„Mi danas živimo u vremenu u kome se korupcija smatra snalažljivošću, nasilje odlučnošću, a laž političkom veštinom“.
Kokan Mladenović
Mnogi se danas u Srbiji pitaju gde su nestale naše stare vrednosti poput solidarnosti, dobrosusedstva, milosrđa, ljubavi, dobrote, prijateljstva i poštenja. Naprasno smo postali sebični, zli, zajedljivi, ljubomorni, nezahvalni, grabežljivi. Kao da smo izgubili nebo nad glavom i asfalt pod nogama. Državu nam predvodi elita bahatih i nasilnih ljudi željnih moći, novca i ličnog bogaćenja. Vladajuća grupa narodnih (pardon, navodnih) dušebrižnika želi nas pretvoriti u poslušnike i podanike. Stvorena je kultura u kojoj caruju primitivizam, malograđanština i prostakluk jer su najdarovitiji i najpametnijiji isključeni iz društvene igre. Današnji život u Srbiji pulsira u znaku kiča i podznaku turbofolka. Epidemija političkog i pseudokulturnog virusa nije došla iznebuha jer se stabilokratija kao „nova normalnost“ (grozan eufemizam za neslobodu) zapatila ranih 90-ih. Virus politike prvo je prešao na kulturu, a potom zahvatio celo društvo. Evo kako je sve počelo.
..
Jahači srpske apokalipse
Početkom devedesetih godina protekloga veka na Srbiju se sručio ni manje ni više nego pravi pseudokulturni cunami. On je najpre razorio, potom zdrobio i, na kraju, poništio sve tekovine i vrednosti dotadašnje zvanične kulture i pretopio ih u njihove surogate. Bez obzira na slabosti i boljke od kojih je patila kultura prethodnog sistema „mekog“ socijalizma, ona je postulirala vrednosti dostojne pažnje. Te vrednosti bile su maltene protestantske: uz radni moral i poverenje, koji su bili čvorna mesta, one su se zasnivale na nizu veberovski shvaćenih etičkih običaja: poštenju, pouzdanosti, kooperativnosti u radu, štedljivosti i, što je možda najvažnije, na osećanju dužnosti prema drugima. Neka su ovi postulati bili samo deklarativni, oni su ipak bili fundirani na principima koji su ulivali kakvu-takvu nadu u bolju budućnost. Lavini koja se na Srbiju obrušila sa okolnih planina, brda i gudura nije bilo dovoljno potapanje zatečenih vrednosnih principa dominantne kulture. S vrha političke vlasti je postavljen zadatak da se izbrišu svi tragovi bivšeg sistema tako da od njegove kulture ne ostane ni kamen na kamenu. Rokeri su se kao buntovnici prvi našli na udaru vlasti srpskog firera Slobodana Miloševića. Domaći šminkeri, bitnici i pankeri bili su isuviše prozapadno nastrojeni za „novi“ ukus koji je trebalo instalirati u Srbiji, zemlji sa „narodom najstarijim“.
Pošto je nadolazeća politička elita znala da se kultura i ukus ne grade na direktivama i naredbama i da se ne mogu regulisati zakonima i uredbama, dobro smišljena strategija rešavana je postepeno. Smatralo se da je najbolje da se krene „iz baze“, pa su u tu svrhu kao s lanca pušteni folk-gladijatori sa novom vrstom muzike, specijalno programiranom za period srpskog „preporoda“ i novog „nacionalnog buđenja“. Na brzaka je smandrljan napadan muzički stil, koji je u sebi eklektički sjedinjavao nešto malo domaćeg folka i mnogo više orijentalnog melosa – sve to uz rok gitarske rifove i arlaukanje napaljenih pevača i erotizovanih pevačica. Taj stil dobio je originalno kolokvijalno (ne zvanično) ime – turbofolk. Reč je o tipično srbijanskom proizvodu iliti potkulturi na srpski način. Kažu da je izumitelj ove kovanice „urbani gerilac“ i rep pionir Rambo Amadeus, koji ju je pustio u javnost misleći na pevače čije glasne žice trepere „mimo zakona fizike“. Naziv se ubrzo odomaćio i stekao šire značenje. Pesme ovog nazovi muzičkog pravca nisu oslonjene na narodnu tradiciju, već naginju ka trendovima strane pop muzike. U spotovima one prikazuju glamur u cilju privlačenja mladih ljudi u svet luksuza i lažnog izobilja. Na turbofolku su jezdili novi jahači srpske apokalipse noseći sa sobom potkulturu odgovarajućeg imena (prema muzičkom žanru). Važno je istaći da ovo i nije bila potkultura u pravom smislu reči ako se imaju u vidu principi konstituisanja potkulturnih grupacija. Niti je bila spontana, niti ju je stvorila mlada generacija. Ona je bila lansirana iz političke orbite. Bila je strogo programirana i nametnuta „odozgo“!
Novu srpsku elitu, osim režimskih političara, činili su (takođe režimski priznati) pisci, muzičari, reditelji i slikari, novi srpski biznismeni, ratni profiteri, zatim sportisti i gurui novoproklamovanih i medijski promovisanih „profesija“ – lažni proroci, vračare različitih profila, tumači sudbine, iscelitelji i vidovnjaci. Ruku pod ruku sa prevejanim kriminalcima, ovo šareno društvo praktično je zahvatilo sve važnije pore u strukturi društva i izbacilo iz sedla dotad najuvažavanije profesije kao što su lekari, inženjeri, profesori, umetnici. Nova pseudokultura istisnula je kulturno-intelektualnu elitu i zauzela njeno mesto. Ona nije bila opozicija režimu zato što je i sama bila režimska.
Socijalistički neofolk – prethodnica turbofolka
Turbofolk nije tikva bez korena. On se utemeljio na tradiciji novokomponovane narodne muzike, a ova je bazirana na izvornom srpskom folklornom melosu. S obzirom na malobrojnost folklornih elemenata u turbofolklu, suvislo je postaviti pitanje: ima li folka u turbofolku? Odgovor na njega neće biti nimalo jednostavan. Ja bih za početak rekao da se tu radi o prodavanju roga za sveću – kobajagi narodno, a ono bog-te-pita-šta-je. Zbog svega toga moramo se vratiti počecima stvaranja ove muzičko-kulturne papazjanije.
Novokomponovana narodna muzika (NNM) kao neofolk (u zapadnoj varijanti „etnofolk“) bazirana je na izvornoj narodnoj muzici u kojoj izvođači nastoje da reprodukuju narodnu muzičku tradiciju. Pesme ovoga žanra koji je žario i palio 60-ih i 70-ih godina minulog veka jesu narodne, ali ne tradicionalne u pravom smislu jer imaju poznatog autora. NNM se razlikuje od turbofolka (TF) u kojem je preostalo malo folk elemenata i gde dominiraju instrumenti i aranžmani preuzeti od komercijalne dens i disko muzike. Narodna muzika je u vreme socijalizma bila jedini kanal mnogobrojnim pridošlicama („urbanim seljacima“, „polutanima“) za održavanje veza sa rodnim krajevima. Novokomponovani narodni melos je predstavljao sintezu folklornog i urbano-zabavnog kulturnog obrasca. Kao muzički stil, NNM se izvodi na tradicionalnim narodnim instrumentima predvođenim harmonikom, a potpomognutim sintisajzerima i električnim gitarama. Vokali su prepoznatljivi po neobičnom vibriranju glasnih žica, a tematika pesama je uglavnom ljubavno-melanholičnog karaktera. Glavni nosioci toga melosa bili su Zorica Brunclik, Andrija Era Ojdanić, Mitar Mirić, Nada Topčagić, Kemiš, Vesna Zmijanac i niz drugih koji su direktno sa Ibarske magistrale prešli na državne TV kanale i postali zvezde. Neki od njih i sami kažu da su na toj magistrali „magistrirali“.
Korene svojevrsnog zamešateljstva na muzičkoj estradnoj sceni Srbije neki teoretičari skloni su da traže u karakteru jugoslovenskog komunističkog sistema, koji je imao svoje „crne zone“. U ovom diskursu, talas kriminala kod nas, kao i veza između kriminala i estrade, započeti su baš u to vreme. Sedamdesetih godina prošlog veka stalni pratioci karijera velikih estradnih zvezda bili su kocka, alkoholizam, nasilje, prevare i utaje poreza. Po pravilu, sve to odvijalo se pod budnim okom države. U to vreme jugoslovensko društvo krenulo je putem tržišne i delimično političke liberalizacije, na osnovu čega je razvijena ozbiljna kulturna industrija i stvoreno ogromno područje industrije zabave. U svemu su prednjačili „narodnjaci“, mada iz dela estradnog establišmenta ne treba isključiti izvođače popa i roka. Pošto je u centru opšte kulturne zbrke bilo obrtanje velikog novca, za industriju zabave u Beogradu nisu bili zainteresovani samo političari već i – kriminalci. Čitava situacija predstavljala je plodno tle za nastanak nove kriminalne potkulture. Za nju su stasale generacije urbanih momaka, koji su voleli oružje, bahat način života i privilegije. Već ranih osamdesetih u Beogradu raspoznaju se prvi ozbiljni gangovi, od kojih su bili najpoznatiji voždovački i zemunski. Oni su bili instrimentalizovani i pod stalnom kontrolom tajnih službi policije.
Za muziku novokomponovane kulture vezana je, gotovo u celini, radnička klasa. Tu se podrazumevaju i proizvodna i uslužna zanimanja – od nekvalifikovanih do visokokvalifikovanih radnika, preko zanatlija do ugostitelja i trgovaca. Njihova kulturna interesovanja uglavnom se odnose na folklorno i tradicionalno, lokalno i regionalno, a umetnost u viđenju ovih selonostalgičara je čisto funkcionalna – muzika je tu da uveseli i uveliča rođendane, svadbe, slave, krštenja i ispraćaje mladih u vojsku. Neofolk muzika je kao stvorena za narodna slavlja – nju karakteriše korišćenje stilova i struktura preuzetih iz raznih autentičnih folk oblika i ubačenih u matricu sa pop instrumentacijom i aranžmanima. Međutim, novokomponovani muzički talas u Srbiji 60-ih i 70-ih godina ipak nije zahvatio gro mladih. On je bio bliži generacijama sredovečnih i starijih ljudi, dok su mladi imali odgovarajuće alternative u pop („zabavnoj“) i rok muzici. To je bilo vreme rokenrola i drugih internacionalnih formi. Uspon novokomponovanog zvuka i njegova prihvatljivost kod šireg sloja mladih ljudi uslediće koju deceniju kasnije. U svetu muzike konačno su stvoreni svi uslovi za glamurozni dolazak na scenu jedne ekstremne varijante novokomponovane narodne muzike, nazvane turbofolk. Kasnije će se videti da je turbofolk postao naša sudbina jer se dobrano umešao u sve pore društvenog života u svakodnevlju..
Do konca sedamdesetih, lucidno zapaža prerano preminuli publicista i muzički kritičar Ante Perković, u SFRJ je zaista postojala nevidljiva „sedma republika“ – nadnacionalna, transteritorijalna i neograničena u dolazećim vremenima nacije, „zapišavanja“ teritorija i borbe za granice. Ona je odbila biti nastavak rata drugim sredstvima. Izgubila je puno toga, ali ne i dostojanstvo. Neko vreme se pravila da je mrtva, ali je uspela preživeti. Rok je oduvek bio prirodni i ideološki neprijatelj folka, koji je podgrevao sasvim druge strasti. Narodnjaci su ušli u borbu s puno poštovanja prema protivniku. Međutim, veli autor, kada su shvatili da je vaga debelo pretegnula na njihovu stranu, oni su postali „muzička podloga rata“. S čeličnom radnom etikom svadbarskih zabavljača, neopterećeni umetničkim aspiracijama, na turbo pogonu rakije i kokaina rokere su zaključali u urbani geto i praktično ih naterali na predaju. Folk je, prema Perkoviću, jednostavno bio jasniji, direktniji i razumljiviji publici kojoj se obraćao, nije ga trebalo prevoditi, a i vreme koje je dolazilo preferiralo je muziku za piće, pucnjavu, krik i plač. Još pre početka rata na tlu bivše nam zajedničke domovine neki rokeri su počeli koketirati s folkom i time doprineli opštem poseljačenju raje. U tome je prednjačio Goran Bregović, koji je sa svojim Bijelim dugmetom još 1974. dovršio „proces elektrifikacije sela“. On je stoga zaslužni rodonačelnik turbofolka, što je u jednom intervjuu iz 2005. s ponosom priznao.
Nekoliko napomena u vezi samog izraza turbo-folk. Reč je o kovanici sastavljenoj od dve reči: turbo, koja je pozajmljena iz auto-sveta i odnosi se na sportske automobile čija je snaga povećana pomoću specijalne turbine (turbo diesel), i folk, koja se odnosi na narodnu muziku. Turbofolk je postao prateća muzika nove urbane potkulture „dizelaša“, mladih grubijana koji su bili uključeni u razne ilegalne delatnosti, kao što je ulična trgovina krijumčarenim motornim gorivom. Inače, u novom pravcu srpske narodnjačke muzike reč turbo ima prenosno značenje, koje osim brzine podrazumeva neustrašivost, nezavisnost i modernost. U Srbiji s početka devedesetih, turbofolk predstavlja nešto mnogo više od same muzike – on je deo masovne kulture, društveno etablirani kulturni model koji za kratko vreme ulazi u mejnstrim. Osim što je reč o politički instrumentalizovanom i komercijalizovanom muzičkom pravcu, turbofolk postaje vodeći potkulturni stil srbijanske mladeži, koji oblikuje njihovo mišljenje, ponašanje i pogled na svet.
Ako je u turbofolku uopšte bilo subverzivnosti, onda se o njegovom delimično subverzivnom karakteru moglo govoriti samo utoliko što je ta muzika vršila implicitnu kritiku bivšeg jugoslovenskog socijalizma. Potkultura TF samo je razvila i dovela do ekstrema vrednosti svoje kulturne prethodnice, oličene u NNM. Ratno okruženje stvorilo je turbofolku sve pogodnosti za brzu i laku difuziju u sve delove sistema. Stvoren je novi, tzv. ratnički stil – glamurozan, agresivan i pun demonstracija moći. Opšta kriminalizacija društva sa sivom ekonomijom ubrzala je raspad moralnih vrednosti srpskog društva. Novouspostavljeni sistem vrednosti počivao je na ratnom profiterstvu, vladavini nasilja, političkom jednoumlju, kultu kriminala i oružja, korupciji i konformizmu. U isto vreme odbačene su vrednosti na kojima počiva građansko društvo, pre svih institucije prava, braka i porodice. Raspad estetskih vrednosti i principa vodili su ovu potkulturu pravo u ambijent kome je ona suštinski pripadala – jeftinom kiču i šundu. „Agresivni turbo“ i „ružičasti folk“ dao je osnovnu notu dominirajućoj kič estetici.
U turbofollku nije bila degradirana samo novokomponovana muzika. Takav je bio čitav stil i imidž njenih protagonista i konzumenata. Pridev kičerskog je sasvim dobro pristajao nepristojnoj i drečavoj odeći, nedoličnom i samouverenom ponašanju, neizgrađenom i nerafinisanom ukusu i gomili ljudi koja je pripadala novokomponovanoj eliti – bankarima „piramidalnog“ sistema, biznismenima bez pokrića, nazovi naučnicima i raznoraznim „filozofima-humanistima“ poput Daniela Šifera i njemu sličnih protuva, prevaranata i lupeža koji su medijski predstavljani kao učeni ljubitelji srpstva. U celini, turbofolk kao obeležje Srbije devedesetih prikazivao je dobar život. Vizuelno gledano, postojala je snažna orijentacija prema imidžu glamura i luksuza, onako kako ih zamišljaju urbani seljaci – bio je to svet nastanjen mladim seksepilnim ženama dugih nogu. One voze luksuzne automobile, žive fantastično u prostranim kućama, a vreme provode u pomodnim hotelskim barovima. Ovakvi prizori pružali su snažno eskapističko odstupanje od aktuelne situacije u kojoj je živela većina ljudi. Idiličnoj slici doprinosili su i tekstovi pesama koji su dominantno bili orijentisani na teme romansi, ljubavnih veza, patnji i jadikovki. Profesor političke i kulturne sociologije na Univerzitetu u Londonu Erik Gordi zapaža da je naglasak potkulture turbofolka stavljan na različite tipove zadovoljstva (muzičkih, vizuelnih i emocionalnih), čime je posredno uspon nove kriminalizovane elite i njihov lagodan život proglašavan normalnim, privlačnim i prihvatljivim.
Džiberi kao nosioci anti-stila
U našoj sredini bila je nezaobilazna jedna kulturna supkategorija neobičnog imena – džiberi. Nju su prepoznali istraživački nastrojeni etnolozi i sociolozi još u osamdesetim godinama prošloga veka. Kulminaciju je dostigla devedesetih, ali daleko od toga da je danas nestala. Džibera (otvorenih ili prikrivenih, mladih ili starijih) ima itekako u našoj sadašnjoj sredini, tako da se, zahvaljujući njihovom trajanju u vremenu i demografsko-kulturnom zanavljanju, može govoriti o jednoj pravoj potkulturi. Ko su, zapravo, džiberi? Nekada su oni bili predstavnici takozvane jugo mode, a danas se vezuju za srpski kulturni kontekst, u kome se mogu prepoznati po specifičnom ukusu, kada su u pitanju odevanje i muzika. Njih, kao svaku kvazikulturnu grupaciju, specifikuju pre svega neukusni stil odevanja i muzičke preferencije. Kada su se pojavili, džiberi su bili opozicija potkulturnom duetu šminkeri-pankeri. U istraživanju etnološkinje Ines Price pankeri i šminkeri su predstavnici „stila“, a džiberi „antistila“. Reč je, zapravo, o dihotomiji: strano (zapadno) i domaće (seljačko). Seljačko je ovde pridev sa izrazito pežorativnom konotacijom, tako da se nosioci ovoga anti-stila nazivaju baš pogrdno – „šarplaninci“ ili „repromaterijal“. Džiberi su tipični skorojevići koji istrajavaju u borbi za simbole višeg socijalnog statusa. Oni su pravi antipod šminkerima, koji u potpunosti preuzimaju pomodne obrasce svetski poznatih modnih časopisa. Ali, dok šminkeri imaju svest o vlastitoj neoriginalnosti, kod džibera toga nema – oni ne-svesno skrnave svoje uzore neveštim kopiranjem i podražavanjem. U pogledu muzičkog ukusa džiberi su u dubini duše „narodnjaci“, ali bi svojim izgledom hteli da pokažu kako su „svetski“. Džiberi prate visoku modu. Devojke, pripadnice stila, nose kičastu i oskudnu garderobu, stavljaju jaku šminku, insistiraju na glamuru koji je vulgarno erotski provokativan. Celokupan imidž džiber-gerli (preteče potonjih sponzoruša) ne izlazi iz okvira jeftinog kafanskog erotizma vodećih nekadašnjih i sadašnjih predstavnica turbofolk scene.
Urbana ikonografija turbaša
Decenija napredovanja turbofolk potkulture u nas bila je obeležena hibernacijom pop muzike. To nije nimalo čudno ako se zna da je stil turbofolka, i muzički i vizuelni, slobodno ušetao u polje pop i rok kulture. Ovaj stil nikada nije težio da simbolizuje „narodno“ i „seljačko“ već sve ono što je „gradsko“, „savremeno“ i „moderno“. Za razliku od novokomponovanih narodnjaka, TF stil ne pati od lokalnog sindroma, niti od naivno-kičerskog predstavljanja novokomponovanih zvezda. On kombinuje uticaje raznih urbanih potkultura (rok, hipi, pank, rejv) sa elementima glamura novih bogataša (firmirana garderoba, zlatni nakit, bunde, parfemi, uz obavezni pejdžer, kasnije mobilni telefon). Turbofolk ikonografiju prati izvanredan medijski dizajn, karakterističan ponajviše za muzički video-spot, koji je postao glavni reprezent turbofolk ere. U modi je naročito bio dominantan stil muškarca. On je mačo – kao „srastao“ sa brzim kolima, mobilnim telefonom i, po potrebi, pištoljem. Nešto kasnije, pored njega (opasnog, robusnog i muževnog) uveden je još jedan muškarac, namenjen najmlađoj populaciji. Taj je obučen „šik“ i uz to blago feminizovan. Žena u turbofolku je, naravno, poželjni objekat i roba. Erotizovan izgled ne potvrđuje joj ličnost, već njena privlačnost stoji u funkciji afirmacije muškarca u čijem društvu se ona nalazi.
Mada se na prvi pogled čini da je čitav stil turbofolka autentičan i dobro upakovan u zaštitni znak „made in Serbia“, ima autora koji smatraju da se kriminalizacija lokalne srpske estrade nikako ne može istrgnuti iz konteksta globalne kriminalizacije zapadne kulture. U prilog ovoj tezi govore potkulturni simboli koji su vezani za najznačajnije brendove zapadne potrošačke kulture. U stvaranju imidža kriminalca početkom devedesetih u nas, najveći uticaj imala je globalno dominantna hip-hop kultura, od čijih su tamnoputih glasnogovornika preuzeti debeli zlatni lanci (kajle), firmirane trenerke i patike. Ma koliko izgledalo paradoksalno, ljudi koje je pratila fama o forsiranju nacionalističkih i populističkih vrednosti bili su prvi u praćenju modnih trendova sa Zapada. Bila je to odlična maska za prikrivanje arhaizma i nacionalnog primitivizma, oličenim u „potkulturama ratničkog šika“, kako ih je zbirno nazvala sociološkinja Ratka Marić. U tom okruženju najistaknutiji su bili dizelaši, krimosi i reketaši.
Posebno je zanimljivo što se u prvoj polovini devedesetih čitava potkultura kriminala naglo prelila u medije i gotovo naprasno postala mejnstrim. Izvršena je fuzija popularne kulture, estrade i kriminala, kojom prilikom su kriminalci postali modeli za identifikaciju mladih naraštaja. Njih je počela da promoviše ondašnja tabloidna štampa, kao i magazini poput „Osmice“, „Duge“, „Nedeljnog telegrafa“ i „Profila“. Kriminalcima su pripisivana mitska svojstva, oni su prikazivani kao pozitivni junaci i buntovnici koji nagrizaju pokvareni sistem. Estradna štampa u razvoju, a sa njom i elektronski mediji, posebno su promovisali novu estradno-kriminalnu elitu u Srbiji. Ovim se pokazalo kako se stav prema režimu i ratu koji je on vodio preslikavao i na muzičku scenu. Ne samo muzika, već čitav život u Srbiji odvijao se u znaku turbofolka koji se toliko duboko zapatio u „srpskom biću“ da traje i dan-danas. Najveći stradalnik u ovoj situaciji bila je rokerska potkultura čiji su pripadnici postali žrtve novih gospodara.
Najbezazlenije je turbofolk svoditi na muzički žanr, stil ili ukus. On jeste muzički hibrid i višeglava hidra kojoj nikako ne možete odseći onu poslednju glavu. Turbokultura je i onaj vrag iliti đavolak iz muzičke kutije; on se definiše kao estetizacija haosa i zločina, a takođe i kao oblik kiča koji sjedinjuje banalnost sa glupošću jer podilazi nižem ukusu i glorifikuje prostaštvo i nedostatak stila. Ali turbofolk je pre svega moralno zlo u Brohovom smislu reči, te se prema njegovim protagonostima i promoterima treba odnositi kao prema etičkim otpadnicima i ogavnim zločincima. I posle svega turbofolk postoji, sada u nekim novim muzičkim pakovanjima i sa drugim akterima. Kultura vlasti Miloševićevog režima ima recidive koji predstavljaju stalnu pretnju. Društva u tranziciji, kakvo je i srpsko društvo danas, predstavljaju plodno tle za fenomene remitologizacije, retradicionalizacije i reklerikalizacije, a turbofolk muzika se u svemu tome snalazi kao riba u vodi. Turbofolk je tipični i verni izdanak pseudokulture, zbog čega ga ne treba zabranjivati niti verbalno osuđivati. Metastaze turbofolka ne zaustavljaju se represijom, već postoji lek kojim se one mogu sputati na mnogo efikasniji mada vremenski duži način. Takvoj muzici, kulturnom stavu i pogledu na svet (što turbofolk u suštini jeste) društvo se može efikasno suprotstaviti samo uvođenjem velikog broja alternativa (muzičkih, političkih, informativnih) jer je on nastao i razvio se na njihovom negiranju i razaranju.
Srpski turbofolk nije oličen samo u muzici. On je postao stil života ogromnog broja ljudi – kulturni mejnstrim u kome se najbolje snalaze primitivci, poltroni, protuve, provincijalci, pokvarenjaci, prevaranti, prefriganti, prevrtljivci, podmitljivci, propalice, pomodarci, politički preletači, podvodači, prostitutke, praznoglavci, pošušnjari, profiteri… Jel ima još neka grozna reč na slovo P?
za P.U.L.S.E Nikola Božilović
sociolog kulture, redovni profesor Univerziteta u Nišu
