KAD NAS DRŽAVA NAPUSTI: Bez novca i veza, možemo sigurno računati samo na virus
Ako nema para niti uticaja, u pandemijska vremena postoji samo jedna stvar na koju čovjek može sigurno računati – virus.
Piše: Selvedin Avdić
Nedavno je Bakir Izetbegović izjavio da ćemo imati za mjesec, dva, možda tri, možda sto, ne zna broj, ali da ćemo tada imati čak milion vakcina. To će, smirujućim tonom je naglasio, biti dovoljno za masovnu imunizaciju. Njegov (da je moj davno bih ga otjerao) premijer, Fadil Novalić, nakon te izjave raspustio je ad hoc grupu Vlade Federacije za nabavku vakcinu, jer njeno postojanje je, kažu, prestalo da ima smisao.
TRAŽI LI NEKO VAKCINE
Prvo je ministrica okoliša i turizma u FBiH Edita Đapo zatražila da više ne bude u ovoj grupi zbog toga što, kako je rekla, ona nema nikakvu svrhu, jer kompanije ionako same dogovaraju nabavke. Šta je mogla uraditi Vlada Federacije BiH nakon tako iscrpnog objašnjenja i detaljne analize stanja na tržištu, nego zaključiti da je najbolje raspustiti to tijelo? Kad su to učinili, na kraju kratke vijesti obavijestili su nas da je ta grupa tokom svog rada obavila određene kontakte kako bi ubrzali proces direktne nabavke vakcina. Koje, s kim, kada? Ne znamo… Pouzdano znamo samo da niti jedna vakcina nije nabavljena zahvaljujući toj grupi.
Bilo kako bilo, u ovom momentu niko u Federaciji BiH više ne traži vakcine. Premijer se u miru može posvetiti suđenju zbog nabavke respiratora.
Za to vrijeme, snalazi se kako ko može. Svi koji imaju nekakvu vezu, rodbinsku, poslovnu, stranačku, interesnu ili kriminalnu pokušavaju sami da dođu do vakcine. Nema više skrupula. Nekada smo se bunili zato što Dodik direktno pregovara sa Srbijom, ali sada već ne vidimo nikakav problem u tome što to isto radi Kanton Sarajevo. Zaobišavši državu, oni su uspjeli da za građane svoga kantona iskamče deset hiljada vakcina. Šta će biti sa kantonima koji imaju manje novca, manje ugleda, manje simboličkog kapitala, trenutno nikoga ne zanima.
Zaista, šta se dešava u malim gradovima, u njihovim domovima zdravlja, imaju li anesteziologa, dovoljno medicinskog osoblja, respiratora, kisika, testova, lijekova protiv zgrušavanja krvi, kakav je procenat smrtnosti, kuda ide krivulja zaraze… ne zanima ni vlast niti medije. Jebiga, strah ušao u ljude, svako se brine sam o sebi. Kada se okonča nacionalna podjela, ponovo se bude najstarije i najnehumanije razlike – na bogate i siromašne, male i velike, slabe i jake. Kada se na državu ne može računati, onda se feudi sve više usitnjavaju.
Odvaja nas i reakcija na jezivi poziv iz intenzivne njege koji traži da kupimo spasonosni lijek od par hiljada maraka. Odvaja nas toliko nepodnošljivo, koliko je smrt odvojena od života. Poređenje je možda pretjerano, patetično i loše funkcioniše u novinskim tekstovima, ali je tačno, istinito. Ako nema para niti uticaja, u ova nesigurna vremena postoji samo jedna stvar na koju čovjek može sigurno računati – virus.
VJERUJEM BAKIROVOM OBEĆANJU
Znam da Bakir Izetbegović ima zavidan talent da bez ikakvih problema, pred kamerama, mirno, s jednom podignutom obrvom, laže ko mahnit. Ali, mislim da će, ovaj put, njegovo obećanje o masovnoj imunizaciji biti ispunjeno. Doduše, ne na onaj način kako je najavio. Neće nam trebati milion vakcina. Ni blizu. Dok te izmaštane vakcine ne dođu, virus će sam provesti imunizaciju. Niko ga u tome ne ometa, granice su otvorene, mjere nepromišljene, krizni štabovi ko drogirani, može da šenluči kako mu odgovara. Virus će se pobrinuti za stanovništvo napušteno od sistema, on će pročešljati slabe od jakih i stare od mladih, a mi ćemo mu olakšati tako što ćemo odvojiti bogate od siromašnih.
Pandemija nam je, kako smo ranije zaključili, potvrdila u kojoj mjeri nemamo državu i sistem odgovornosti, ali nam je, na žalost, pokazala i koliko nemamo empatije. Prije nego što dođe do imunizacije, očigledno moramo proći proces dehumanizacije. Taj proces se neće desiti za mjesec, dva, možda tri, možda sto, ne znam broj… On se odvija upravo sada.
(zurnal.info)
