Grčka nas iznova zadivljuje svojim tradicionalnim umetničkim opusom. Ona je dosegla vrhunac umetničkog delanja u svim pravcima. Imamo sjajnu arhitekturu, književna i filozofska dela, skulpture, muziku… Njena umetnost je temelj svih temelja. Grčko stvaralaštvo je ostalo do danas neprevaziđeno, a svako vrhunsko delo bi se deklarisalo kao takvo, pod uslovom da je stvarano kroz prizmu grčkih zakonitosti. Poezija, ili pak pesnička umetnost, razvila se kao jedan fragmenat grčke književnosti. Sve što je stvarano nakon Aristotelove teorije o pesništvu moralo je da prihvati normu koju je on postavio, a pesnik je morao da je uvaži da bi, uopšte, bio priznat. Nikakvo negiranje nije bilo dozvoljeno; odstupanjem bi postao predmet podsmeha i kritika, te bi takvo delo brzo bilo zaboravljeno. Velika književna dela su opstala kroz večnost jer nisu lišena sheme i klasifikacije koje je Aristotel ponudio kao trajno rešenje.
Uopšte, čini se, pesničku umetnost donela su dva (i to u ljudskoj prirodi zasnovana) uzorka. Jer, podražavanje je čoveku urođeno još od detinjstva i on se od ostalih stvorenja razlikuje po tome što najviše naginje podražavanju i što prva svoja saznanja podražavanjem stiče; zatim, svi ljudi osećaju zadovoljstvo kada posmatraju tvorevine podražavanja. Dokaz za to je onaj utisak što ga u nama ostavljaju umetnička dela.¹
Što se tiče same prirode nastanka nekog poetskog dela, ono je isprva moralo da se rodi kod pesnika, te da sačeka pravi trenutak i da se putem katarze ispolji kroz stihove. Upravo od podražaja umetnika kojim je izazvan da napravi umetničko delo zavisi pred kakvim će se podražajem naći publika. Vrhunac umetnosti i dar umetnika jeste da tragične, groteskne podražaje kanališe u nešto svedenije, smirenije, te time izbavi čitaoce od užasnih tema sa kojima se nekad susretne. Aristotel smatra da pesnički umetnik ima veliku ulogu, jer je darovit senzitivnim afinitetom, pa je još od malih nogu spreman da razluči kakvi su podražaji u čoveku, umetničkom delu, a i u sebi samome. Takav dar je neophodan da bi pesnička umetnost dostigla vrhunac. On vremenom raste i razvija se u umetniku, a ovaj prenosi svoje podražaje u svet i daje moć čitaocima da uđu u neke druge sfere, za njih nedostupne.
Podražavanje je od prirode dano (a to isto važi i za osećanje harmonije i ritma, jer je očevidno da su metri samo naročiti delovi ritma). Tako su ljudi, od prirode za to obdareni, ona tri dara postepeno usavršavali i naposleku stvorili pesničku umetnost iz pokušaja improvizacije.²
(Aristotel i učenik Aleksandar)
Pod pojmom tri dara, koja se odnose na pesnika, Aristotel podrazumeva dva zasnovana uzorka svakog umetničkog dela: jedan je u osnovi komičan, a drugi tragičan. Vrhunac nastaje kao otelotvorenje oba i taj treći dar podstiče simbiozu kontradiktornosti, sročivši je u harmonične stihove. Treći dar podrazumeva talenat pesnika da, prosto rečeno, poznaje:
tragediju ― sinonim za tugu;
komediju ― sinonim za sreću;
harmoniju ― osećaj za ritam u poeziji koja sadrži ova dva činioca.
Prava poezija, po Aristotelu, ne sme imati samo tragediju kao odsustvo komedije ili suprotno. Ona mora spoznati oba oblika i svrstati dualitet u jedinstvo.
Takođe, Aristotel upućuje da je metrika veoma važna, naročito u delovima ritma ― to podrazumeva preterivanje, ili pak oskudicu stilskih zakonitosti od poetike. Takvim stvaralaštvom se može učiniti da poetika to ne bude.
Svaki pisac, po prirodi, poštuje tokove svoje pesme i ima urođen ritam kojim se kreće kroz nju kao kroz život. On je dužan da stvori stihove koji su jasni, koncizni, harmonični, puni ritma i sloge među polovima: pozitivno – negativno; osećajno – analitično; teško – lako; istinito – metaforično; realno – nerealno; jasno – nedorečeno.
( Platon i Aristotel)
Pravi pesnik koristi svoj dar da prođe kroz pesmu kritično, distancirano, provlačeći se kroz tokove i ritmove sopstvenog dela; on ne ulazi u njen glavni tok, već neposredno gleda osluškujući zvuke poetike.
Platon nam, suprotno od Aristotela, govori da pesnik mora da miluje jedan od roda tragedije ili komedije; da se u svojoj viziji ― pronalaskom sopstvene poetike ― i po svojoj naraciji stopi u nju; i da kroz stihove naročito naglašava jedan izvor umetnosti. (Za nekoga je to tuga, za nekoga sreća.)
Postoji izraz ,,platonska ljubav”, čiji je glavni predstavnik Petrarka. On se koristi kao preuveličavanje tragedije i naglašenog erosa, koji su temelj platonskog shvatanja. Aristotel nam govori istinito ― Platon nejasno. Aristotel nas upućuje kako se nešto zbilo u pesničkoj umetnosti, a Platon govori kakvo je osećanje zastupljeno.
Aristotel je bio teoretičar, naučnik, prilično jasan, koji je izveo zakonitosti u okviru svojih istraživanja o umetnosti. Sa druge strane imamo Platona koji se predstavlja kao stvaralac, umetnik, zanesenjak, književnik.
Oba uma su veoma jaka, individualna, svojstvena. Svaki od njih nam donosi novi pogled na umetnost.
Bilo kakvo odstupanje od Aristotelovih okvira i zakonitosti o umetnosti se vrednovalo kao antidelo. Aristotel je bio ključan za grčko stvaralaštvo, jer je postavio večne temelje koji se poštuju i dan-danas u delima vrhunske umetnosti.
za P.U.L.S.E: Stanislava Černaus
¹ Aristotel, (O pesničkoj umetnosti, Beograd, 2002.DERETA str.61)
² Aristotel, (O pesničkoj umetnosti, Beograd, 2002.DERETA str.61)
Lektura i korektura: Milica Veljković
