Када је Христос у Јерусалиму на крсту испустио душу, нико није слутио да ће тиме отпочети нова епоха у историји људског рода. Четири столећа доцније хришћанско исповедање вере постаће државна религија Рима. Манфред Клаус приповеда ову драматичну историју раног хришћанства – од хришћанских празаједница до 6.века после Христа – и развија неуобичајену архаичну панораму: из паганског култа сунца преображајем ће настати животни идеал аскетског живота. Св. Апостол Павле и Блажени Августин пропагирају своје учење против лажних пророка, потискујући групације Аријанаца и Докетиста. Но до успеха није дошло захваљујући јеванђелској благој вести о љубави, већ је он резултат прегнућа, насиља и политичког рачуна.
Манфред Клаус је у својој књизи – Manfred Clauss: Ein neuer Gott für die alte Welt. Die Geschichte des frühen Christentums Rowohlt, Berlin 2015 – са ерудицијом развио слику о почецима хришћанства на Западу. Рано хришћанство је одувек занимало историчаре и теологе. Историчар древног света, Манфред Клаус, посматра ту епоху без патоса. Основна теза његове књиге: рани хришћани нису били тако спокојни и мирољубиви верници. Рано хришћанство – пре свега првих пет векова те светске религије – одувек су фасцинирали и историографе и теологе.
Реч је о легендарном и необјашњивом успону: од једне мале јудејске секте на периферији Римског царства, до државне религије једног светског царства, до доминантне религије целокупног континента Европе и доцније целокупног хришћанског Запада. Реч је истовремено и о великом наративу о томе да наша култура има свој корен у ”Давид-и-Голијат-шеми”, по којој прогоњена мањина са благом вешћу војује против надмоћне бруталне силе и побеђује. Отуда рановековни црквени историчари описују управо успон хришћанства као велико чудо, при чему је Свети Дух учествовао у целокупном збивању.
На први поглед Манфред Клаус је много трезвенији. Немачки историчар старе историје, рођен 1945.г. у Келну, један је од најбољих немачких познавалаца антике. Као емеритирани професор старе историје био је професор у Берлину и Франкфурту на Мајни и аутор је више књига, које су и изван фах-кругова наишле на широки круг читалаца. Његова последња књига: ”Нови Бог за стари свет: историја раног хришћанства”, приповеда зналачки, користећи поуздане изворе, о успешној историји раног хришћанства од антике до 6. столећа.
Основна теза Клаусове књиге гласи: хришћанство није било религија питомих и мирољубивих верника, који су на чудесан начин прогонима одолевали, својим учењем друге на мах освајали и на крају се сами домогли власти. Показало се да су хришћани, чим би доспели на власт, на место ранијих позиција Римског царства, и сами међу собом бивали завађени и подељени. Ова, за верне хришћане не тако популарна Клаусова теза, исцрпно је поткрепљена мноштвом извора на преко 500 страница.
Оно што отежава лектиру овог дела је често скакање са једног у наредно столеће, будући да приповедање не иде праволинијском временском линијом, већ у дијахроничним скоковима. Остале су климаве и извесне Клаусове тезе, боље би било рећи хипотезе, о томе да су Рим запалили хришћани под царем Нероном, што су тврдиле и гласине из године 64. после Христа – то је водило ка првом великом прогону хришћана у коме су Апостоли Петар и Павле страдали мученичком смрћу. Суштина хришћанства, онако како се у првој половини миленијума његовог постојања може карактерисати, гласила би у Клаусовом читању: фундаментализам. На овом начелу почива обавезујуће учење за све људе о ”Новом Богу за стари свет”, како је и насловљена његова књига.
Рани хришћани нису презали од клеветања својих непријатеља. То се односило како према нехришћанима, тако и према богохулницима. Вербална клевета је, према Клаусу, карактеристична за хришћански језик (види Посланицу Римљанима Ап. Павла), а Августин се аутору чини мајстором ове проблематичне уметности.
Само што супостали римски цареви, хришћани су постали иригористи. Они су водили страшну борбу против иноверника. Један пример је разарање синагоге у Калницијуму, данашњој источној Турској, или паганског храма у Гази у Палестини у години 401. Клаус говори уовом контексту о ”оргији разарања”, о вандализму, који дотад није постојао у историји људског рода”. Агресија је била усмерена на вернике друге вере или према отпадницима из сопствених редова. Тако је 360.г. епископ Оптат из Милеве у Нумидији (данашњем Алжиру) поздравио ”државну егзекуцију” јеретика. Историја раног хришћанства је за Клауса историја ирационалног и неоправданог насиља.
За П.У.Л.С: Зоран Андрић
/pulse.rs/
