Pošast električnih trotineta
Električni trotinet je vozilo koje gotovo niko nije tražio niti je ikome neophodno. Izraz lica onih koji ga voze često odaje čistu obest i glupiranje, poput turista na pivskom biciklu u Pragu.
Električni trotinet je za većinu njegovih korisnika način da se kreću motornim vozilom po trotoarima i pešačkim zonama, a sa druge strane takođe i kolovozom, sve kad im i kako odgovara. Jer, na trotoaru nisu pešak, a na kolovozu nisu motoristi. To je jedna vrsta uličnog terora niskog intenziteta. Ne podležu nikakvim pravilima, ostavljaju ih na trotoarima gde god i kako god.
Turistu koji odmah po dolasku u jedan grad stane na električni trotinet i počne da juri ulicama, taj grad uopšte ne interesuje. Njega ne interesuje da se elementarno uputi u linije gradskog prevoza, i da planira svoje kretanje po gradu pomoću njih, ma kako dobar taj prevoz bio. Za njega je to previše razmišljanja, on ne želi da planira put od stajališta tramvaja ili stanice metroa do svog odredišta (pod uslovom da se ka nekom određenom odredištu uopšte kreće). On ima aktivnu aplikaciju google maps i električni trotinet po ceni od 1 evra za dvadeset minuta i ništa ga drugo ne interesuje – ni pešaci kojima nečujno prilazi sa leđa krećući se dva-tri puta brže od njih, pored kojih projuri, neretko u grupi sa svojim pratiocima, smatrajući da pešaci treba da se sklone sa trotoara dok oni prođu; ni vozila na kolovozu – ni privatna ni javna – ni saobraćajna pravila i signalizacija, ni javni prostor. Kada završi vožnju ostavlja trotinet bilo gde, nasred trotoara, na zelenoj površini ili na parking mestu, jer njega se ne tiče ako se nekome to vozilo time nađe na putu. Jer, on u tom gradu ne stanuje, on je došao tu da jurca okolo nekoliko dana. Njemu ne smeta što krećući se tom brzinom teško može da razgleda grad, jer njega ni razgledanje tog grada zaista ne interesuje. On, iako obično u dvadesetim godinama, ne želi da hoda petsto metara od stajališta javnog prevoza do lokacije ka kojoj se uputio, svakako ne želi da prepešači šest-sedam kilometara u toku dana, Bože sačuvaj. Za njega je i tri kilometra previše. Za njega je to previše sporo, previše naporno, on nema vremena. Ne zna zapravo za šta bi vreme u tom gradu uopšte i upotrebio, ali to mu nije ni bitno.
Lime, Uber, Bolt i drugi distributeri razbacuju svoje električne trotinete po trotoarima velikih evropskih gradova, iako nema mnogo potražnje za tim vozilima, blokirajući prolaz pešacima i čineći gradove manje bezbednim za njih. Bez ikakvih određenih stanica ili mesta, jednostavno ih ostavljaju gde god na trotoarima.
Kad je vjetar odneo trotinete
Padoše trotineti na svijetlo kamenje
Onog dana kad je olujni vjetar duva.
Padoše vjetrom nošeni
Ne bi nikog ko bi ih čuva.
Baterije im odmah izvjetrile
Za njih više nema nade…
Pred njih utom jedan hipster stade –
‘Kuku, odsad samo na nožnu vuču rade!’
Kad je to Bojan vid’o
Osmeh nije krio
I ne bilo mu krivo. –
‘Pešači lenja marvo,
I vozi se tramvajem
Sledeći put doćiću s maljem.
U štangle železa ću ih pretvoriti,
Haos s ulica ću skloniti.’
za P.U.L.S.E Bojan Viculin
