logo
bios

Tiha borba emocionalno (ne)pismenih muškaraca*

Objavljeno prije 6 mjeseci . u ned, jun 16th, 2019

* Ovaj tekst nije napisan da pojača muško – ženske antagonizme, već je napisan da ponudi drugi pogled na stvarnost i druge opcije za tumačenje. Napisan je u svrhu osnaženja uloge emocionalne pismenosti i napisan je tako da ukaže na logičke probleme u komunikaciji. Možda sama činjenica da ovakav uvod stoji na početku je dovoljno alarmantan pokazatelj da ostrašćenost već odavno prelazi granice u modernom dijalogu.

Ponos nije mala stvar… Ako je to uopšte i stvar. Neki tamo koji su navodno učeni kažu da je i to emocija. Neki tamo iz nekakve “psihologije” koja se trudi da bude nauka ali joj i ne ide, pogotovo ne ovde… Korisna, kažu ponekad adekvatna emocija… Ali ne za nas, ne za kulturu neisticanja, kulturu pasivnosti i poistovećivanja sa kolektivom. Ponos tu može eventualno biti vezan za potomstvo koje nas skoro uvek izda i izneveri, za odanost poslu koji ne volimo, za požrtvanost kojom se bacamo u roditeljstvo koje nismo možda ni hteli…

To je taj Valcer, taj Valcer, taj Valcer,
sa ličnim mirisom alkohola i Smrti.

Leonard Koen

Putanja uzbrdo, sa teretom uzaludnog fizičkog sloma, koji lomi godinama, decenijama i koji nam neće dozvoliti da se odmorimo i da se požalimo da smo slabi. Nikako slabi…

Eventualno u bolesti nekoj bi potražili malo pažnje… Tu ćemo dozvoliti da nas neguju, tad smo pali s’ nogu i svi su videli koliko se patimo i tek tad zaslužujemo odmor, pažnju i priznanje da vredimo.

I to behu naši roditelji. I to beše patrijarhat.

A ko smo mi?

Ko su deca koja su izdala i koja su izneverila pogurene i snažne džinove patrijarhata? Šta osećaju ta deca, ti naslednici moćnog očinskog narativa? Ako ne znaju kako da osećaju ponos kolektivnih vrednosti iz prošle ere, šta im zaista ostaje?

*za uređenje pozadine teksta su korišćene ALFA i KEG projektivne kartice

Možda sloboda da izgrade lični sistem vrednosti? Svoje novo lično emotivno kraljevstvo? Da uče iz emocija koje njihovi roditelji nikada nisu iskusili jer nisu smeli? Da budu kreativni tako što će učiti iz novih nauka i tako što će pratiti duh vremena, tako što će ih taj duh vremena odvesti do novih tokova misli…

Pa ne baš… Zapravo pod pritiskom modernizovanog i globalnog etičkog stava, postpatrijarhalni čovek misli da je kreativan, misli da je ostvaren, misli da je pomalo emocionalno osvešćen… ali šanse su da je samo zamenio zakone patrijarhata za zakone kapitalizma koji dozvoljava pojedincu tu iluziju površne ostvarenosti. Tako postpatrijarhalni muškarac i dalje tegli kuću, sa porodicom uzbrdo, i dalje nevoljno, mada zbog modernosti koju je usvojio kapitalizam, ponekad mu pomaže i žena, ponekad imućni roditelji… Kada ga pitaju da li je kreativan, on kaže “Jesam, moj tim je isprogramirao najnoviji program za učitavanje reklama na društvene platforme…” ignorišući tako činjenicu da je prodao dušu i telo za trećerazrednu kreativnost u službi potrošačkog virtuelnog sveta; ili pak mireći se sa kolektivom uz pomoć sad već klasične izjave “Pa svi smo mi robovi danas…”

Zar to nije tragedija civilizaciije danas? Raditi kao plaćeni rob sa minimumom kreativne moći, u službi lokalnog kapitalizma koji samo trenutno vlada i miriti se sa sudbinom nemoći i inferiornosti u mračno doba dana…

Da li je srećna muška glava takve porodice danas?

Da li ta glava porodice zna uopšte šta oseća ili je ona svoju glavu izgubila, zametnula je posle divljih godina okasnelog puberteta i stavila najprigodniju poluduhovnu zamenu koju diktira tempo moderne ostvarenosti? Šta ako krpimo tu našu poziciju osećanja bezvrednosti sa svim tim časnim titulama?

Ovde dolazimo do prvih nepravednih poravnanja. Zapitajmo se kuda vodi ovakva ideologija: da li su svi oni sposobni i inteligentni muškarci ili su to sposobni i inteligentni robovi? Da li je taj rob dovoljan za modernu inteligentnu ženu? Ako jeste, zašto pobogu jeste?

Možda bolje pitanje je, kada bi moderna žena srela muškarca koji je emocionalno i društveno pismen… da li bi mu mogla verovati?

Ovo sada je veliki narativni izlazak iz komfor zone, ali pokušajmo ostati na nogama dok pratimo logiku reči – osnovna postavka kod društvenih obrazaca moći kroz istoriju je sledeća:

Vladajuća struktura nije prijateljski nastrojena prema evolutivnim strukturama iz iste branše.

Ovo znači sledeće, ako je trenutna vladajuća struktura u civilizaciji emocionalna pismenost i ako se žene prirodno dobro snalaze u toj ulozi, koliko god svi mi pričali da je potrebno muškarce učiti emocionalnoj pismenosti, postavlja se ključno pitanje: Da li bi većina prirodno pismenih dozvolila muškarcu da se opismeni ili bi ga elegantno zadržali kao (gorenavedenog) polupismenog roba?

To nažalost nisu jedina potencijalna iskrivljenja moderne vizije poštovanja u međuljudskim odnosima. Šta kad muškarac povisi ton? Da li je to muška toksičnost, psihopatologija ili izražaj jedne od osnovnih emocija poput besa ili ljutnje? Kako ga opismeniti ako ga potencijalno kastriramo i to baš u samim osnovama?

Izraziti ljutnju ne znači aktati fizički, izraziti ljutnju ne znači izgubiti kontrolu.

A kada taj isti muškarac prvi put izrazi nespretno neku emociju koja mu je do tada bila strana? Da li ćemo da ga pohvalimo za trud ili će kultura kritike i nadmenosti da ga zatvori još više sa nekom ružnom opaskom? Šta ta opaska uzrokuje? Učenje da bude bolji ili potencijalnu depresiju zbog osećanja bezvrednosti i inferiornosti? Šanse da nadkompenzuje ka narcisoidnom antisocijalno- paranoidnom karakteru su minimalne. Većina muškaraca se još više zatvori i počne se kretati ka depresiji i predrasudama da su ljudi isuviše kritični i da emocije ne treba nikad ni spominjati.

Šta je sa digitalnim svetom, društvenim mrežama i pojavom javnog sramoćenja? (tzv. “public shaming”) Ako konstantno ističemo baš te primere neinteligentne i nespretne komunikacije, šta sa time podstičemo? Ako pokazujemo prstom na nespretnost tako što kačimo na naše zidove te neslavne iskaze kada muškarci pokušavaju da izraze slabost, šta mi zastupamo tačno? Globalnu negu i brižnost? Ili očekujemo da ustanu pametniji iz toga, iz te okrutne kazne? Zar smo sada i sudije i dželati istovremeno?

Drugi problem koga skoro niko nije svestan je što takvo psihološko bičevanje može samo da izrodi narcisoidnost, i manipulativnost. Osobe koje omalovažavaju imaju toliko visoku zahtevnost da veoma često ostaju same i sklone su da odbace zakone bliskosti koji su svima preko potrebni. Eventualno nekad u toku života naiđu na nekog drugog narcisa koji je uspeo nadkompenzovati tako da izgleda dovoljno moćno i koji zna kako da se predstavi kao politički korektan… Ali kada opadne ta iluzija i nastupi razilaženje, osećaj samoće tek onda postaje destruktivan.

Komunikacija na društvenim mrežama takođe postaje zamršenija i pravila logike sve manje imaju smisla. Često se muškarci degradiraju kao progonioci i često oni to i jesu, jer ne znaju kako da prihvate odbijanje. Često osnovni oblik sviđanja i osnovni oblik pohvala shvate kao poziv na nešto mnogo ozbiljnije, tako da, posledično – više ne dobijaju ni toliko. Usledila je pojava posledične opreznosti kod žena:

Navalentnost(neadekvatna inicijativnost)—> Nepoverenje(manje pohvala i opreznije izjave vezane za bliskost i sviđanje)

Ako se nekome sviđate i ako dobijate pohvale, to ne znači automatski da ste pozvani u komfor zonu bliskosti partnerke koja vam daje te pohvale. Na žalost većina njih proceni upravo to i društveno nepoverenje koje sledi uzrokuje nepovoljne uslove za dalji razvitak adekvatnog odnosa…

Zamislite polje između modernog muškarca i moderne žene kao polje koje je sve neplodnije što više grešaka činimo tokom vremena. Što više loše pročitanih signala, što više poruka koje očigledno ukazuju na to da želimo da preskočimo granice poštovanja i bliskosti, što više prezahtevnih uslova… to dublje mi gazimo u psihološku igru superiornosti i inferiornosti, a pritom smo dalje od same ljubavi. U kakvom smo mi odnosu ako žrtvujemo ideal ljubavi zarad nadmoći?

Sa druge strane, otvaranje u porukama i pokazivanje onlajn slabosti je način kako mnogi žele da kompenzuju nedostatak u modernom dijalogu, ali šta biva ako nismo ni upoznali tu osobu u četiri oka i popričali sa njom pre toga, ako nismo ustanovili šta bi ta osoba htela od nas i kakav odnos ona želi? Ovo postaje svojevrstan fenomen moderni zapravo, određeni nedruštveni tipovi ličnosti uživo ćute, ali iza računara, povezani sa nekim nepoznatim bićem koji potencijalno NEMA dobro kalibrirane moralne i etičke ciljeve – on se otvara i poverava. Takvim postupkom se praktično polažu temelji za modernu poziciju žrtve. Moderne crvenkapice tako igraju pokera ne znajući da li je sa druge strane vuk ili lovac koji će ih spasiti. Mnogi muškarci ne znaju da ako se osoba počne otvarati oni treba da je upozore da to nije adekvatno ponašanje i da eventualno predlože sastanak uživo. Mnogi ovde očekuju neku vrstu profita i očekuju da će brže formirati bliskost sa partnerkom sa druge strane, ali poznato je da ako se žuri u ovim prelazima, to često može biti psihološko igranje femkanja, dolaska na zicer (“Znala sam da si takav, samo nisam slušala sebe!”; “Znao sam, sve ste vi iste!” itd) ili drugih nesrećnih završetaka.

Zbog ovoga, skoro svi smo blago paranoidni u komunikaciji preko mreže. Razoružati takvo minsko polje predstavlja težak zadatak i za najpismenije i najiskusnije majstore emocionalnih zagonetki i psiholoških igara.
Blokiranje na društvenim mrežama je takođe postao problem koji kvari logičan sklop kojim se komunikacija inače kreće. Naravno mnoge treba blokirati ako i kada pređu granice, ali isto tako nije isto ako neko insistira na odgovoru uživo i ako neko insistira na odgovoru dok ćaska putem društvenih mreža. Uživo neko može dokazati i ukazati na pubertetsko ponašanje buntovne odrasle osobe koja je odavno izašla iz puberteta i tako dobiti zrno pravde koje zaslužuje. U ćaskanju na društvenim mrežama u istoj takvoj situaciji naprotiv može dobiti društveno nepopularnu etiketu nekakvog “smarača” a potom i zabranu. Ostaviti osobu ovako povređenu i bez odgovora je veoma bolan potez (ravan psihološkom nasilju) i od straha da se to ne desi muškarci su sve oprezniji u započinjanju komunikacije. Dodatno, poznato je da su i postpatrijarhalne žene sklone omalovažavanju, ne samo ove navedene, već i bilo kakve opravdane pozicije muške slabosti i često znaju da kažu ironično

“Jao, jadni vi muškarci.. Baš mi vas je žao.. Evo srce mi puče..” (itd)

Ovakav javni stav i izjava su osnovi vrlo inkongruentni ako ta ista osoba priča da su muškarci danas emocionalno nepismeni i da ne znaju da priđu ženi, jer sa ovom izjavom oni zapravo pozivaju model muškarca koji je odavno zastareo – model jakog, ćutljivog, ponosnog muškarca koji trpi, radi i nikada ne iskazuje slabosti. Ovde se zatvara još jedna suptilna psihološka igra.

Toliko modernih odnosa završi nekakvim blokiranjem ili pravdanjem na zidu, indirektnom svađom mimovima gde se muškarci porede sa karakterom nesposobnosti, a žene sa karakterom prezahtevnosti, ako je to kultura koju potpomažemo i mi sami (jer nam je lakše da budemo pasivni u svojoj ljutnji), treba da se zapitamo, šta mi zaista želimo od sebe i svog partnera? Submisiju i poniznost? Selektivnu pismenost? Ukroćeno ukalupljenje koje odgovara komfor zoni naših poznatih osećanja ali ne i kohezivnom napretku samog odnosa?
Tako dolazimo i do jednog od najzanimljivijih primera moderne igre superiornosti i inferiornosti, do modela ukroćenog prijateljstva.

Ako počnemo sa rečenicom

“Ja na tebe gledam kao na druga.”

ona, ako se prerano izgovori takođe vređa, samo mnogi zbog nepoznavanja psihičkih struktura i nedostatka pismenosti u emocijama – to ni ne znaju. Naime, psiha čoveka je nevidljivi organ i veliki deo nje je seksualan (muževnost, seksipil, ženstvenost…). Ako žena prerano odbaci muškarca ili muškrac ženu sa gorenavedenim rečima, on/ona potencijalno isključuje veliki deo nečije ličnosti. Povoljno je u ovom slučaju proveriti šta je namera osobe koja izgovara ovu rečenicu prerano, a za takvu vrstu opipljive provere je potreban visok stepen emocionalne pismenosti i poznavanja ličnih emocija. Sesti i razumno razgovarati o samoj privlačnosti je, usled te naše nepismenosti, otvorena operacija na psihičkom organu… A da li imamo svesti i umeća za takav postupak?

Selektivno kritikovanje je takođe oblik psihološke igre. Ako kritikujemo (recimo) muškarce po biću i po ponašanju, ako ih nazivamo nesposobnim i ako ih omalovažavamo raznim imenima – ako pokazujemo okrutnost i ako zastupamo okrutnost kao pravičan sistem vrednosti… Zašto se ograđujemo kasnije rečenicom tipa

“Izvini ja neću da učestvujem u razgovoru u kom se žene omalovažavaju na takav način!”

a pre samo pet minuta, sasvim je bilo ok omavolažavati muškarce da su nesposobni, smešni, jadni, zastareli? Pozivanje na korektnost u narativu se ne važi ako nismo bili korektni pre. Nećemo platiti kartu u vozu gde se omalovažavaju svi, a kada dođe red na ostale društvene strukture i uloge koje nisu muške, mi ćemo jednostavno da skočimo kroz prozor… Kada bi takav razgovor bio shvaćen kao ozbiljna diskusija i debata, ovakav postupak iskakanja bi bio ravan diskvalifikaciji. Mnoge ličnosti čak i iz sveta feminističkih pokreta počinju prepoznavati nevedenu postavku kao nazadnu. Kamil Palja, čuveni predstavnik uličnog feminizma, ovakav oblik komunikacije navodi kao dekadentan, privilegovan i neosnovan – čista udica za igre nadmoći.

Nesvesna težnja ka nadmoćnoj poziciji se ne završava ovde. Nametnuto osećanje krivice usled odbačenosti je takođe velika emocionalna zagonetka koja rezultira u suptilnoj igri između superiornosti i inferiornosti. Sa jedne strane je strah muškarca da će biti odbačen, a sa druge strane stoji strah žene da će njen nagon biti protumačen kao divljački, necivilizovan i intuitivno neproveren. O čemu se tačno radi?

“Ako nema hemije, onda ne vredi.” “Ili jeste ili nije, nema između.” “Ako ja ne želim da ga vidim sutradan i ako ne osetim požudu na prvu loptu, to onda on nije za mene…”

Najveća opasnost ovakvog stava je ta da željeno ponašanje je zapravo idealizovano, što znači da se ulazi u nezdrav i neproračunat odnos koji je zasnovan na neproverenoj intuiciji. Strast koja se javlja često nije ispitana adekvatno i odabir partnera nije zasnovan na proceni, već na činjenici da smo reagovali na strast ili još gore na ličnu iluziju strasti i sve to na pogrešno protumačenom signalu.

A ako muškarac priđe u nešto rezervisanijoj formi narativa, prikrivajući tako strastveni porivni signal, ili ako priđe i želi da taj signal ispitaju zajedno (npr. Mislim da mi se sviđaš, da li želiš da ispitamo gde vodi ovaj odnos tako što ćeš izaći sa mnom na piće?) – a devojka očekuje stoprocentni idealizovani signal neukrotive strasti, dolazi do nepoklapanja.

Poštovanje granica, ispitivanje (Želim bolje da se
upoznamo.) <—(x)—> Očekivanje maksimalnog strastvenog signala (Želim idealizaciju i neosnovanu strast.)

Žena u ovakvoj situaciji često odbacuje muškarca zbog njegovog rezervisanog pristupa. On zauzvrat prekorava svoj potez i odriče se postupka, koji je zapravo prilično razuman i emocionalno pismen. On je isprva poštovao pojedinca sa kojim priča i poštovao je sebe. Nije želeo odnos koji je potencijalno nerazuman.

Ovde nastaje potom veliki konflikt koji je sve teže razmrsiti jer je čak i kulturološki podržan: ljubav je luda, nerazumna, zanosna, gubi se glava! Dalje, ako se uputi primedba osobi da je njen postupak potražnje strasti na prvu loptu potencijalno štetan za nju, ta osoba može pasti u osećanje bezvrednosti jer je odjednom iz uloge superiornog birača prešla u ulogu inferiornog necivilizovanog pojedinca koji je emocionalno nepismen i ne razume kako funkcioniše proces idealizacija –> devaluacija. I tu dolazimo do stagnacije i nerešivosti. Neko uvek ispadne neadekvatan i oseća se inferiorno. Ili muškarac oseća krivicu što nije razbuktao plamen strasti kod žene (iako je postupio razumno), ili žena oseća krivicu jer ne razume sebe i svoje ponašanje (iako možda želi da nauči kako da razume sebe).

Pored te idealizacije partnera i projektovanja ostrašćenosti, problem je i idealizacija savršenog odnosa… Jedan ili oba partnera imaju problem da prihvate sebe kao ličnosti koje nisu moralno i etički savršene i potom postavljaju uslove koje je nemoguće ispuniti, poput:

– Ne flertuj sa drugima nikad
– Ne idi u izlaske
– Ne odgovaraj na poruke osobama za koje postoji šansa da ti se svide …

Ovo znaju biti uslovi u kojima se stvara prezahtevnost. Osoba koja diktira ovakve uslove treba da se preispita da li šteti sebi i da li ovi uslovi potiču iz paranoidnih antisocijalnih potreba. Ako se oni ne ispune da li ta osoba ostaje sama i da li je ta samoća čest emocionalni pojam u životu te osobe? Ako jeste, zašto se ta osoba kreće iz patnje prezahtevnosti u odnosu i patnje samoće kada tih odnosa nema?

Sa druge strane, ako jedna osoba traži harizmatičnog, društvenog, upečatljivog pojedinca a potom želi da uguši tako izgrađen karakter sa silnim prezahtevnostima, postavlja se pitanje, šta ako uspe u tome? Da li će se toj istoj osobi sviđati ukroćena verzija koja je sada potencijalno nedruštvena i dosadna zbog toga što je poklekla pred silnim zahtevima?

Možda najinteresantni od svih je slučaj još uvek prisutne magijske uslovljenosti u modernom dobu. Mnoge od situacija mi sebi zapravo ne želimo da objasnimo jer ni ne želimo da se promenimo. Posledice ovakvih ograđivanja su sklonost da karakterišemo naše partnere kao magijske ličnosti. Mi tako potajno njih vidimo kao nekakve tajne moćnike, kao majstore magijske manipulacije kroz vreme i prostor koji nas kontrolišu hteli mi to ili ne. Ponekad ti postupci komunikativnog haosa i izluđivanja u vezama imaju jednostavnu svrhu: usled sve te akcije mi nećemo morati da gledamo u svoje karakterne dubine, zaboravićemo na tugu, anksioznost, na depresiju, na panične napade usred samoće, na okrutnu istinu koja pritiska… Ponekad je slika upečatljivog i harizmatičnog partnera sve što nam treba da mi zaboravimo sebe. Zašto onda primenjivati mudrosti emocionalne pismenosti? Naša psiha zna da je to indirektno loša alatka, jer ako je budemo primenjivali, otkrićemo da bežimo od sebe i otkrićemo da su naše muke tek počele jer posla zapravo ima preko glave. Zbog OVOGA mnogi će pobeći od logike, mnogi će pobeći od razumnog partnera koji ne želi da igra psihološke igre. Zbog ovoga borba emocionalno pismenih je tiha borba, i zbog ovoga će mnogi pomisliti da su razumni zapravo emocionalno NEpismeni. Ako je koren antisocijalno-paranoidne kulture u kojoj obitavamo zasnovan na svemu što je do sada nabrojano, razumni su ti koji progone, razumni su ti koji moraju naučiti kako da zaleče koren komunikacije tako da se biljka ne zatvori i ne izbaci zaštitne bodlje. Antisocijalno- paranoidni dodatno otežavaju sa time što sami imaju agresivan kritikujući stav, ali pošto im fali analitičke ekspertize – ne znaju da pogode adekvatnu repliku u raspravi sa sagovornikom i skloni su ostrašćenom omalovažavanju slabosti. Stručni sagovornik mora da pazi da ne prihvatiti tempo agresivnog kritikovanja, već se mora truditi da ostane u polju negujućeg roditelja. Stoga sledi da stručni sagovornik mora prvo da pripazi i proceni koliko je ranjiv referentni okvir  osobe sa kojom priča, mora da pripazi koliko su okrutne šale  koje koristi, mora da pripazi na opšti nivo emocionalne osvešćenosti i možda mora čak i da prihvati činjenicu da nikada ne sme biti opušten pored ovakve ranjivosti. To je teret pismenih, to je njihova velika moć uz koju nažalost dolazi i odgovornost. Tu odgovornost mnogi ne žele, jer je potrebna ogromna karakterna snaga da ne povrediš nekog ko potencijalno želi tebe da povredi. Nije to više ni okretanje drugog obraza, već je to umetnost primanja udarca i padanja, kotrljanja unazad, ustajanja, ponovno primanje udarca, ponovno odstupanje i ponovno ustajanje sa odlučnošću da se neguje.

Da li u ovakvoj kulturi postpatrijarhata, negovati kroz tu konstantnu vatru konflikta, kroz pritisak omalovažavanja, kroz žigosanje slabosti, kroz nezahvalno igranje igara superiornosti… Da li negovati znači i – voleti?

Ona kaže “Ljubav, čujem buku, vidim bes”
Ona kaže “Ljubav nije neprijateljski uslov”

Wire to wire, Razorlight

Za P.U.L.S.E:Juror 8

Ukratko: Juror 8
Ime autora je Srđan Mutlak, istražuje prirodu konflikta, tražeći presek tema u okvirima psihologije, sociologije i pedagogije, potpomažući se iskustvom u radu sa ljudima i literaturom koja u svom opsegu sadrži autore, kako stručnih pogleda na sukobljavanja (From, Jung, Adler, Rend, Hornaj, Golman, Kembel…) , tako i traženju zaključaka kroz fabule čuvenih književnih ostvarenja vezanih za sukob pojedinca i samog sistema (Saramago, Orvel, Haksli, R. Muzil, Dostojevski, L. Sinkler, Dž. Konrad, V. Golding…) Takođe tu je i značaj društvenih mitova današnjice kao bitna tema i sam njihov uticaj, kroz široko dostupnu kulturu, a sa njima i upečatljivost i posledice mnogih društvenih kalupa. Iza svega stoji i napor uložen u jedinstven narativni stil kao i pažnja posvećena smislenom zanosu pri samom pisanju. Celokupan doživljaj čitanja jednog teksta je ipak priča za sebe i taj doživljaj pisac ostavlja sa nadom da će otvoriti put za buduće promene… Oznaka “Juror 8” se simbolično koristi kao podsetnik na problematiku smisla borbe za istinu kroz međuljudske odnose naglašenom u čuvenom filmskom ostvarenju Sidnija Lumeta iz ‘57, a takođe je do skora bila tu i kao lično pitanje autora da li nečije reči mogu da zažive bez ikakve javne naznake o reputaciji… Da li u rečima može da se prepozna iskustvo i znanje autora, a da se autor ne predstavi javno?

Copyright 2016 Magazin Plus d.o.o. Sva prava zadržana.
Zabranjeno preuzimanje sadržaja bez dozvole izdavača.

Programiranje: Magazin plus
Na vrh