskom putu Srbije, što bi trebalo da bude stidljivi signal proevropskim biračima koji ne vide Srbiju kao robinju ruske despotije. Nažalost, njihova kandidatkinja za predsednicu Biljana Stojković zbori kako neće priznai nezavisnost Kosova i kako Srbija nipošto ne treba da uđe u NATO. Oko neulaska u NATO se slažu praktično svi akteri na našoj političkoj sceni, osim Tomislava Žigmanova iz koalicije Zajedno za Vojvodinu – Vojvođani. Redak glas razuma i političke svesti dolazi, normalno, od predstavnika manjina, Žigmanov je predsednik Demokratskog saveza Hrvata u Vojvodini.
Da je Ukrajina članica NATO-a, rata ne bi ni bilo. Ni zemlje-članice u najbližem okruženju Rusije se ne osećaju skroz bezbedno, ali da nisu u NATO-u njihova sudbina bi bila izvesna i ličila bi na ukrajinsku. U trenutku kad čak i poljski anarhisti i baltički radikalni levičari objašnjavaju svojim samozadovoljnim zapadnjačkim kolegama zašto njihove zemlje treba da budu u NATO-u, zašto je to pitanje života i smrti, srpski opozicionari se grupno odaju vežbama iz neunatologije, najpopularnijeg pravca nemišljenja u nas. Ko nas je kleo nije dangubio, rekao bi narodni poslovičar, ali bi se time samo uklopio u opšti autoviktimizujući narativ. Istina je da nam niko nije kriv, sami smo sebe doveli u stanje očaja, beznađa i isključenosti iz svih svetskih tokova. A usput smo se uspešno otcepili od zdravog razuma, elementarne logike i nagona samoodržanja. To je nama naša velikosrpska borba dala.
Potcenjivanje birača
Opozicione stranke uporno nastoje da odbiju od sebe proevropski orijentisane birače, a mi se uporno upinjemo da ipak glasamo, izvodeći neverovatnu mentalnu akrobatiku. Kako da izađeš na izbore uprkos onima za koje moraš da glasaš? Tako glasi ključno predizborno pitanje nas koji bismo da Srbija bude prosperitetna zemlja, članica EU i NATO-a, deo demokratskog i slobodnog sveta, bez obzira što je taj svet daleko od savršenog ili idealnog, drugog puta prosto nema. Najveći deo opozicije uporno negira činjenice, ne bave se uzrocima naše propasti, odbijaju obračun sa zločinačkom ideologijom i politikom, suočavanje s prošlošću im je nebitno, zastupanje evropskih vrednosti im je neubedljivo i neiskreno, a nisu čak u stanju ni da prepoznaju prelomne istorijske momente koji se dešavajuizuzetno retko, a upravo u takvom živimo. I sve to pravdaju raspoloženjem biračkog tela, tezom da većina građana ne bi glasala za tako radikalnu politiku, da su glasači mahom nacionalistički nastrojeni usled višedecenijske propagande i sve u tom stilu.
Ne znam, možda je to i tačno, ali znam nešto drugo. Raspoloženje biračkog tela nije prirodna i nepromenljiva pojava, posao političara je da otvara oči građanima, a ne da podilazi njihovim predrasudama. Ako niste u stanju da menjate stavove birača, kako ćete menjati Srbiju? A ako niste ni pokušali da uklonite ideološku zaslepljenost ovog društva – a niste, zašto bi vam neko verovao da ćete uklanjati znatno gadnije probleme? Ima tu još nešto. Razna istraživanja javnog mnjenja pokazuju da na pitanje „Šta se u Srebrenici dogodilo u julu 1995. godine“, oko 15 posto građana kaže – genocid. Taj procenat ne izgleda veliko, ali to su očigledno politički svesni građani sa snažnim moralnim osećanjem, takvi su u principu voljni da izađu na izbore.
Ako bi se opozicija uporno obraćala tim građanima i otvoreno pričala o prošlosti, žigošući ratne zločince, objašnjavajući uzroke ratova i zločinačkih poduhvata – taj broj bi kroz nekoliko godina mogao da naraste i na 25 posto. Skoro polovina birača ne izlazi na izbore, što znači da bi taj procenat glasača, ukoliko većina izađe na birališta, doneo ogroman broj poslanika i odbornika onome ko bi se udostojio da vodi ozbiljnu, odgovornu politiku zasnovanu na činjenicama i elementarnim demokratskim i ljudskim vrednostima. Opoziciji se mora poručiti nekoliko stvari: Ne potcenjujte nas. Ne tretirajte nas kao debile. Uozbiljite se već jednom.
Ne treba očekivati čuda
Konačni zaključak ovog ogorčenog predizbornog solilokvija nije da ne treba izaći na izbore, naprotiv. Paradoksalna poenta je da su čak i ovakvi opozicioni kandidati neuporedivo bolje rešenje od režima Aleksandra Vučića koji uništava Srbiju i preti svim susedima. Srbija je propalo društvo, pa ne treba očekivati nikakva čuda, niti neki radikalni i nagli preobražaj, dovoljno je da bude malo manje loše. Na kraju, čovek uvek može da glasa za manjine, Vojvođane ili Šaipa Kamberija koji je do sada u parlamentu bio jedina prava opozicija mahnitoj nacionalističkoj bulumenti.
Uprkos svim manama, opozicija ipak ima nekoliko velikih prednosti u odnosu na vladajuću kliku. Prvo, nisu učesnici udruženog zločinačkog poduhvata, što uopšte nije mala stvar u ovom post-genocidnom društvu. Drugo, susedne države bi sa njima na vlasti mogle mnogo mirnije da spavaju, ne bismo morali da razmišljamo da li će započeti neki novi rat. Treće, Srbija ne bi bila pod totalnom vlašću jednog čoveka. Četvrto, biće manje fizičkog i mentalnog nasilja nad građanima. Peto, ako ne računamo ekstremnu desnicu – od naprednjaka, socijalista i vulinovaca gore ne može. Šesto…
(zurnal.info)
