Verovatno ne postoji bolji i sažetiji opis ekonomskih promena, kao i političkih izazova, u aktuelnoj fazi globalizacije od grafikona koji je poznat kao „slonovska kriva“. Na horizontalnoj osi prikazane su pozicije u svetskoj distribuciji dohotka (najsiromašniji na levom, a najbogatiji na desnom kraju). Vertikalna osa prikazuje porast realnog dohotka (u odnosu na početne vrednosti) u poslednjih 25 ili 30 godina.
Na ovde prikazanoj pojednostavljenoj verziji ističu se tri tačke:
Na tački A su pripadnici azijske srednje klase čiji su dohoci značajno porasli. U nekim slučajevima, kao u Kini, dohoci su se utrostručili ili čak učetvorostručili.
Na tački B – gde se nalaze ljudi koji su i dalje bogatiji od nove azijske srednje klase – rasta gotovo da nije bilo: tu su radnička i srednja klasa na zapadu.
Na tački C, među najbogatijim ljudima sveta, dohodak i bogatstvo su više nego udvostručeni. Grafikon je objavljivan u brojnim varijacijama, uz korišćenje različitih izvora podataka, a poslednja verzija se pojavila u Izveštaju o nejednakosti u svetu za 2018. godinu, gde je rast prikazan u tački C čak i veći nego što se dosad mislilo.
Glavna pouka koja se iz ovog grafikona može izvući je sažet nalaz o dobitnicima i gubitnicima u procesu globalizacije: dobitnici su globalno najbogatiji i stanovnici Azije, a gubitnici pripadnici srednje klase na zapadu koji su se našli između čekića konkurencije i nakovnja ravnodušnosti – konkurencije ljudi sposobnih i spremnih da iste poslove rade za nižu nadnicu i ravnodušnosti bogatijih sunarodnika prema ekonomskim teškoćama sa kojima se srednja klasa suočava.
Polazeći od ovog grafikona želeo bih da bacim pogled u budućnost. Pokušajmo da zamislimo kako će isti grafikon izgledati 2050. godine. Nije verovatno da će danas bogatiji deo sveta u dolazećim decenijama ostvarivati stope rasta koje dostižu azijski džinovi – Kina, Indija, Vijetnam, Tajland, Indonezija. To znači da će se azijska srednja klasa polako pomerati ka desnoj strani grafikona, ka pozicijama sa višim dohocima i ući na „teritoriju“ koju sada zauzima srednja klasa na zapadu. Na globalnoj lestvici, zapadne srednje klase koje su danas grupisane oko 80. i 90. globalnog percentila počeće da padaju, kako njihova mesta budu zauzimale srednje klase azijskih zemalja. Napominjem da za takav scenario dohoci na zapadu ne moraju da opadaju: dovoljno je da ne rastu jednako brzo kao oni u Aziji. Najbogatiji stanovnici zapada i dalje će biti u tački C, a u sve većem broju će im se priključivati (kao što već čine) bogati stanovnici Kine i Indije.
Šta bi takav pad relativne pozicije zapadne srednje klase mogao da proizvede? Da bismo to razumeli, moramo imati na umu da su od 50-ih godina do kraja 20. veka zapadna društva (uključujući i radničku klasu) imala „privilegovan“ položaj u odnosu na ostatak sveta; ona su bila u višim segmentima globalne distribucije dohotka. U mnogim zemljama Evrope sa razvijenim sistemima socijalne zaštite čak i najsiromašniji stanovnici pripadaju kvintilu na vrhu (20 odsto najbogatijih stanovnika sveta).
To je zapadnim društvima osiguralo izvesnu bihejvioralnu, potrošačku, pa i političku homogenost. Ako zapadne srednje klase skliznu naniže, to će se svakako odraziti na homogenost društva. Evo primera: za srednje, pa i niže slojeve zapadnih društava sasvim je uobičajeno da na godišnji odmor putuju u Aziju. Ali kako se Azija bude bogatila, troškovi takvih putovanja će postati nepristupačno visoki i moći će da ih priušte samo bogatiji ljudi sa zapada, kao što je danas slučaj s putovanjima u Japan. U svetu međuzavisnosti u kojem se veliki deo dohotka troši na usluge, obrasci potrošnje će se menjati u skladu sa promenom relativne pozicije na dohodovnoj lestvici, a ne nužno zbog siromašenja.
Zapadna društva će početi da liče na ono što danas vidimo u Južnoj Americi, gde postoje bogati sa dohocima i potrošačkim navikama koje ih smeštaju u globalni jedan procenat na vrhu, velika srednja klasa i značajan broj ljudi koji su prema globalnim standardima relativno siromašni, oni čiji se dohoci nalaze ispod globalne srednje vrednosti.
To nas dovodi do važnog pitanja: mogu li društva u kojima koegzistiraju ljudi sa naglašeno različitim nivoima dohotka i potrošačkim navikama ostati demokratska i stabilna? Zar se u takvim zemljama neće javiti ono što je nekada opisivano kao bolest Trećeg sveta, disartikulacija društva, poredak u kojem najbogatiji prosperiraju i uspešno se integrišu u globalnu ekonomiju, dok niži slojevi zaostaju i pretiču ih srednje klase iz ekonomija koje se razvijaju? To je, po mom mišljenju, najvažnije pitanje koje političari u današnjim bogatim društvima sebi treba da postave.
Tekst je pisan za Le Monde, 14.12.2017.
Global inequality, 14.12.2017.
Preveo Đorđe Tomić
Peščanik.net
