Моћ и снага коју је показао неолиберализам у досадашњем ширењу на све дијелове свијета, и надасве , мршаве ефекте које је произвео, разлог је да се анализира његова економска и политичка конструкција.
У сиромашним земљама има своје ватрене присталице, који у њему виде једини излазак из криза, док у богатијим земљама слијепо вјерују да се само уз ову економску мисао постојећа позиција и благостање могу најбоље сачувати и даље унаприједити.
Основне економске идеје на којима почива неолиберализам, могу се свести на: либерализацију тржишта, деконструкцију социјалне државе, приватизацију предузећа (радикално повлачење државе из економске сфере), тржишну утакмицу и слабљење синдиката. Претпоставља се да ће при спровођењу ове политике, доћи до пада животног стандарда већине грађана, али да ће ова политика у неком догледном времену подићи свеопште благостање па и стандард радника, који на почетку спровођења и треба до поднесу највећи терет. У овом дијелу економске теорије не би требало да било шта буде спорно, да неолиберализам нема једну тамну и неухватљиву страну која се односи на верификације успјешности или слабости ове економске политике. Тако да је аргумент , који су навели неолиберали, када је ова теорија примијењивана на Аргентину од стране тзв. „чикашких момака“, те одустајање од ове политике послије неколико година, а касније и већ ко зна ког банкрота Аргентине, био да је аргентински народ требало још мало да издржи и да би све било боље.
Други примјер је крах банкарског сектора у САД , када се умијешао ФЕД и влада САД са финансијском инјекцијом за банкарске институције у САД на штету других пореских обвезника; тада надобудни теоретичари неолиберализма излазе са идејом да разлог краха банака треба тражити у превеликој регулацији банкарских и берзанских тржишта, који бивају убрзо у јавности САД ућуткани када се сазнало која количина новца је утрошена на санацију банкарских институција.
Предводници и тумачи неолибералне мисли у Србији су професори Борис Беговић, Љубомир Маџар и Даница Поповић, којима се у дијалошком и интелектуалном смислу мора признати јасност и отвореност ставова по свим економским питањима, ово првенствено из разлога што у нпр. Републици Српској многи заступају ову економску мисао и њене мјере, а у јавности се представљају на сасвим друге начине. Међутим, и ови неолеберални мислиоци у Србији на питање зашто нам није боље након година приватизације, либерализације, ниских плата, као одговоре наводе, по већ уходаној матрици, да нисмо довољно или не дубоко у свим економским сферама примијенили неолибералне мјере. Наравно, у њиховим аргументима може да се крије и истина да нису у потпуности спровођене неолибералне мјере, али се недвосмислено намеће питање колико ниске наднице треба да буду , колико укупни стандард још треба да опадне, колико радника треба да буде отпуштено да бисмо могли рећи да се налазимо у потпуном неолибералном економском концепту и да ћемо се надаље кретати само ка већим надницама и већем стандарду. Јер на крају крајева, можда ми као друштво нисмо спремни и способни поднијети толики степен сиромаштва и одрицања, да се не би десила аргентинска ситуација да нам је требало још само мало до успјеха.
С друге стране, при спровођењу нових болних мјера не треба занемарити и опасност да се ми налазимо на европском континенту у близини развијених држава, што олакшава млађем и виталнијем дијелу популације, који могу бирати између даљег стезања каиша и одласка у иностранство, одлазак на Запад, што је и одличан вентил за смањење друштвених тензија.Све у свему, оно што и са ових простора прво примјећујемо, јесте нешто што је већ комунистички режим имао, а то је одговор на питање како је одређени фунционер нашим парама направио викендицу, а који је гласио да он није прави „комуниста“. Такође, за свеукупну економску ситуацију се знало рећи да се не спроводи „права“ социјалистичка идеја и да је то разлог зашто нам тако слабо иде. И неолиберализам се све више заогрће аргументима да се ту не ради о неком „правом“ неолиберализму. Тамо гдје имамо праве економске мјере и теорије, дубоко повезане са потпуним одсуством свијести о успјеху или неуспјеху те политике за њену даљу актуелност и употребљивост, можемо рећи да имамо посла са идеологијом, а не са економском мисли.
Међутим, који су то носиоци ове идеологије у ЕУ, и још битније, одакле црпи властити легитимитет, пошто се она већ налази у свим економским захтјевима саме Европске комисије за придруживање ЕУ? У самој ЕУ странке лијеве и десне оријентације свој економски програм заснивају на више-мање неолибералном концепту, док се странке „екстремних“ ставова, било да су лијеве или десне, а не вјерују у неолибералну идеологију, проглашавају опасношћу за јединство и солидарност саме ЕУ. Неолиберализам своју снагу и легитимитет креира из правне сигурности и слободе јединке која не поставља питања о свеукупним претпоставкама политичке и економске стварности у којима живи. Он увијек политици као испољавању слободе и акције претпоставља право; испољавању „културног, националног идентитета“ претпоставља једну врсту „културног бренда и бонтона“; социјалној правди- економске слободе и праведност тржишне утакмице. Све оне партије које у своме програму носе позив на културну, националну или, ако се ради о љевици, економску солидарност, суочиће се са критиком да су у прошлости под заставом тих идеја чињени најгори злочини што их памти постојећа цивилизација, чинећи саму савјест носилаца и подржавалаца те идеје нечистом.То што су посљедњих 30 година људи суочени са смрћу, миграцијама и злочинима управо као жртве ширења ове нове идеологије, носиоцима и онима који је правдају и објашњавају, савјест не чини немирном. Да парафразирам Кантову мисао : само прави злочинци имају мирну савјест и добар сан. Чак и силни ратови који се воде, не називају се ратовима, него интервенцијама управо зато што ова иделогија не воли политичку позорницу, наглашавајући тако да се ради о неком „филантропском праву“ и некој надасве чудној полицијској акцији, а никако чисто војној експедицији.
Први идеолог неолибералног концепта Карл Попер у књизи „Отворено друштво и његови непријатељи“, гдје се филозофским инспираторима модерних злочина проглашавају таква имена као Хераклит, Платон, Хегел, јасно упућује на опасност коју нова идеологија има од стране саме филозофске мисли. Свака филозофија која не почива на конформизму , безусловном прихватању свијета у коме живимо, која не прихвата да су сви недостаци само у нама самима, једним потезом пера се проглашава потенцијалном инспирацијом злочина.
Неолиберализам подстиче сваког појединца на потребе за доживљајем, уживањем, опуштањем, стицањем, бесомучним бављењем собом било кроз психологију, религију, астрологију, односно свим оним што се бави нама као појединцима, не доводећи у питање свијет у коме живимо. Други су увијек сметња или забава, они су или конкуренти или партнери. Овај концепт суштински разбија упућеност човјека на човјека, ту никакав лични развој не помаже из простог разлога што индивидуализам Запада не дозвољава довођење самог индивидуализма у питање. Индивидуализам који слијепо вјерује у „систем“, сваки облик цјелокупног обухватања свијета и човјека сматра самом пријетњом за овај начин живота па самим тим и слободе појединца. Ове идеје своје носиоце у политичкој теорији су нашли код Фукојаме и Ројса гдје се непријатељи новог свијета тешко могу конкретно и јасно „нациљати“, ако се не ради о класичним диктаторима , осим преко њиховог недовољно „религиозног“ односа према индивидуализму. Овдје је индивидуализам узет у најширем смислу тако да обухвата и протестански и Јунгов индвидуализам, не правећи суштинску разлику између њих, што не значи да нема разлике међу њима, већ да нити један од њих нема у основи крајње неприхватљив однос према неолиберализму. У практичном смислу овакве теорије омогућују оно што зовемо „обојене револуције“, и једну упитну легитимност сваког „режима“ који се не крећу ка западном финансијском и политичком центру, „режима“који није обезбиједио стандард једне Швајцарске и уређеност једне Шведске.
Економско право успјешнијег предузећа да преузме слабије, непримјетно се преноси на ниво држава тако да богате и успјешне земље имају неко чудно право да процјењују и легитимно се баве унутрашњом политиком земаља које су мање успјешне од њих, са идејом да бране слободу индивидуе ма гдје се она налазила , и њено право на „срећу и шансу“ ма колико она сама да неће и нема потребу за таквом срећом и том „помоћи“. Ова сличност нелиберализма са тоталитарним системима је уочљива, али се покушава направити битна разлика тврдњом да неолиберализам, за разику од тоталитаризма, иако ни сам не дозвољава питања о сопоственом систему, на нивоу појединаца обезбјеђује много веће слободе и не дозвољава нити једној партији или групи да контролише и узурпира систем. Могло би се готово рећи да је неолиберализам врста тоталитаризма без партије и врховног вође са страхом сваке индивидуе од претензија других индивидуа.
Свједоци смо експлозије свих врста психологије које инсистирају на спознаји да смо сами креатори сопствене среће, и теорија о прилагођавању овом систему односа, а да се о систему нема шта рећи, осим са малом измјеном као у „Кандиду“,да је ово најбољи од сви могућих система. Хегел је једном примијетио да када је год правна наука имала велики развој, права је било мало или нимало. Данас смо свједоци да када правна наука и правни систем гомилају залиху од тоталитаризма и уређују све аспекте нашег живота, да је слободе и саме правде све мање. Систем се без могућности унутрашњих корекција преноси и на породицу тако да долазимо до тога да се покушава забранити било какво физичко кажњавање дјеце и смањити право родитеља на васпитање дјеце. Индивидуализам не познаје границе. Он и дјеци од седам година претпоставља одређену недодирљиву индивидуалност. Долазимо у позицију да многи интелектуалци који се снажно боре против неправде неолибералног система и његових економских посљедица на другом крају (у индивидулизму), снажно и упорно бране тај неолиберализам и његове идеје. То је једна врста парадокса који управо и обезбјеђује опстанак, снагу и виталност овом систему и када има мршаве или никакве резултате. Још фасцинантнији је феномен да многим писцима, умјетницима нимало не смета што су финанасијери њиховог рада ЕУ, Конгес САД и остали реални политички центри који у њима препознају носиоце заштитника новог схватања „људских права“ и „демократије“, улогу коју би сви значајнији умјетници 70-тих година прошлог вијека са гнушањем одбили. Неолиберализам јесте можда кључни изазов модерног времена па самим тим и тражи неку јаснију дефиницију, али и јаснији однос према њему и наше улоге у његовом ширењу.
за П.У.Л:С: Славенко Кисић
