Industrijska revolucija u severozapadnoj Evropi, tema nebrojenih naučnih istraživanja i knjiga, dogodila se uglavnom „endogeno“ nadograđujući se na komercijalnu revoluciju srednjeg veka, stavljanjem nauke u direktnu ekonomsku upotrebu i stvaranjem novih tehnologija. U tom delu sveta, međutim, industrijsku revoluciju pratila su, ili možda čak i ubrzala četiri zla razvoja na drugim prostorima.
Prvo zlo bila je kolonizacija mnogih neevropskih područja. Evropske nacije su nametnule političku kontrolu nad većim delom Afrike, Azije i Okeanije i koristile je za eksploataciju prirodnih resursa i jeftine (ili prisilne) domaće radne snage. Reč je o takozvanim „neuzvraćenim transferima“ o čijem se obimu naširoko raspravlja, iako nema sumnje da je bio značajan. Angus Medison procenjuje da je, od Indije do Ujedinjenog Kraljevstva i od Jave do Holandije, godišnje iznosio između 1 i 10 posto BDP-a kolonija. Ekonomistkinja Utsa Patnaik smatra da je bio mnogo veći i da je bitno doprineo britanskom usponu obezbeđujući i do trećine sredstava za investicije.
Drugo je bilo transatlantsko ropstvo koje je generisalo profit onih koji su kontrolisali trgovinu robljem (uglavnom iz Evrope i SAD) i onih koji su robove koristili na plantažama na Barbadosu, Haitiju, jugu Sjedinjenih Država, u Brazilu itd. To je očigledno bio još jedan ogroman „neuzvraćeni“ transfer vrednosti.
Treće zlo, kao što su između ostalih pokazali Pol Beroč i Angus Medison, bilo je to što su severne zemlje obeshrabrivale tehnološki napredak drugih nametanjem pravila kojima su favorizovale sebe (zabrane proizvodnje prerađene robe, zakoni plovidbe, moć monopsona, kontrola unutrašnje trgovine i nacionalnih finansija itd). Ova pravila su obuhvaćena konceptom „kolonijalnog ugovora“ Pola Beroča. Tu spadaju različite zemlje poput Indije, Kine, Egipta i Madagaskara. „Deindustrijalizacija i činjenica da su profit od izvoza uglavnom prisvajali strani posrednici, izazvali su katastrofalan pad životnog standarda indijskih masa.“ (De Jericho à Mexico, str. 514)
Ova zla su i dalje predmet rasprava i mada treba podsticati učenje o svakom od njih, ona nemaju direktne političke ili finansijske posledice na današnji svet. Povremeno se javljaju predlozi o novčanoj nadoknadi za muke iz prošlosti, ali su oni nategnuti i neostvarivi. Niti postoji mogućnost da se jasno identifikuju „krivci“ i „žrtve“.
Međutim, to nije slučaj sa četvrtim zlom, akumulacijom CO2 u atmosferi, a time i klimatskim promenama, koje su u velikoj meri proizvod industrijskog razvoja. Četvrto zlo jeste problem današnjice. To nije obična nepravda iz prošlosti koja se može proučavati i razmatrati, a za čije se ispravljanje ništa više ne može učiniti. Razlog je taj što nova industrijska proizvodnja nastavlja da doprinosi problemu klimatskih promena. U meri u kojoj su bivše nacije Trećeg sveta sada u procesu sustizanja „starog“ bogatog sveta, zemlje koje se brzo industrijalizuju u Aziji, kao i one koje su nedavno otkrile velika nalazišta nafte (poput Gvajane ) jesu one koje mogu značajno povećati zalihe CO2. Svakako mnogo više nego što su to mogle u prošlosti. Kina je, na primer, danas najveći emiter CO2. (Uopšte se ne podrazumeva da bi zemlje trebalo da budu glavne „strane“ u ovom problemu, jer su najvažniji emiteri – bogati ljudi. To je pitanje koje sam ranije razmatrao, pa ću ga zasad izostaviti.)
Ako se zemlje u razvoju onda smatraju odgovornim za svoj udeo u godišnjim emisijama (tj. za svoj udeo u godišnjem „prilivu“ emisija) kao da odgovornost za prethodne „zalihe“ emisija nije bitna, to povlači usporavanje rasta novih industrijalizovanih zemalja i nameće im nepravedne troškove. Emisije koje postoje su problem „zaliha“. Mi smo danas suočeni sa problemom upravo zato što su trenutno bogate zemlje u prošlosti proizvodile toliko emisija. Drugim rečima, klimatske promene se ne mogu tretirati samo kao problem „priliva“, pa čak ni primarno.
Ovo posebno važi za zemlje koje su danas siromašne i koje nisu doprinele emisijama u prošlosti. Sramoćenje tih zemalja znači usporavanje njihovog rasta i podrivanje borbe protiv siromaštva. Siromašna zemlja koja ove godine emituje 100 jedinica CO2 ne može se tretirati kao bogata zemlja koja ove godine emituje 100 jedinica CO2. Bogata zemlja je odgovornija zbog svojih prošlih emisija. (Ne znam da li je neto akumulirani udeo njenih emisija direktno proporcionalan njenom današnjem BDP-u, ali da je u pozitivnoj korelaciji, to svi priznaju.) Dakle, prema bilo kakvoj ideji pravičnosti, bogata zemlja bi morala ili da se obaveže na mnogo niže apsolutne godišnje emisije u odnosu na siromašnu zemlju (što bi po sebi smanjilo prihode bogate zemlje) ili da nadoknadi siromašnoj zemlji sav prihod koji bi ostvarila kroz proizvodnju nafte ili industrijsku proizvodnju koje se odriče da bi smanjila emisije.
Bogate zemlje bi morale ili da emituju (na per capita osnovi) mnogo manje od siromašnih ili zemalja u razvoju – u idealnom slučaju, u srazmeri u kojoj su one odgovorne za „zalihe“ emisija – ili da siromašnim zemljama nadoknade svaki gubitak prihoda koji rezultira iz dobrovoljnog smanjenja proizvodnje.
To znači da bogate zemlje moraju ili da smanje nivo svojih prihoda, ili da značajne resurse prebace zemljama u razvoju. Ni jedno ni drugo nije politički izvodljivo. Prvi scenario bi podrazumevao smanjenje BDP-a po glavi stanovnika za trećinu ili više. Nijedna politička partija na Zapadu ne može da osvoji birače predlažući pad prihoda i do nekoliko puta veći od pada u recesiji 2007-08. Drugi scenario je takođe malo verovatan jer bi značio nedefinisane transfere od više milijardi, ako ne i biliona dolara.
Kako bogate zemlje nisu u stanju da urade nijednu od ove dve stvari, a žele da zadrže neki moralni nivo time što govore o problemu, priređuju nam spektakle poput nedavnog intervjua na BBC-u, u kom je predsedniku Gvajane održano predavanje o potencijalnoj emisiji miliona tona CO2 u atmosferu ukoliko Gvajana bude eksploatisala svoja nova nalazišta nafte. Do nedavnog otkrića nafte, BDP po glavi stanovnika Gvajane bio je oko 6.000 dolara, ili oko 12.000 dolara u smislu PPP; prvi iznos je jedna osmina tog merila za Ujedinjeno Kraljevstvo, a drugi iznos četvrtina. Očekivani životni vek u Gvajani je 10 godina kraći nego u UK, dok je prosečan broj godina školovanja 8,5 naspram 12,9 godina u UK.
Zaključak stoga glasi: ako bogate zemlje nisu spremne da učine bilo šta značajno da se pozabave klimatskim promenama i svojom odgovornošću za njih, ne bi trebalo da se pozivaju na moral sprečavajući druge da se razvijaju. U suprotnom, prividna zabrinutost za „svet“ pokazuje se samo kao način da se razgovor izmesti a mnogi u svetu zadrže u krajnjem siromaštvu. Logički je nemoguće istovremeno (a) držati visoke moralne pozicije, (b) ne činiti ništa u odnosu na svoju prethodnu odgovornost; i (c) zalagati se za smanjenje globalnog siromaštva.
Global inequality and more 3.0, 30.03.2024.
Prevela Milica Jovanović
Peščanik.net
