Foto: Predrag Trokicić
Autor: MIJAT LAKIĆEVIĆ
Ovih dana, na mala vrata, pokušano je da se proturi novo tumačenje nedavne istorije – koje zapravo i nije novo nego mu je samo produžen rok upotrebe – i kao datum raspada Jugoslavije utvrdi 25. jun 1991. godine. Poslužila je za to kao povod 30-ogodišnjica datuma kada je Skupština Slovenije donela odluku o „razdruživanju“ sa Jugoslavijom, faktički o otcepljenju.
Nogu je povukao, treba li da čudi, RTS, polusatnom emisijom, ali su njegov primer manje više sledili i svi ostali (elektronski) mediji. Recept je već oproban, recimo u onoj seriji o hapšenju Slobodana Miloševića, ali najviše u „sećanjima“ na rat sa NATO paktom u proleće 1999. godine. Dakle, strogo ograničenje na sam događaj, o predistoriji i uzrocima ni reči. Kao što su se „potpuno neočekivano ali zato iznenada“ na nebu iznad Srbije pojavili borbeni avioni tako je i rezolucija slovenačkog parlamenta pala s neba.
Istina je, nažalost, potpuno drugačija.
Evo kako je o tome tada, početkom novembra 1990, pisao Zoran Đinđić u tekstu više nego simptomatičnog naziva „Srpski izazov – srpski odgovor“:
„Ne samo što je ta (srpska – M. L.) vlast, istrajno i metodski, potez za potezom usamljivala Srbiju u Jugoslaviji i svetu. Još više od toga, ona je svojim konfederalnim konkurentima neprekidno potvrđivala ono što je želela da im ospori, naime, njihov državni suverenitet. U tom pogledu karakterističan je privredni bojkot Slovenije, kojim je defakto potvrđeno da je Slovenija nezavisna država… Srpske vlast su povlačile sve deblji krug kredom oko republike Srbije, istovremeno proizvodeći političke povode za ubrzano osamostaljivanje drugih republika. Formalni vrhunac dostignut je u novom Ustavu Srbije, gde se Srbija definiše kao nezavisna država u postojećim republičkim granicama. Faktični vrhunac doživljavamo ovih dana, u odluci da Srbija uvede carine koje bi njenu privredu definitivno izdvojile iz svog okruženja.“
Ne zadovoljavajući se samo konstatacijama, Đinđić je ukazivao i na to kako bi se, na koji način, Srbija mogla odupreti separatističkim težnjama. Pisao je: „Pristalicama nezavisnih država kao vrednosti po sebi trebalo je oduzeti izgovor da je želja za demokratijom njihov stvarni cilj, a nezavisne države samo sredstvo. To se moglo učiniti samo tako što bi demokratija postala moguća i u zajedničkoj državi“. Ali tada je u Srbiji – ne samo vlast nego i lavovski deo inteligencije – zagovarano načelo: prvo država, onda demokratija.
Zoran Đinđić je, kao što je rečeno, tekst pisao u „realnom vremenu“ pa se mnogo toga podrazumevalo. Posle tri decenije na neke događaje valja podsetiti.
Do bojkota slovenačke robe, da time započnemo ovu kratku „istorijsku čitanku“, došlo je u decembru 1989. godine. Prethodno je Slovenija zabranila tzv. miting istine („firmu“ pod kojom je prethodno izvedena „jogurt-revolucija“, tj. smena rukovodstava Kosova, Vojvodine i Crne Gore) zakazan za 1. decembar u Ljubljani.
Novim ustavom, donetim 28. septembra 1990, Srbija sebe praktično proglašava suverenom državom. Ključan je u njemu bio pretposlednji, 135. član, koji je Srbiji omogućavao da kad god poželi, tj. kada god proceni da je to u njenom interesu, postupa po sopstvenom nahođenju, ne obazirući se na federalni Ustav, zakone ili odluke saveznih organa.
Da to nije bila prazna puška i puka retorika potvrđeno je manje od mesec dana posle donošenja Ustava, 23. oktobra, kada je Skupština Srbije usvojila „paket ekonomskih zakona“ kojima su uvedeni poseban porez na promet i posebne takse na robu iz Slovenije i Hrvatske.
Nedugo zatim Srbija uvodi depozit od 50 odsto na kupovinu robe iz Slovenije i Hrvatske, a svoju suverenost zaokružuje odlukom da carine tretira kao sopstveni izvorni prihod čime je praktično preuzela spoljne granice Jugoslavije prema zemljama sa kojima se ona graničila. Takođe, i porez na promet koji je bio originerni prihod federacije, prestaje da uplaćuje u savezni budžet.
Slovenačka odluka o osamostaljenju došla je, kao što se vidi, više od pola godine kasnije. Istina, Slovenija je 27. septembra 1989. usvojila amandmane na republički Ustav koji se često tumače kao čin definitivnog odvajanja od SFRJ. Najspornije u amandmanima, međutim, bilo je zapravo to što će vanredno stanje u „deželi“ moći da proglasi samo Skupština Slovenije, na predlog Predsedništva Slovenije, a isto je trebalo da važi i za upotrebu oružanih snaga u miru. Prilično benigno, zar ne.
Sve u svemu, ako bi trebalo tražiti neki datum koji bi označio prelomnu tačku u (dugom) procesu raspada Jugoslavije, onda bi to najpre bio 28. septembar 1990. godine. Srbija se „ocepila“ pre Slovenije.
Peščanik.net
Mijat Lakićević, rođen 1953. u Zaječaru, završio pravni fakultet u Beogradu 1975, od 1977. novinar Ekonomske politike. Devedesetih i stalni saradnik mesečnika Demokratija danas. Godine 1998. dobija otkaz u Ekonomskoj politici; 1999. je među pokretačima Ekonomist magazina, gde je direktor i zamenik gl. i odg. urednika, a od 2001. gl. i odg. urednik; 2008. napušta EM sa Vladimirom Gligorovim, Predragom Koraksićem… Prelazi u Blic, gde je gl. ur. ekonomskog dodatka Novac. Krajem 2009. prelazi u NIN na mesto urednika ekonomske rubrike. Godine 2011. je među osnivačima nedeljnika Novi magazin, gde je i danas zamenik gl. urednika. Pisao za brojne novine u Jugoslaviji i Srbiji. Zajedno sa Mišom Brkićem urednik serije od 12 TV debata pod zajedničkim nazivom „Kad kažete…“ Fonda za otvoreno društvo, u Medija centru NUNS-a, prikazivanih na TV Studio B. Godine 2011. objavio knjigu Ispred vremena, o nedeljniku Ekonomska politika i reformskoj deceniji u SFR Jugoslaviji (1963-1973). Sa Dimitrijem Boarovim 2013. napisao knjigu Kako smo izgubili (Našu) Borbu. Jedan od autora izložbe “Polet: Ekonomska propaganda u Jugoslaviji 1969-1980”. Član Izvršnog odbora NUNS-a.
