Postoji anegdota o ruskom pesniku Samuilu Maršaku koji je prilikom boravka u Londonu 1911. godine upitao jednog prolaznika na ulici:
“Molim vas, šta je vreme?”
(hteo je u stvari da upita “Koliko je sati?” ali je zbog nedovoljnog znanja engleskog jezika izustio: “What is time”?)
Upitani se zabezeknuo i uzvratio “To je filozofsko pitanje, što ga meni postavljate?”.
Mnogo vekove pre ovog događaja, znamenitog oca Sv. Avgustina mučilo je isto pitanje, pa je na temu definisanja vremenagovorio:
”Ako me niko ne bi pitao, znao bih, ali ukoliko bih nekome to pitanje morao razjasniti, zaista ne bih znao.”
Isti mislilac smatrao je da „vreme ne postoji izvan glave. Mereći vreme mi merimo ono što ostaje utisnuto u pamćenju.”
U modernoj civilizaciji vreme predstavlja pravolinijsko napredovanje koje se meri časovnicima i kalendarima.
Mi imamo predstavu o vremenu da ono prosto izgleda kao neumitna nužost mišljenja. Ali to i nije cela istina. Šta je u stvari odgovor na pitanje šta je vreme? Može li biti tačna tvrdnja mislioca iz 5. veka? Probaćemo da razjasnimo. U daljem tekstu bavićemo se teorijama razumevanja pojma vreme.
Tumačenje vremena starih civilizacija
Od svih naroda za koje znamo, Maje su najviše bile opsednute idejom o vremenu. Dok su u staroj Evropi za dane u nedelji smatrali da se nalaze pod uticajem nebeskih tela: Saturn-day (subota), Moon-day (ponedeljak), Sun-day (nedelja) Maje su smatrale da je svaki dan božanski.
Svaki oltar koji su pravili podizan je da se obeleži protok vremena. Njihovo poimanje vremena bilo je politeističko i magijsko. Ključni činilac u čovekovom primitivnom poimanju vremena bilo je njegovo osećanje ritma.
Visoko razvijeno osećanje ritma omogućilo je plemenu da skladno dejstvuje kao grupa u ratu, u lovu. Priroda je shvatana kao poprište nadmetanja između božanskih kosmičkih moći i demonskih haotičnih sila; čovek je morao da igra aktivnu ulogu tako što bi dejstvovao u saglasju sa prirodom. Pozni Vavilonjani su zvezde krivili za sva dešavanja na Zemlji, za čovekovu sudbinu, razlikovali su planete i uticaj Meseca na Zemlju.
Egipćani su izmislili možda najpametniji kalendar (posmatrano sa današnje tačke gledišta): njihova godina je imala 12 meseci, svaki mesec 30 dana uz pet dodatnih dana na kraju godine. Smatra se da su za to imali praktične razloge – neprekidno su posmatrali i pratili prosečne vrednosti vremenskih razmaka između naizmeničnih plavljenja Nila kod Kaira.
Grci i Rimljani prihvataju isti princip. Kinezi i Jevreji su koristili lunarni kalendar pa su imali 13 meseci sa 28 dana. No, uprkos egipatskom primeru, kalendari su prvobitno pravljeni usled jake veze religije i žrtvovanja – moralo se nekako znati tačan datum prinošenja žrtve.
Šta kažu naučnici?
Filozofi su oduvek ispitivali vreme kao pojam. Tokom mnogo godina veliki napori su uloženi u osvetljavanje psiholoških osnova naše svesti o vremenu.
Platon (348p.n.e.) je držao da je vreme proizvela vaseljena koja se menja,
„vreme je vid promene koji premošćuje bezdan između materijalne vaseljene i idealnog modela sveta“.
Poznata je njegova opaska da je vreme „pokretna slika večnosti„.
U delu „Timej„, Platon tvrdi da su vreme i prostor nastali u istom času, a iz protoka vremena nastali su brojevi. Njutn (1643-1727) je zamisao o „apsolutnom, istinskom i matematičkom vremenu koje postoji po sebi, teče jednoobrazno bez ikakve veze sa ičim spoljašnjim“ izneo u delu „Principija“ 1687. godine.
Ta teorija, doduše preformulisana glasila bi ovako: stvarno vreme je nezavisno od sadržaja svemira, od satova, od svega na svetu. Bilo je osim Njutna – apsolutiste i filozofa-relacionalista: oni su branili teoriju da je vreme mera promene, jednostavno, bez promene nema ni vremena.
Aristotel (385-323 p.n.e.) je bio jedan od njih. Smatrao je da je „vreme zavisno od svoje vidljive mere, a to su stvarne, fizičke jedinice vremena (sati)„. Svet je večan u vremenu, a vreme mera kretanja u odnosu na pre i posle. Vreme je kretanje koje dopušta brojanje i obavezno je imanentno kretanju. Zatim su tu i konvencionalisti koji vreme posmatraju sa astronomske tačke gledišta, kroz mehaniku.
Središnja figura jednog zlatnog perioda filozofije, Imanuel Kant (1724-1804) tvrdio je:
„Vreme je jedan od oblika naše intuicije „.
Drugim rečima, ono ne predstavlja svojstvo samih objekata, već samo subjektivnog uma koji ih je svestan. Kant je verovao da mi kao racionalna stvorenja možemo pojmiti linearan tok vremena. Za njega prostor je spoljni, a vreme unutrašnji osećaj i doživljaj.
Tradicionalno se smatra da naša tela imaju tri fizička čula: vid, sluh i dodir kao i dva hemijska čula: ukus i miris, ali mnogi naučenjaci postavili su pitanje: šta je sa neposrednom temporalnom svesti, imamo li čulo vremena?
Fizičar i filozof Ernst Mah (1838-1916) je 1865. tvrdio da mi imamo senzaciju vremena koja je vezana za naše „dejstvo pažnje“.
Karl Jung (1875-1961) je bio blizak ezoteričnim idejama, u radovima koji se dotiču psihologije i alhemije dotakao se prostor-vremena u kontekstu koincidencija i sinhroniciteta – mi se na određenim tačkama vremena i prostora ukrštamo:
„Mi privlačimo određene ljude i situacije i one se dešavaju slučajno baš tada i na tom mestu i predstavljaju usklađivanja.“
Još citata Junga možete pročitati ovde.
Robert Huk (1635-1703), čuveni engleski filozof i arhitekta zapisao je u 17. veku:
„Sva obaveštenja koja dobijamo od čula su trenutna i traju jedino tokom utisaka što ih proizvode objekti. Stoga je potrebno jedno čulo da bi se pojmilo vreme, jer predstavu o njemu imamo, pa ipak nijedno od naših čula niti sva skupa ne govore nam ništa o njemu, ali mi ga možemo pojmiti kao Količinu. A kako mi se čini to nije ništa drugo no ono što nazivamo Pamćenje.“
Pamćenje je za njega bilo spremište ideja i samo je ono moglo da rastumači Vreme.
Prvo eksplicitno (naučno) izlaganje o pojmu vremena dao je Isak Berou (1630-1677) oko 1670. godine.
„Vreme ne ukazuje na stvarno postojanje, već na izvesnu sposobnost neprekidnosti postojanja; vreme pretpostavlja kretanje jer teče na svoj ravnomeran način; vreme pretpostavlja da se kretanje može meriti i pošto teče jednoobrazno, treba ga uporediti sa kakvim zgodnim postojanim kretanjem kakvo je kretanje zvezda, naročito Sunca i Meseca.“
On je smatrao da je vreme matematički pojam, da ima jedino dužinu, da je slično u svim svojim delovima i može se shvatiti kao nizanje naizmeničnih trenutaka ili kao neprekidan tok jednog trenutka. Kao prava i kao kružna linija.
Atomski tačno vreme
U ovoj paradigmi analize vremena, vreme se obeležava sa „t“ kao skraćenica od „time“ i posmatra se u fizici kao parametar. Jedna od najvažnijih osobina vremena je merenje tačnog vremena. Sada i nešto praktično. Ukoliko želita da otačnite svoj časovnik, a nalazite se u Srbiji, koristan link za tačno vreme je www.tt-group.net/tacno-vreme.php. Takođe na sajtu TT Group imate link, ako želite da posmatrate vreme sa atomskom preciznošću.
Bertrand Rasel, Džon Lok i Lajbnic o vremenu
Bertrand Rasel (1872-1970) smatra da su prošlost i budućnost u podjednakoj meri stvarne kao i sadašnjost, a „oslobađanje od robovanja vremenu je bitno za filozofsku misao“.
Džon Lok (1632-1704) je tvrdio: „Trajanje nije ništa drugo do dužina jedne prave linije koja se pruža in infinitum, nema sposobnost umnožavanja i zajednička je mera svega postojećeg. Ovaj sadašnji trenutak zajednički je svim stvarima koje postoje u ovom času i on je taj koji ih sve objedinjuje kao da su jedinstveno biće“.
Lajbnic (1646-1716) je utemejio svoju teoriju vremena na načelu da se „ništa ne događa bez nekog razloga„.
Relaciona teorija vremena je da vreme izvlačimo iz zbivanja, a ne obrnuto.
Dinamična i statična teorija
Postojao je i čovek koji je tvrdio da vreme ne postoji, tj. da ne postoji ništa što bi vredelo zvati vremenom. Škotski filozof Mektagart (John Ellis McTaggart,1866-1925) u knjizi „Nestvarnost vremena“ 1908. piše o dinamičnoj teoriji vremena: „Prošlost, sadašnjost i budućnost su nespojiva svojstva. Ako je neki događaj prošli, on ne može biti i sadašnji. Sokratova smrt je nekad bila buduća, potom sadašnja i sada je prošla. Tvrdnje 1 i 2 su prema dinamičkoj teoriji istinite, ali su logički nespojive.“
Ova dinamična teorija vremena možda je najbliža našoj intuitivnoj predstavi vremena – ono što je učinjeno je učinjeno, prošlost se ne može menjati. A budućnost može jer je otvorena.
Statična teorija vremena manje zdravorazumska – nema postajanja, grananja, prolaženja i vreme treba razumeti kao što doživljavamo prostor. Kao što London i Moskva postoje, ali ne na istom mestu, postoje i prošlost, sadašnjost i budućnost, ali ne u isto vreme.
Ajnštajn i relativitet
Filozofi se slažu da kad god se govori o logici i razumu, vreme se pokazuje nepopularno. Ova se tema uglavnom potiskivala. Čak je i Anjštajn (1879-1955) kad je formulisao svoju „Posebnu teoriju relativnosti“ u poznijim godinama bio veoma obazriv kada je govorio o razumevanju vremena. Držao je da protok vremena predstavlja puko svojstvo naše svesti koje nema objektivan fizički značaj.
Godine 1905. se promenilo shvatanje sveta. Slavna specijalna teorija relativnosti sve je promenila.
Albert Ajnštajn je eksperimentom dokazao da se svetlost kreće uvek istom brzinom u bilo kom referentnom sistemu. Pošto je Ajnštajnovu teoriju relativiteta veoma težak zadatak za objasniti u tri rečenice, ovde ćemo spomenuti samo par činjenica vezanih za pojam vremena. Ovaj naučnik je dokazao da je vreme relativno (jer njegova brzina zavisi od brzine svetlosti) a da je jedina konstanta u svemiru – brzina svetlosti koja iznosti 300 hiljada kilometara u sekundi.
U analizi pojma vreme rekao je: „Vreme se ne može apsolutno definisati i nerazdvojiva je veza između signala brzine i vremena.“
Direktna posledica njegove opšte teorije relativiteta su paradoksi blizanaca i Bertrand Rasel (proizišle iz stava da vreme sporije teče u blizini masivnih objekata). Jednodimenzionalna priroda vremena i njegov protok su istiniti i nepromenljivi.
Izvor: Numinozno kreativni centar
