logo
bios

Tri razlike u shvatanjima slobode …

Objavljeno prije 4 sedmice . u sri, jul 24th, 2019

Link za knjigu: Adam Swift, Politička filozofija



Tri razlike u shvatanjima slobode

Već sam pomenuo da nema svrhe poimanja slobode deliti na „slobodu od” i „slobodu za”. No, pravljenje razlika koje ću sada izneti jeste (nadam se) korisno. Svaku od njih Berlin navodi kao deo razlike između „negativne” i „pozitivne” slobode, ali, upravo zato što se razlikuju, to što ih on spaja sprečava jasno razumevanje onog što se dešava. Posebnu pažnju ćemo posvetiti činjenici da ono što on naziva „pozitivnom slobodom” predstavlja, u stvari, tri sasvim različite koncepcije. To će nam pomoći da razumemo zašto je Bler zastupao nešto što je nazivao pozitivnom slobodom, a da uopšte nije krenuo putem totalitarizma.

1. Stvarna naspram formalne slobode

Razlika između stvarne i formalne slobode je razlika između moći i sposobnosti delanja na određen način i prostog odsustva mešanja sa strane. Činjenica da vas niko ne sprečava da nešto uradite ne mora da znači da vi to doista možete da uradite. Da li to što vas niko ne sprečava znači da ste slobodni da to uradite? Ili niste slobodni, zato što ne možete da to uradite?

Razmislimo o tome da li su svi britanski građani slobodni da idu na odmor na Bahamska ostrva. Oni koji na to pitanje odgovore potvrdno verovatno žele da kažu: „Nije protivzakonito da britanski građani idu tamo na odmor.

Uporedimo Britaniju s nekom zemljom – Totalitarijom – koja odriče svojim građanima pravo da putuju na odmor bilo kuda. Građani Totalitarije nisu slobodni da putuju na odmor na Bahamska ostrva, jer ih u tome sprečava zakon.

U Britaniji, međutim, to nije protivzakonito, te su njeni građani slobodni da to čine.” Oni koji odgovore negativno, u stvari, kažu: „Tačno je da nije protivzakonito da britanski građani putuju na odmor na Bahamska ostrva. No, smatrati da to znači da svi građani mogu (da su slobodni) to da čine predstavlja surovu šalu. Oni koji žive u siromaštvu, koji zarađuju jedva dovoljno da prežive, očigledno ne mogu da odu na takav odmor. Može se reći da imaju formalnu slobodu – u uskom legalističkom smislu da ih niko ne sprečava da to učine – ali nemaju stvarnu.”

Ovakva razmišljanja o slobodi u bliskoj su vezi sa savremenom politikom. U opštim crtama, desnica tvrdi daje suština slobode u nemešanju drugih, te da slobodi najviše doprinose država koja se u najmanjoj meri meša i ekonomija koja funkcioniše prema načelima slobodnog tržišta, dok levica smatra da se sloboda ne može svesti na nemešanje.

Stvarna ili istinska sloboda (ponekad nazivana „pozitivnom”) ostvaruje se ne samo nemešanjem u delanje ljudi, već omogućavanjem da oni čine ono što inače ne bi mogli.

Desnica želi da ograniči ulogu države – čak da je svede na funkciju „noćnog čuvara”, koju je zagovarao Nozik (kao što smo videli u prvom poglavlju). Levica, pak, smatra da bi ostvarivanje slobode moglo biti opravdanje za aktivniju, intervencionističku redistributivnu državu, koja ima moć preraspodele i davanja ovlašćenja. Sa stanovišta levice, desnica se opredelila za suviše uprošćeno „negativno” shvatanje slobode, dok je za levicu sloboda „pozitivniji” pojam. Upravo za takvo „pozitivno” poimanje slobode zalagao se Bler.

Ta razlika se, svakako, može izraziti Makelamovim trojnim odnosom. Oni koji podržavaju tu varijantu „pozitivnog” stava smatraju da siromaštvo, ili odsustvo sredstava, deluje ograničavajuće na slobodu – kao što to čini y u njegovoj formuli. Oni, pak, koji podržavaju „negativni” stav smatraju da samo svesno mešanje drugih (na primer, zakoni kojima se zabranjuju određeni postupci) predstavlja takvo ograničenje. Levica misli da je poimanje desnice o mešanju suviše usko. Davanje novca ljudima uvećava njihovu stvarnu slobodu. No, to se postiže i omogućavanjem obrazovanja i obezbeđenjem zdravstvene zaštite. Obrazovanje i dobro zdravlje daju im slobodu da koriste prilike koje im se inače ne bi pružile. One bi mogle formalno postojati, ali da bi sloboda njihovog korišćenja za neke ljude postala stvarna i istinska, potrebna je intervencija države.

To shvatanje slobode kao stvarne – a ne formalne – jedna je od onih stvari koje Berlin naziva „pozitivnom” slobodom i na koje upozorava kao na opasnost. On smatra da slobodu ne bismo smeli mešati sa „uslovima njenog praktikovanja”.

Takav stav podrazumeva da su svi britanski građani slobodni da idu na odmor na Bahamska ostrva.

Neki raspolažu mogućnostima da tu slobodu koriste, drugi ne. Ako se opredelimo za koncepciju stvarne slobode, mešamo slobodu, koju bi trebalo shvatati u svetlu „negativne” ideje o nemešanju drugih, s drugim vrednostima, kao što su jednakost i pravda. Berlin ovde upozorava na optimistički stav da se sve dobre stvari obavezno stiču zajedno. Čak i ako jednakost i pravda zahtevaju preraspodelu resursa od jednih ka drugima, ne bi trebalo da tvrdimo da takva preraspodela doprinosi i slobodi. Država se može opravdano mešati u živote ljudi u ime pravde ili jednakosti, ali tvrditi da se takvo mešanje može opravdati

pozivanjem na slobodu može biti opasna varka. Berlin je u pravu kada kaže da treba brižljivo razdvajati svoje ideje i ne dozvoljavati im da se stope u bezobličnu masu. No, iz toga se ne može izvući zaključak da su ljudi koji žive u siromaštvu slobodni da idu na odmor na Bahamska ostrva i da im za praktikovanje te slobode samo nedostaju odgovarajući uslovi.

Sada ću malo zakomplikovati stvari. Sve što sam do sada naveo o ovom pitanju zasnovano je na pretpostavci da zaista postoji razlika između formalne i stvarne slobode. Ona svakako igra značajnu ulogu u političkim raspravama. Ipak, razmotrimo je nešto detaljnije da bismo došli do suštine stvari. U navedenom primeru razlika postoji između Totalitarije, u kojoj je građanima formalno zabranjeno da idu na odmor, i Britanije, u kojoj je svim građanima to dozvoljeno, ali neki od njih nemaju para da to urade. U prvom slučaju imamo zakon koji sprečava ljude da idu na odmor. U drugom ih u tome sprečava nedostatak sredstava. Ovakav opis situacije prihvatljiv je obema stranama u ovoj raspravi.

Ono u čemu se one razilaze jeste definicija onoga što deluje ograničavajuće na slobodu. No, da li je ova situacija zaista ispravno predstavljena?

Razmotrimo šta se dešava, u Britaniji, ako neko ko nema novca pokuša da ode na odmor na Bahamska ostrva. Ta osoba dođe pešice ili autostopom do aerodroma, pokuša da uđe u avion, na ulazu je zaustavljaju jer nema kartu (a ne može ni da je kupi, čak i ako, na primer, u avionu ima slobodnih mesta), ona uporno nastoji da uđe u avion – veoma želi da ode na odmor – i, konačno, posle otpora koji pruža, obezbeđenje ili policija je hapse. Sta je to što je sprečava da ode na odmor? Zakon. Zakon koji kaže da u avion ne mogu da uđu putnici bez karte. U Totalitariji postoji zakon kojim je svim građanima zabranjeno da idu na odmor. U Britaniji je to, pak, zakonom zabranjeno svim građanima bez putne karte. Ono što siromašnu osobu zaista sprečava da ostvari svoju nameru nije samo nedostatak novca, već sprega tog nedostatka sa zakonom, o čijem se poštovanju stara policija.

To predstavlja namerno mešanje drugih – baš kao i mešanje u Totalitariji. Uspostavili smo u svom društvu pravila prema kojima onima koji nemaju novca da plate putnu kartu (ili da do nje dođu na neki drugi način) nije dozvoljeno da idu na odmor.

Možda su takva pravila ispravna. Ne želim da tvrdim da bi svakome ko to želi trebalo omogućiti da se ukrca na bilo koji avion (niti čak da bi putovanja u egzotične delove sveta trebalo raspoređivati nasumice, tajnim izborom, tako da izgledi da ih neko dobije uopšte ne zavise od imovinskog stanja).

Zakon kojim se ograničava sloboda onih koji nemaju novca da kupe kartu može biti opravdan, kao što to može biti i ograničenje slobode koje on podrazumeva. Ovim primerom se želi ukazati na nešto veoma konkretno. Želi se jednostavno istaći činjenica da se u ovom slučaju sloboda ograničava zakonom iza kojeg stoji državna moć prinude – upravo na način na koji se ona ograničava i u Totalitariji. Posedovanje novca daje vam zakonsko pravo da činite ono na šta inače ne biste imali pravo (ili slobodu): da kupite hleb ako ste gladni, krov nad glavom ako ste bez njega. Naši zakoni o privatnoj svojini i novcu mogu biti opravdani. No, moramo prihvatiti činjenicu da oni podrazumevaju svesna ograničenja izbora ljudi kako će živeti, koja nameće država (u demokratskoj državi narod u celini). Tako shvaćena, ta ograničenja predstavljaju „formalna” ograničenja slobode ljudi.

To ne znači da je potpuno nepotrebno praviti razliku između formalne i stvarne slobode – reč je o još jednoj nejasnoći poput one u slučaju „slobode od” i „slobode za”.

Za razliku od toga, ovde oni koji stoje na različitim stanovištima imaju stvarnog razloga za to. Ako je ono što je u poslednja tri pasusa izneto tačno, način na koji se ti stavovi ponekad definišu (ograničenje slobode zakonom naspram ograničenja lišenošću sredstava) može navesti na izvođenje pogrešnih zaključaka. No, oni koji smatraju ili ne smatraju da se preraspodela resursa može opravdati pozivanjem na slobodu ipak se razilaze, i to u nečem značajnom. Korisno je razmotriti suštinu tog njihovog razilaženja. Ne treba zaboraviti da se razlika između formalne i stvarne slobode ne odnosi uvek na novac i zakone. Uzmimo primer veoma bolesne osobe koja, bez medicinskog lečenja, ne može da sledi svoju karijeru. Kada bi se sloboda sastojala samo u odsustvu mešanja drugih, morali bismo reći da je ta osoba slobodna da sledi svoju karijeru – nedostaje joj samo stvarna mogućnost (u ovom slučaju zdravlje) za to. No, ako pravimo razliku između formalne i stvarne slobode, mogli bismo, ako bismo želeli, reći da, iako tu osobu niko ne sprečava da sledi svoju karijeru, te je formalno slobodna da to čini, ona, ukoliko ne bude podvrgnuta medicinskom lečenju, neće za to biti stvarno slobodna. Ovo je drugačiji primer, u kojem se čini da razlika između formalne i stvarne slobode zaista nešto znači i u kojem bi se za državu moglo smatrati da je u stanju da doprinese stvarnoj slobodi nekih od svojih podanika (u ovom slučaju obezbeđenjem medicinskog lečenja).

On je drugačiji, jer uzrok ograničenja stvarne slobode – y u Makelamovoj formuli – nije nedostatak novca (i otuda primena zakona, svesna veza čiji je cilj da spreči određene postupke ljudi), već loše zdravlje.

Kraj prvog (od tri) dijela.

Odlomak iz djela: Adam Swift, Politička filozofija, Clio, Beograd, 2008., str. 69-74.

***

Da li je »društvena nejednakost« dobra

Kako je moguće da nejednakosti doprinose ostvarivanju najboljeg mogućeg položaja najugroženijih članova društva? Zar najočigledniji način da se to ostvari nije da svi imaju iste dohotke? (…) ljudima su potrebni podsticaji kako bi bili motivisani da obavljaju one aktivnosti u okviru kojih se izražava njihova korisnost. Određena nejednakost, tvrdi se, neophodna je (sociolozi bi rekli „funkcionalna”) ako želimo da ostvarimo najvišu moguću ekonomsku produktivnost.

Bez nejednakosti, ljudi neće imati podsticaja da prednost daju nekom poslu – otuda ne bi bilo ni podsticaja da obavljaju poslove koje je najpotrebnije (za sve) da obavljaju. Zamislite sve one neurohirurge i dinamične preduzetnike koji bi radije bili pesnici. Bez dodatne zarade koja će ih navesti da se liše zadovoljstva pisanja poezije, mi bismo bili lišeni njihovog hirurškog i preduzetničkog umijeća. Ako takva razmišljanja primijenimo na cjelinu, dobijamo neefikasnu, stagnirajuću ekonomiju, koja, zato što u njoj svi zarađuju isto, ne dovodi do napretka od kog svi imaju koristi – uključujući, s vremenom, i najugroženije. To je, tvrdi se, otprilike ono što se dešavalo u državnom socijalizmu u istočnoj Evropi.

Ovako opravdanje za nejednakost je veoma široko prihvaćeno. Neke mislioce je navelo na zaključak da nema nikakvog razloga brinuti se o nejednakostima. Ako je najbolji mogući položaj najugroženijih u društvu ono što je bitno, trebalo bi da budemo spremni da podržimo sve nejednakosti koje doprinose poboljšanju tog položaja. Kad je reč o tome, nema potrebe „mariti za jaz” između bogatih i siromašnih – pažnju treba da usmerimo jedino na to da li je ekonomija tako organizovana da to, dugoročno posmatrano, ide u prilog siromašnima. (…) nejednakosti su opravdane ako služe maksimizaciji položaja najugroženijih u društvu. S time nije u proturječnosti tvrdnja da, u stvari, nejednakosti uopšte nisu opravdane (jer nije tačno da su one neophodne kako bi se maksimizovao položaj najugroženijih). Trebalo bi pažljivo da razmislimo (i razmislićemo) da li su one neophodne i ako jesu, zašto. Takođe, treba obratiti pažnju na uslovnost tog načela – nejednakosti su opravdane jedino ako služe maksimizaciji položaja najugroženijih u društvu. „Kapanje odozgo” nije dovoljno za zadovoljavanje tog načela. Bitno je da li je položaj najugroženijih najbolji mogući, a ne da li je bolji nego što
je bio.

Još jedan značajan predmet rasprave je ko se smatra „najugroženijim”. Rawls je prvobitno predlagao da imovinsko stanje treba procjenjivati na osnovu posjedovanja elementarnih dobara. Najugroženiji su oni koji ih u najmanjoj mjeri posjeduju. Problem kod ovog kriterijuma je u tome što ne uzima u obzir na koji način su oni s najmanje tih dobara došli u takvu situaciju. Pretpostavimo da su izuzetno neradni – ljudi koji su posjedovali određene resurse, ali su se opredijelili da ih potroše umesto da se posvete produktivnom radu. Poslije nekoliko godina nije im ostalo više ništa i sada su, prema Rawlsovom prvobitnom kriterijumu, najugroženiji. Da li pravednost doista zahtijeva od vrijednih – i otuda imućnijih – članova društva da resurse usmeravaju na njih?

Uvidjevši taj problem, Rols je promenio svoj stav prihvatajući da se „slobodno vrijeme” može uključiti u spisak elementarnih dobara. Vratićemo se tom problemu kada budemo razmatrali pravdu kao zaslugu, kao i u trećem poglavlju, u kome se bavimo pitanjem da li se, kada se sve uzme u obzir, oni koji su siromašni zato što su se opredijelili za nerad doista mogu smatrati ugroženijim od onih koji su se opredijelili za predan rad i obogatili.

Odlomak iz djela: Adam Swift, Politička filozofija, str. 37-39.

Priredio: Resul Mehmedović

Dialogos.ba

Copyright 2016 Magazin Plus d.o.o. Sva prava zadržana.
Zabranjeno preuzimanje sadržaja bez dozvole izdavača.

Programiranje: Magazin plus
Na vrh