Vođa misli guzicom
Kakav je odnos diktature i književnosti? To pitanje bi danas moglo da zanima građane mnogih zemalja, a naročito one koji su na svojoj koži osetili neposredno upisivanje diktatorskog teksta. Naime, svaki otisak pendreka, štapa, štita, cokule ili pesnice koji su pretorijanci nekog režima ostavili kao uspomenu na telu pobunjenih građana predstavlja trag diktatorovog rukopisa. On ga potom preko svojih medija plasira u javnost i hvali kao izraz dobre volje i napretka. Tako plasirani rukopis režima najčešće prihvata jedan deo književnika koja nastoje da usaglase svoje pisanje sa autorskim radom diktatora. Iz te sinergije rađa se režimska literatura, koja se potom štampa u ogromnom tiražu i hvali kao najviši domet nacionalne kulture. Oko tih knjiga se jagme podanici, verujući da će recimo u danima božićnih ili sajamskih popusta doći do najvrednije literature koja uvek nosi krvavi trag diktatorskog pisma.
Postoji, međutim, literatura koja ne pripada ovom korpusu. Ona nastaje na marginama, u podrumima, u izbeglištvu, u zatvorima, na zidovima pritvoreničkih ćelija, koju su imali prilike da čitaju neki od uhapšenih studenata i aktivista tokom protesta 2025. u Srbiji. Takvu literaturu čitaju i pišu oni koji ne prihvataju diktatorski rukopis kao model pisanja i mišljenja. Jedan izuzetan izbor takve književnosti iz sveta je protekle godine objavila izdavačka kuća MeandarMedia iz Zagreba, donoseći nam u ruke knjigu provokativnog i duhovitog naslova Lenjinovo dupe: panorama ruske underground književnosti, koju su priredili Cyril Kazanov, Dmirtii Koshkin, Veronika Moscatello Goldinakova i Platon Romanov. Ovaj izbor obuhvata prozne i pesničke tekstove deset autora i autorki, od kojih neki nastupaju kao anonimni ili autori pod pseudonimom: Anonimni autor, Jermej Ljagin, Andrej Doronin, Dmitrij Gorčev, Kiril Poaehavšev, Mihail Lazarev, Asja Marieva, Zoran Pitič, Aleksej Ručij i Nataša Romanova. Kratke autorske beleške kao i njihova prezimena deo su poetičke strategije, pa ih je najbolje čitati u duhu ove underground delatnosti koja se apriori odriče književnog u literaturi, poetskog u jeziku, komfora u društvu, zadovoljstva u tekstu.
Svako od autora je umesto uobičajene beleške o sebi ponudio lični zapis, kao što je to slučaj pripovedača Jermeja Ljagina, inače noise muzičara, čije beleške povremeno nadmašuju ili bar dopunjavaju samu prozu („Putovanje po Jugoistočnoj Evropi“): „Više nemam veze s ruskom kulturom“, piše Ljagin, „štoviše, ne vidim nikakvog smisla u nastavku njezina postojanja … S ostalim autorima ovdje prisutnima povezuje me samo jezik, na kojem sam, ne sluteći kako će sve ispasti, naivno cijeli život pisao… Sada pokušavam prijeći na drugi jezik.“ Njegova putopisna proza nastaje kao komentar na twitter i instagram zapise koje je objavljivao tokom muzičke turneje od Soluna, preko Beograda, Sarajeva, Zagreba, Ljubljane, sve do Venecije i Rima, gde pokušava da se probije do samog pape kako bi porazgovarao s njim o dogmi filioque. Ljaginov prozni zapis nastaje iz duha eksperimentalne muzike ili možda čak harsh noise muzike koja negira sve postulate i muzičke konvencije: pesmu, strukturu, melodiju, ritam, harmoniju. Jednostavno se proizvodi zvuk koji će nekog dovesti do pucanja a nekog do katarze. U književnom smislu, Ljagin negira fabulu, siže, ritam, ustaljena značenja, odmiče se od literature same i pokušava da proizvede tekst koji će nam ponuditi njeno naličje. Stoga ovaj putopis ne obogaćuje čitaoca znanjem o novim krajevima već pred njega iznosi stanje subjekta koji luta bez jasne motivacije, bez unapred dogovorene turneje, bez unutrašnjeg stanja svesti – jedina poveznica sa kulturom i prethodnicima u literaturi može se naći u alkoholu, čije se etikete smenjuju na putu od Grčke preko bivših jugoslovenskih republika sve do Italije.
Kao opservacije o stanju u kulturi i državi, zanimljivi su kratki zapisi („Gadovi“, „Jebem vam rat“) rano preminulog pisca i ilustratora Dmitrija Gorčeva (1963-2010). On iznosi sumnju u snagu antiratnog pokreta i odlučnost da se nekom budućem ratu suprotstavi parolama na majicama. Iako sam neće dočekati Putinovu aneksiju Krima, Gorčev oseća blizinu strašnog ali ne i sa koje strane to dolazi. Stanje junaka ove proze je na granici i ona se neretko prelazi crnohumornim situacijama kao što se to može videti u psihoanalitičkoj prozi Alekseja Ručija („Postindustrijska psihoza“). Ili pak u iznenadnom otvaranju jednog uobičajenog dana taksiste, bivšeg pripadnika srednje klase koji se srozao na društvenoj lestvici i sada ruski svet posmatra odozdo, sa ulice, iz starog volkswagena „polo“ u koji slučajno ulazi devojka koju je poznavao, ali koja je u međuvremenu doživela poslovni uspon. O tome piše Kiril Poehavšev u svojoj priči „Rođendanski poklon“, koja za razliku od ostalih ima zanimljiv obrt, neko bi rekao – srećan kraj, ali svako ko poznaje ovu prozu, već može da pretpostavi da u tom svetu nema sreće, postoji samo novi nivo iste nesreće ili besmisla. Biografski zapis Poehavševog možda bolje govori o tome: „Moja književnost je antiknjiževnost! Mnogi jebeni robotski fašisti gledaju me s predrasudama jer nemam pola zubiju, a isto tako ni neslomljene kosti u tijelu… Živim za dvije stvari: prekinuti robotizaciju čovječanstva i vratiti prijetnju u književnost.“
Ali prava zvezda ruskog undergrounda je zapravo autorka Nataša Romanova, po čijoj je priči „Dupe kao pokretač znanstveno-tehničkog progresa“ zbirka i dobila naslov, kao sažimanje revolucionarne ideje koja će na kraju ove knjige promeniti svet fikcije retroaktivno. Romanova piše o svojoj literaturi kao o programskoj i antipoetskoj. Zato pokušava da pozajmi svoj glas: predstavnicima prekarijata, polusiromašnim umirovljenicima, mladim narkomanima, nehumanim delatnicima na visokim funkcijama. „Moj je zadatak proučavati govor onih ljudi kojima se rijetko daje pravo glasa u pjesničkim tekstovima.“ Takođe, ona vešto koristi nasleđe avangardne proze, naročito dela Serapinove braće, iz čije poetike Romanova baštini fantastiku i inovativnost, te postupak plasiranja naučnog teksta kao vrhunske proze kakvom se čini njena priča (ali i izvanredna poema „Nekrovrt“ kojom se zbirka zatvara). Naime, ovo nije priča o vođi (ovde je u pitanju V. I. Lenjin, ali može biti bilo koji drugi aktuelni vođa: Putin, Tramp, Vučić, Orban) već o naučnom otkriću jednog ruskog neurologa – Leva Louriea, profesora na Univerzitetu za mozak majmuna i ljudi. Dakle, on je tokom godina svog istraživanja Lenjinovog mozga, došao do revolucionarnog otkrića da se mozak kod vođe proleterijata nije nalazio u glavi već u zadnjici. Do ovog izmeštanja je došlo usled okolnosti rada i života, pri čemu se evolutivni proces pobrinuo da najosetljiviji deo tela premesti na sigurnije mesto, a da samu glavu ostavi bez neurona i ganglija. Ova inverzija glave i dupeta, piše Romanova u svojoj prozi koja zvuči kao naučni traktat, dovela do toga da se mozak kod elita iz najčešće traumatizovanog dela tela premesti u najzaštićenije i najskrovitije mesto. U tom smislu, neurolog Lev Lourie nudi smelu ideju prevrednovanja guzice u kulturi i društvu, jer se s novim otkrićem sve menja. Kada se nekome kaže: „Ti si guzica!“ sada znači: „Ti si pametan čovek!“ Guzati funkcioneri i članovi partije imaće posebne bonuse na kraju meseca. Takođe, kod guzatijih predstavnika vlasti primećena je mnogo finija i skuplja garderoba nego kod onih starih koji još uvek nisu bili svesni velike promene, pa su svoje izmeštene mozgove mučili šivenim odelima po starom kroju. (Dovoljno je uočiti razliku u stajlingu kod starijih kadrova SPS-a u odnosu na brendirana odela vrha SNS-a kod nas. U tom smeru ide i spontana opaska Sergeja Trifunovića: „Šta će sako na Marijanu Rističeviću?“) Ovakav preokret izazvaće radikalne promene kod političke elite, pa će se sistemski menjati sva mesta gde se pominje „glava“, rečju „guzica“ ili „dupe“ ili „zadnjica“. To će pokrenuti čitav zamah prekodiranja koji će sprovesti stručnjaci u svim oblastima. Nataša Romanova dekonstruiše rusku kulturu svojom prevratničkom idejom; na kraju tamo gde su bile sede glave sada sede guzice, a sam govor je promenjen u korenu, pa tako i narodna izreka poput „Dve glave su pametnije od jedne“ sada glasi „Dve guzice su pametnije od jedne“.
Ova priča bi mogla da doživi čitav niz franšiza, jer je primenjiva na gotovo sva društva savremenog sveta. Trampova Amerika kao i Putinova Rusija mogu biti dekonstruisane i konačno savršeno jasne, jer se posmatraju pravom optikom. No pogledajmo kako bi priča Romanove funkcionisala u Srbiji. Na jednom mestu, ona predlaže da se preimenuju i sve političke funkcije: gradonačelnik ili gradska glava – u gradska guzica. Glava partije – guzica partije. Ili recimo stranački organ, poznata kao „glavni odbor“, bio bi preimenovan u „guzični odbor“, pa bi shodno tome jedna aktuelna fraza iz srpskih medija mogla glasiti ovako: „Nikola Selaković, član Guzičnog odbora SNS-a, okrivljen je za protivustavno skidanje zaštite sa zgrade Generalštaba.“ Sada je već jasnije i krivično delo koje je ministar kulture počinio, jer se usled dekonstrukcije jezik približio smislu. Ili recimo, jedan od najfrekventnijih naslova u Informeru došao bi do svog punog značenja: „Blokader tražio predsednikovu guzicu – još jedan pokušaj nasilnog rušenja ustavnog poretka Republike Srbije.“ Takođe, najpoznatija izreka iz protestnog folklora „Vrati konju glavu, Dragane!“ sada bi zvučala mnogo preciznije: „Vrati konju dupe, Dragane!“
Mogućnosti čitanja su velike, a knjiga Lenjinovo dupe (izuzetnog dizajna!) predstavlja istinsko revolucionarno osveženje na književnoj sceni regiona 2025.
Peščanik.net
***
Saša Ilić, rođen 1972. u Jagodini, diplomirao na Filološkom fakultetu u Beogradu. Objavio 3 knjige priča: Predosećanje građanskog rata (2000), Dušanovac. Pošta (2015), Lov na ježeve (2015) i 3 romana: Berlinsko okno (2005), Pad Kolumbije (2010) i Pas i kontrabas (2019) za koji je dobio NIN-ovu nagradu. Jedan je od pokretača i urednik književnog podlistka Beton u dnevnom listu Danas od osnivanja 2006. do oktobra 2013. U decembru iste godine osnovao je sa Alidom Bremer list Beton International, koji periodično izlazi na nemačkom jeziku kao podlistak Tageszeitunga i Frankfurtera Rundschaua. Jedan je od urednika Međunarodnog književnog festivala POLIP u Prištini. Njegova proza dostupna je u prevodu na albanski, francuski, makedonski i nemački jezik.
