Savremeno doba i široko grananje svih aspekata znanja i veština dovodi do toga da svo to znanje mora ponovo da se redefiniše i jasno postavi na svoje prirodno mesto u sadašnjem vremenu, a u odnosu na to gde je pre bilo. U tome nema izuzetka ni među duhovnim tradicijama koje od XIX veka poprimaju mnogo šire polje delovanja, što dovodi i do brže evolucije tog tipa znanja. Nikada kao do tada. S obzirom da je jevrejski misticizam ostavio specifični pečat u razvoju sličnih duhovnih pravaca, ovde je ideja da se pozabavimo osnovnim kabalističkim pravcima u skladu sa religijskim odrednicama i društvenim pojavama novog doba i njihovim jezičkim tumačenjem.
Nije potrebno puno vremena pa da se uoči činjenica da kabala predstavlja mnogo širi sistem od koncepta Drveta života (Ec haim, עץ החיים), koji iako je značajan nije jedini. Takođe, veliku potporu konceptu Drveta dali su mnogi nejevrejski pravci koji su proizašli iz originalnog istočnog sistema, a uspešno nakelemljeni na druge religijske pravce i shvatanja tradicije. Na taj način možemo reči da svaki sistem na određeni način poseduje svoju kabalu, odnosno sistem dubljeg shvatanja i tumačenja duhovnih načela. Svakako je mnogo lakše, direktnije i jednostavnije zaobiči drevnu kabalistčku slovno-numeričku suštinu i uroniti u carstvo uprošćene geometrijske vizuelizacije, nego se okrenuti tradiciji i pravilima koja zahtevaju jedan staroeonski pristup duhovnosti. Ne tako agilan.
Čitava, nazovimo je tako, ekstatična kabala bazirana je na ovom sistemu, gde je određeni broj praksi i dalje prisutan i do koga se i danas drži. Glavni deo čine mentalne vežbe koje omogućavaju našem moždanom centru da se što više usredsredi na bitne trenutke i fokusira pažnju, što uz ozbiljan režim rada itekako utiče na svest pojedinca koja polako biva izmešten u reon drugačiji od svakodnevnog. Možemo reći da to nalikuje kriptovanim ukrštenim rečima u kojima se snalažljivost u sistemu najviše ceni. Tako ona postaje ono što pojedinca izdvaja iz mase, ali svakako nije i jedina prednost tzv. slovno-numeričke kabale.
Tu spadaju:
– bavljenje božanskim imenima (šemot, שמות);
– sistem vežbi u cilju shvatnja Jedinstva (ehad/jahid, אחד, יחיד);
– i cirufim (צירופים), odnosno praksa permutacija.
.
Današnje tendencije navode nas na to da kabalu shvatamo na različite načine, kako je i prethodno rečeno, odnosno da je podelimo u tri glavna pravca:
– tradicionalnu kabalu – onu čije se razumevanje pripisuje samo i jedino ideji Izraela;
– hrišćansku kabalu;
– i hermetičnu kabalu
.
Poslednje dve odnose se na tradiciju interpretacije izvorne kabale sa stanovišta učenih nejevreja (goj (גוי), gentile na engleskom) u okvirima zapadne duhovne tradicije. Iako su osnove generalno iste, njena primena, formula i egzegeza, odnosno kritičko mišljenje, odudaraju od suštine. Tu se ne često javlja pojednostavljeno i usko gledište na mnoga striktna jevrejska pravila i propisane obaveze same kabale, te tako iste čestpo bivaju ignorisane i tumačene u skladu sa praksama drugih dijametralno suprotnih pravaca. Većina savremenih proučavalaca sklona je da govori o pre-Lurijanskoj i Lurijanskoj kabali kada je reč o dva osnovna pravca shvatanja kabale u periodu rapidne evolucije njene misli.
Prvi možemo nazvati Zoharskim (ספר הזוהר), što i nije najkorektnije prema ranijim kabalistima poput Abrahama Abulafije (אברהם אבולעפיה) koji nije potpadao pod ovu kategoriju.
Kulminacija ove epohe dešava se sa Moše Kordoverom (משה קורדובירו), čiji učenik Isak Lurija (האר”י) započinje novi pravac poznat kao Lurijanska kabala. Mnogi u nastojanjima da naznače razliku između tradicionalne izvorne kabale i one karakteristične za zapadnu tradiciju kabalu speluju qabalah.
Više različitih autora, hermetilke škole misli, predlagalo je da spelovanjem termina kabala uvede razlikovanje u shvatanju njene suštine, tako:
– Kabbalah – Termin koji upućuje na tradicionalnu kabalu;
– Cabala – Hrišćanski pravac u shvatanju tradicije;
– Qabalah – Hermetični pravac, zapadni hermetizam.
Upotreba slova ”K” u spelovanju naziva pripada skorijem periodu i očito je uvedena iz potrebe za konsenzusom. Takođe treba znati da mnogi rabini, istoričari i drugi učeni ljudi i dalje koriste ”C” u njenom spelovanju iako govore o tradicionalnom pravcu. Predlog da se za hrišćansku varijantu kabalističke misli isključivo koristi ”C” kao početno slovo termina stvorilo bi konfuziju kada je reč o delima koja su nastala pre više stotina godina i kada nije bilo potrebe za ovim vidom razgraničavanja. Isto tako spelovanje s početnim slovom ”K” neretko se sreće među mnogim hrišćanskim kabalistima. Problem s razdvajanjem kabalističke tradicije na ove tri kategorije jeste u tome što se na taj način stvara klima za pogrešnu interpretaciju jevrejske mistične tradicije koja već traje duže od hiljadu godina.
I pored očitih razlika u tumačenju između, recimo, Isaka Lurije s jedne i autora Zohara s druge strane, označavajući tek različite periode u njenom razvoju i shvatanju tradicije, danas postoji još veća razlika i neshvatanja među kabalistima koji žive u istoj epohi. Među savremenicima po pitanju osnovnih koncepata poput sefira Drveta života itd. Jer, ima onih koji uopšte ne podržavaju sistem sefirota onakvim kakav on jeste, te i retko imaju konkretne koristi od njega. Čak ima i onih u okviru sâme tradicije jevrejske religije koji se ni ne slažu sa tumačenjima Talmuda, no oni se i dalje smatraju delom te iste tradicije. U tom maniru kroz vekove došlo do geneze nekoliko različitih škola kabalističke tradicije i misli, za neke se smatralo da su heretički, dok su mnogi drugi postali prihvaćeni te inkorporirali se u ono što dana možemo nazvati i kašer (כשר) kabalom.
Kako god bilo, reč kabala (קבלה) hebrejskog je porekla sa samo jednim pravilnim spelovanjem te reči. Ono problematično jeste transliteracija te reči zbog činjenice da je zvuk početnog slova predstavljen različitim slovima hebrejskog alefbeta: Kof (ק) i Kaf (כ). Prvo slovo, Kof, ono je koje se prvenstveno koristi u reči kabala i ono je označeno kao ”C”, ”K” ili ”Q” u zavisnosti od autora i pravila spelovanja reči u sklopu određenog jezika u kome se i tumači latiničnim pismom (ili nekim drugim). Označavanje ove tri različite kategorije i pristupa tradiciji svakako nije jednako primenljivo korišćenjem hebrejskog, grčkog ili ćiriličnog alfabeta. Stoga ne postoji univerzalno pravilo.
Rasprava o jednom zajedničkom načinu spelovanja mnogo je konfuznija od jasne podele razlika u tumačenju imenovanjem pravca kao podkategorije, te onda možemo daleko jasnije pričati o – ekstatičnoj kabali, teurgiskoj kabali, proročkoj kabali, lurijanskoj kabali, hrišćanskoj kabali, hermetičnoj kabala i drugim.
Uostalom, postoji jedna kabala koja se jedino grana kroz perspektive onih koji je tumače i razmišljaju u njoj. Ukoliko se održi srž principa i doktrine koju ona sa sobom donosi, ukoliko se očuva i razume tradicija onda može biti i beskonačno mnogo načina za njenu interpretaciju.
Za P.U.L.S.E / Dražen Pekušić
