KOMENTAR SVETISLAVA BASARE: “Vučićeva vlast opasno se bliži kritičnoj tački posle koje…”
Tekst iz beogradskog “Danasa” objavljujemo u izvornoj varijanti
Suprotno teoriji evolucije koja dokazuje da je čovek postao od majmuna, kontraevolucija – naučna disciplina koju ću uskoro predstaviti javnosti u istoimenoj, onomad najavljenoj knjizi – naučava da se u Srbiji proces teče u obrnutom pravcu, što će reći da se ljudi periodično pretvaraju – ne u majmune, to bi bio bingo – nego u ovce za šišanje, a potom za klanje.
Kako drugačije osim poodmaklim stadijumom kontraevolucije objasniti reakciju nekadašnje antiratne i građanske aktivistkinje (bez znakova navoda), Vesne Pešićke, koja je potpisnike peticije 88 proglasila podržavaocima „zločinačkih režima“ A. Vučića i M. Đukanovića.
Ili je kontraevolucija pre proces degeneracije ljudi u kokoške, jer je samo kokošije pamćenje u stanju da smetne sa uma 1. da srpski režimi (svih boja) u situacijama kad ne znaju šta da urade, kreću u rat i 2. da prethodni rat za veliku Srbiju nije bio Miloševićeva ideja – on je u toj stvari bio Sarajevski atentat – nego ideja duhovnih vertikalaca iz sive akademske i pjesničke zone koji su Miloševića, doduše lakog na obaraču, vešto nahuškali na avanturizam.
Milošević je avanturizam platio glavom. Huškači su avanturizam papreno naplatili i ponovo bi da naplate.
Mi ostali smo to platili ovim što nikada ovako nije bilo.
Treba samo malo mućnuti glavom pa dokonati kakvo će biti nikada ovako nije bilo posle još jedne kampanje velikosrpskog hegemonizma i kretenizma.
„Otimanje svetinja“, „rasrbljavanje“ i „obespravljenost Srba“ – po NJ. S-u gora nego u otomanska vremena – najobičnije su podnaredničke dimne bombe.
Samo onaj ko baš neće da vidi ne vidi da se vertikalno duhovni mufljuzi iz sive (beogradske i podgoričke) akademske i pjesničke zone ne zadovoljavaju ravnopravnošću Srba u Crnoj Gori, nego hoće status gospodara, ne, naravno, za Srbe u Crnoj Gori (ili bilo gde drugde) nego za sebe.
Naravno da će gore pomenuti u atmosferi paranoje, histerije i besomučnog izvrtanja činjenica – koju raspiruju od podnarednikovog vakta do dana današnjeg – očas posla mobilisati potreban broj veselnika (a koliki je taj broj, pitajte Biljanu Plavšić) koji će radosno pogubiti i tuđe i svoje glave u nastavku stogodišnjeg rata koji je izgubljen onog trenutka kad je započeo, što mu ne smeta da uvek iznova započinje.
Vučićeva vlast opasno se bliži kritičnoj tački posle koje neće znati šta da radi (jedva da to i sada zna) a ova i ovakva opozicija – plus akademska zajednica, plus pjesnici – umesto da Vučića podrži u relativnoj uzdržanosti i odmerenosti glede meteža u Crnoj Gori, daje sve od sebe da ga satera u kritičnu tačku.
Ne, naravno, zbog „srpskih svetinja“ i „obespravljenosti Srba“, nego iz sitne računice i nade da će mu tako doakati i smrsiti mu konce. Tako vam je to, pa opet smočite, što reko „naš narod“.
