10 pogleda na temu Prvog svjetskog rata – Ko je kriv?
Svijet obilježava 100. godišnjicu početka Prvog svjetskog rata, ali i dalje traje oštra akademska rasprava o tome ko je najveći krivac za njega.
Autor: B92
BBC prenosi mišljenja deset vodećih istoričara, među kojima ima najviše onih koji kao glavne krivce vide Nemačku i Austrougarsku. Neki ugledni akademici smatraju da je Prvi svetski rat izazvan zbog interesa više zemalja, a jedan od njih smatra i da je Srbija direktni i najveći krivac za Veliki rat.
Prenosimo delove njihovih stavova:
Ser Maks Hejstings – vojni istoričar
Nemačka
“Nijedna nacija ne zaslužuje svu odgovornost za izbijanje rata, ali se čini da Nemačka ima najveće zasluge za to.
Samo je ona imala moć da zaustavi sunovrat u propast u julu 1914. godine, da je povukla svoju „blanko kartu“ i podršku Austriji da napadne Srbiju.
Bojim se da nisam ubeđen argumentom da je Srbija bila odmetnička država koja je zaslužila osvetničku pravdu Austrije. Ne verujem ni da je Rusija želela rat u Evropi 1914. godine. Njeni lideri su znali da bi bili u mnogo boljoj poziciji dve godine kasnije.”
Ser Ričard Džej Evans – profesor istorije, Univerzitet Kembridž
Srbija
“Srbija nosi najveću odgovornost za izbijanje Prvog svetskog rata. Srpski nacionalizam i ekspanzionizam su bili dubok remetilački faktor i srpska podrška teroristima iz „Crne ruke“ je bila neverovatno neodgovorna. Austrougarska nosi malo manju odgovornost za svoju paničnu, preteranu reakciju na atentat prestolonaslednika.
Francuska je ohrabrivala rusku agresivnost prema Austrougarskoj, a Nemačka je ohrabrivala austrijsku beskompromisnost. Britanija nije uspela da izgladi situaciju, kao što joj je pošlo za rukom u prethodnoj balkanskoj krizi, zbog straha od nemačkih evropskih i globalnih ambicija. Taj strah nije bio potpuno racionalan, jer je Britanija jasno odnela pobedu u trci za mornaričkim naoružanjem do 1910. godine.”
Dr Heder Džons – vanredni profesor međunarodne istorije, Londonska ekonomska škola
Austrougarska, Nemačka, Rusija
“Nekoliko ratobornih političkih i vojnih zvaničnika u Austrougarskoj, Nemačkoj i Rusiji su izazvali Prvi svetski rat.
Atentati na članove kraljevskih porodica su bili relativno česti 1914. godine i nisu obično dovodili do ratova. Međutim, ratni huškači u Austrougarskoj su videli sarajevski atentat kao izgovor da osvoje i unište Srbiju, nestabilnog suseda koji je želeo da proširi granice i to na račun teritorije Austrougarske.
Srbija, iscrpljena Balkanskim ratovima, nije želela rat 1914. godine.
Širi evropski rat je izbio jer su ključne figure u nemačkoj politici i vojsci podstakle svog saveznika Austrouguarsku da napadne Srbiju. To je alarmiralo Rusiju, koja je podržavala Srbiju, i ona je poslala vojsku u rat i pre nego što su sve šanse za mir iscrpljene.”
Džon Rol – profesor emeritus, Univerzitet Saseks
Austrougarska i Nemačka
“Prvi svetski rat nije izbio slučajno ili zato što diplomatija nije urodila plodom. On je izbio kao rezultat zavere vlada imperijalne Nemačke i Austrougarske da se dovede do rata, ali uz nadu da će Britanija ostati po strani.”
Gerhard Hiršfeld – profesor moderne i savremene istorije, Univerzitet Štutgart
Austrougarska, Nemačka, Rusija, Francuska, Britanija i Srbija
“Mnogo pre izbijanja netrpeljivosti, prusko-nemačka konzervativna elita bila je ubeđena da bi rat u Evropi pomogao Nemačkoj u ispunjenju ambicija u kolonijalnom, vojnom i političkom smislu.
Odluka da se ide u rat oko relativno minorne međunarodne krize kao što je ubistvo u Sarajevu, međutim, dovelo je do fatalne mešavine loših političkih procena, straha od gubitka prestiža i tvrdoglavosti svih strana u veoma složenom sistemu vojnih i političkih saveza u Evropi.
Za razliku od istoričara Frica Fišera, koji je video nemačke vojne ciljeve kao srž odluke nemačkih vlasti da idu u rat, većina istoričara danas odbacuju tu interpretaciju kao previše suženu.”
Dr Anika Mombauer – britanski Otvoreni univerzitet
Austrougarska i Nemačka
“Čitave biblioteke su napunjene zagonetkom 1914. godine. Da li je rat bio slučajan ili režija, neizbežan i isplaniran?
Za mene, rat nije bio incident i mogao je da bude izbegnut u julu 1914. godine. U Beču su vlasti i vojne vođe želele rat protiv Srbije. Prva reakcija na ubistvo Franca Ferdinanda je bila da se traži odšteta od Srbije, za koju se smatralo da stoji iza atentata i koja je pretila poziciji Austrougarske na Balkanu već neko vreme. Diplomatska pobeda viđena je kao beznačajna i “gadna”. U julu, Austrija je izabrala rat.
Ipak, kako bi mogli da krenu u rat, bila im je potrebna podrška glavnog saveznika Nemačke.
…Obe zemlje su znale da će skoro sigurno Rusija pomoći Srbiji, što bi lokalni rat pretvorilo u evropski, ali su bile spremne da se suoče sa tim rizikom.
Nemački garant je omogućio Beču da nastavi sa planovima – a “ne” iz Berlina bi zaustavilo krizu. Uz malo odlaganja, Beč je postavio ultimatum Srbiji, koji je namerno bio neprihvatljiv. To je bilo zato što je Austrougarska želela rat, Nemačka je ohrabrivala, jer se prilika činila savršenom. Pobeda je izgledala moguća, a za nekoliko godina činilio se da bi Rusija i Francuska bile nepobedive. Kombinacija očaja i preteranog samopouzdanja, Austrougarska i Nemačka su otpočele rat da očuvaju i prošire svoje imperi. Rat koji je izbio, predstavljao je njihov pad.”
Šon Mekmekin – pomoćni profesor istorije na Univerzitetu Koc u Istanbulu
Austrougarska, Nemačka, Rusija, Francuska, Britanija i Srbija
“U ljudskoj je prirodi da traži jednostavne, zadovoljavajuće odgovore, zbog čega i teza o nemačkoj griži savesti i danas opstaje.
Bez ohrabrenja Berlina i “blanko karte” za Austrougarski čvrst stav prema Srbiji posle Sarajeva, rat ne bi izbio. Tako da Nemačka snosi odgovornost.
Međutim, isto tako da nije bilo terorističkog plana iz Beograda, Nemci i Austrijanci ne bi bili pred tim strašnim izborom. Civilne vođe u Berlinu i Beču su pokušale da ‘lokalizuju’ konflikt na Balkanu. Ruska je odluka – nakon što je Peterburg dobio svoju “blanko kartu” iz Pariza – da ‘evropeizuje’ austrijsko-srpski okršaj, koji je doveo do evropskog, a po ulasku Britanije, svetskog požara. Rusija je prva pozvala na mobilizaciju, a ne Nemačka.
Rat, sa Francuskom i Britanijom koje podržavaju Srbiju i Rusiju protiv dve Centralne sile, bio je željeni ishod ruske strane, a ne nemačke. Ipak, nijedna od sila ne može da izbegne krivicu. Svih pet Velikih sila, zajedno sa Srbijom, izazvale su Armagedon.”
Geri Šefild – profesor ratnih studija, Univerzitet Vulverhempton
Austrougarska i Nemačka
“Rat su započeli lideri Nemačke i Austrougarske. Beč je iskoristio priliku koju je predstavljao atentat kako bi pokušao da uništi svog balkanskog rivala Sribju. To je učinjeno znajući da Rusija, zaštitnik Srbije, verovatno neće stajati po strani, što bi mogli da dovede do opšteg rata u Evropi.
Nemačka je dala Austriji bezuslovnu podršku, takođe potpuno svesna mogućih posledica. Nemačka je želela da razbije francusko-rusko savezništvo i bila je potpuno spremna da preuzme rizik da će to možda dovesti do opšteg rata. Neki članovi nemačke elite su podržale početak ekspanzionističkog osvajačkog rata. Odgovor Rusije, Francuske, kasnije Britanije bio je reaktivan i defanzivan.
U najblažu ruku se o vođama Nemačke i Austrije tokom julske krize može reći da su preuzeli kriminalne rizike po pitanju mira u svetu.”
Dr Katriona Penel – stariji predavač istorije, Univerzitete Egzeter
Austrougarska i Nemačka
“Smatram da ljudi koji su donosili političke i diplomatske odluke u Nemačkoj i Austrougarskoj moraju da snose teret odgovornosto za širenje lokalizovanog balkanskog konflikta na Evropu, a zatim i na globalni rat. Nemačka, koja je patila od svojevrsnog kompleksa ‘mlađeg deteta’ u porodici evropskih imperija, videla je priliku da promeni balans moći u svoju korist preka agresivnog osvajačkog rata…”
Dejvid Stivenson – profesor međunarodne istorije, Londonska škola ekonomije
Nemačka
“Najveći deo odgovornosti leži na vlastima Nemačke. Nemački lideri su omogućili balkanski rat podstrekivanjem Austrougarske da izvrši invaziju na Srbiju, dobro znajući da bi takav konflikt mogao da eskalira. Bez nemačke podrške, malo je verovatno da bi reakcija Austrougarske bila tako drastična.
Takođe, oni su otvorili šira evropske neprijateljstva slanjem ultimatuma Rusiji i Francuskoj, zatim objavljujući rat kada su oni odbijeni…
Na kraju, prekršili su međunarodne sporazume invazijom na Luksemburg i Belgiju, znajući da će to skoro sigurno uvući Britaniju u konflikt. Ovim se ne spori da je bilo olakšavajućih okolnosti niti se ima namera da je odgovornost samo na Nemačkoj.
Srbija je pred Austriju stavila izvanrednu provokaciju, a za oružani konflikt je potrebno dvoje.
Iako su Centralne sile imale inicijativu, ruske vlasti su uz podršku Francuske bile spremne da odgovore…”
