Ако погледамо фотографије лица начињене прије само педесетак година, примјетићемо да лица на тим фотографијама нису насмијана. Ако погледамо фотографије лица „нашег времена“, примјетићемо сасвим супротну околност – наиме да на тим фотографијама нема ненасмијаних лица. Како је то могуће?
Питање смијеха није питање среће или радости. Основни егзистенцијални принцип у aнтичкој Грчкој био је принцип среће. Па ипак, на лицима грчких кипова нема осмјеха. Такође, основни егзистенцијални принцип раних хришћана био је принцип радости. Па ипак, на фрескама, иконама и ранохришћанским портретима нема смијања. Питање смијеха није питање фацијалне експресије (поретка уста-усне-зуби-језик), нити је пак одсуство смијеха на лицима са старих фотографија посљедица лоше оралне хигијене, социјалне норме или пак техничких карактеристика самог процеса сликања/фотографисања.
У основи, питање смијеха је етичко-онтолошко питање статуса Лица. Шта је Лице у aнтици код Јевреја а шта код Грка или Римљана? Јевреји се не смију али имају Пуримске маске. Грци се не смију али имају Дионизије. Римљани се не смију али имају Сатурналије. Заправо нема смијеха на Лицу све до Модерне (Antonello da Messina’s Portrait of a Man1475).
Шта је смијех? Смијех је негација Лица. То је акт хистеричног самоеротизма (етичко-онтолошког хомосексуализма), јер је властито ја пронађено као једини могући циљ властитог ероса. Као акт негације, смијање представља субјект-објект релацију у којој је оно друго према чему је смјех усмјерен двоструко негирано редукцијом на чисту објектност. У првом случају смијехом се потврђује да се објектом смијеха располаже односно да је предмет исмијавања доведен у стање расположивости те да се као такав он већ налази у функцији потврђивања властите супериорности. У другом случају смијехом се потврђује угроженост од предмета смијеха који угрожава аутоцентричну властитост. Такав смијех јесте смијех граничне ситуације – то је последња, ирационална и одбрамбена реакција неког рационалног (логичког, симболичког или значењског) поретка на неку спољашњост чије значење није прихватљиво унутар постојећег или претпостављеног оквира разумијевања. Такав смијех је реакција на угроженост, то је репресивни одговор којим нека логика, неки систем перцепције или неки систем значења спречава властито превладавање узроковано самом могућношћу постојања нечег спољашњег. У том смислу смијех је показатељ губитка (или одсуства) моћи односно покушај прикривања потпуно јасне свијести о властитој несигурности. Сама чињеница да постоји нешто друго, оно спољашње, оно страно, нешто што већ није укључено у властито виђење, само по себи већ представља проблем јер према њему не може бити успостављен рационалан однос. Тим спољашњим и страним не може се овладати, то спољашње и страно не може се апсорбовати или довести у стање расположивости, због чега оно (то спољње и страно) самом чињеницом свога постојања одузима суверену моћ некој логици јасним обзнањењем њене властите ограничености.
Отуда се ми смијемо само у условима моћи и немоћи, само онда када смо сигурни или несигурни и само зато што смо сигурни или несигурни. Смијемо се само када реагујемо и зато што реагујемо на чињеницу да доминирамо над нечим потврђујући тако властиту нарочитост или пак на пријетеће постојање спољашности које угрожава наш самоеротизам тако што нам одузима илузију о властитој изузетности.
За ПУЛСЕ Немања Ђукић
