Никола ЛЕРО:
ЗОВЕМ СЕ НИКОЛА
Рођен сам у Сарајеву
Хиљаду деветсто деведесет прве,
А да ме нико није питао да ли ја то желим
Имао сам 4 килограма тежине,
52 центиметра дужине
И црне очи
Бабица је говорила:
“Машала,
Биће од њега момчина,
Пред њим је лијеп живот…”
Очито да није слушала вијести,
Нити гледала сједницу скупштине
Јер, да јесте,
Никада то не би рекла
Зовем се Никола
Деведесет друге избјегао сам први пут
И од тада нисам престао да се селим –
Још немам
Стално мјесто привременог боравка
Прва ријеч коју сам изговорио
Била је “граната”
(‘Ебо оцат г’анта”)
Прва реченица:
„Нисам више беба,
Ја сам дјекач“
Послије тога – каже кева –
Нисам много причао
Углавном сам се играо са псом
(“Меди, ево мене, ево”)
Јео сам много павлаке
Можда зато што сам је волио,
А можда што у рату
Нисмо имали друге хране?
Не знам
Сад није ни важно
Још и данас
Редовна је на мом јутарњем менију
Зовем се Никола
Био сам ђак генерације,
Добио неку стипендију
И купио “сони плејстејшн”
Касније сам једва дипломирао право,
Јер сам мислио да увијек треба
“Слушати” родитеље
И да они најбоље знају
Кад ми је за први посао
Понуђена плата од 300 марака
И без уговора,
Схватио сам да су они,
Као и ја,
Немачи појма
Дохватио сам руксак,
Отишао на аутобуску станицу
И послао им поруку: ’Ебо ово“
Нисам се више освртао
Зовем се Никола
Сада живим гдје стигнем.
Тренутно сам у Америци,
Јер ми је друг рекао
Да је овамо “право добро”
Нисам, вала, сигуран,
Али ми је свеједно
Јер ја увијек живим
Тамо гдје ми је најбоље,
Па шта год други рекли
Овдје ме добро дере носталгија:
Зовем кога стигнем путем “Вибера”
Не би ли чуо неку нашу ријеч
Не знам зашто то радим
Кад сам све наше ријечи
Већ давно чуо
Зовем се Никола
У посљедње вријеме
Често се сјетим оне бабице
Имао бих је нешто питати
