logo
bios

Strategija nepriznavanja vlastite odgovornosti ostavlja breme na čitav kolektiv,…

Objavljeno prije 7 mjeseci . u uto, dec 18th, 2018

O krivici i odgovornosti


Piše: Zlatiborka Popov Momčinović – avangarda.ba

Strategija nepriznavanja vlastite odgovornosti ostavlja breme na čitav kolektiv, uključujući i potomstvo

Poznati nemački filozof Karl Jaspers je već 1946. napisao čuveno delo Die Shuldfrage u kome je razlikovao četiri nivoa krivice. Posledni nivo, tzv. metafizička krivica podvlači ulogu kolektiviteta u zločinačkom poduhvatu, a krivična, politička i moralna individualnu. Jedan od odgovora na njegov rad svakako su dela Hane Arent, koja je insistirala na pojmu odgovornosti, a ne krivice. Krivica ima onto-teološku dimenziju, na način da svi nasleđujemo greh Adama i Eve, a da nismo tome doprineli. I dalje, ako su svi krivi niko nije kriv, odnosno pojam krivice vodi u neproduktivnu teoriju šrafa: da nisam učinio JA učinio bi neko drugi. Stoga je Arent insistirala na pojmu odgovornosti, koja podrazumeva političko delanje, a ne metafizičku statičnost.Imajući u vidu bolne procese kroz koje je nemačko društvo, navodno, prošlo u svom suočavanju sa nacionalsocijalizmom, Helmut Kol je imao potrebu da se konačno, osamdesetih godina prošlog veka, podvuče crta o tome (Der Schlusstrich), apelujući na tzv. milost, odnosno blagodet kasnog rođenja (Die Gnade der späten Geburt). Naime, treća generacija koja je ugledala svetlo dana ne može se više opterećivati nacističkom prošlošću. 
Sve bi bilo u redu da to nije učinjeno za vreme posete Ronalda Regana Nemačkoj 1985. godine, u okviru koje je posetio, ne samo koncentracioni logor Bergen-Belsen, već i Bitburg groblje, na kojem su bili sahranjeni brojni vojnici Wehrmachta. Misija Regana je bila da se, kao u nekom filmu, jer on je glumac, podvuče crta i objavi da je konačno došlo do pomirenja između SAD-a i Nemačke, tj. bar njenog tadašnjeg zapadnog dela. Međutim, problem je bio u tome što su na istom groblju svoje, navodno, utočište našli i pripadnici zločinačke SS organizacije, a ne samo tzv. nedužni i mobilisani vojnici Wehrmachta. I to što su mediji naglašavali njegovu posetu pomenutom groblju, a ne koncentracionom logoru u kome je tragično završila i Ana Frank. Takođe, s obzirom da se pomenuto groblje nalazi u blizini nuklearnih američkih zaštitnih štitova u Zapadnoj Nemačkoj, to je dovelo je do brojnih pitanja o pravom cilju posete. Poseta se dovodi u vezu, ne samo sa načinom na koji se u američkoj filmskoj industriji, pa i društvu, obrađuje tema holokausta, već sa demonizacijom komunizma s kojim se konačno treba obračunati, što se uskoro i desilo, a veličanje nacionalizma i revizionizmi su se u te svrhe pokazali više nego plodnim. Slučaj bivše Jugoslavije je, možda, najdramatičniji primer ovog istorijskog zaokreta na širem globalnom nivou. 
(Ne)milost kasnog rođenja
Da bi se to jasnije pojmilo, i podvukla neka poređenja sa bh. iskustvom, potrebno je vratiti se raspravi o pitanju o krivici i odgovornosti. Poznati nemački filozof Karl Jaspers je već 1946. napisao čuveno delo Die Shuldfrage, u kom je razlikovao četiri nivoa krivice. Poslednji nivo, tzv. metafizička krivica podvlači ulogu kolektiviteta u zločinačkom poduhvatu, a krivična, moralna i politička individualnu. Pitanje je, naravno, na koliki je odjek u realnom životu Nemaca u okupacionim zonama naišlo ovo maestralno delo, s obzirom da su se u razorenom društvu ljudi, uglavnom, bavili preživljavanjem čega je Japers bio više nego svestan. 
Jedan od odgovora na njegov rad svakako su dela Hane Arent, koja je insistirala na pojmu odgovornosti, a ne krivice. Krivica ima onto-teološku dimenziju, na način da svi nasleđujemo greh Adama i Eve, a da nismo tome doprineli. I dalje, ako su svi krivi niko nije kriv, odnosno pojam krivice vodi u neproduktivnu teoriju šrafa: da nisam učinio JA učinio bi neko drugi. Stoga je Arent insistirala na pojmu odgovornosti, koja podrazumeva političko delanje, a ne metafizičku statičnost. I dalje, odgovornost se može imati na nivou ličnog činjenja, a na nivou kolektiva samo ako je individua dobrovoljno pristupila grupi, a što nije slučaj kada je reč o etničkom/nacionalnom identitetu odnosno pripadnostima. Takođe, s obzirom da su preživele žrtve nacizma, posebno holokausta, osećale krivicu što su i dalje na životu za razliku od njihovih najbližih, da bi izašle iz traume i kruga osvete i revanšizma, bilo je potrebno insistirati na pojmu odgovornosti, a ne krivice. 
Problem pojma krivice, kao opšteg pojma, leži i u tome što se kroz kolektivizme mogu vršiti različiti oblici pravdanja onoga što je učinjeno. S tim u vezi, nacionalsocijalizam se dovodio u direktnu vezu sa globalnom krizom moderne i parlamentarizma, svetskom ekonomskom krizom, sa razvojem tehnike koja je omogućila da se ljudi ubijaju na industrijski način, sa nepovoljnim geopolitičkim položajem Nemačke u Srednjoj Evropi – tzv. sredina bez sredine (Land der Mitte, Land ohne Mitte) koja je stešnjena između zapada (Francuske i Engleske) i istočnog evroazijskog džina (Rusije, odnosno SSSR-a). 
Kolektivizam negira ulogu ličnosti, čak i među direktnim počiniteljima i organizatorima zločinačkog činjenja. Tako su, npr. neki direktni počinioci, kao što je upravnik okupirane Poljske, Hans Frank, i glavni izvršitelj tamošnjih stravičnih zločina, na suđenju u Nürnbergu koristili strategiju demonizacije Hitlera, a slično je učinio i Rudolph Höss, upravnik Auschwitza. Naime, Hitler i nije bio ljudsko biće, već demon koji ih je sve zaveo svojom moći koja nije od ovog sveta. Ova strategija demonizacije i depersonifikacije (Entmenschen) Hitlera nije Franka i Hössa oslobodila smrtne kazne, ali predstavlja okvir i za druge oblike pravdanja zločina i genocida, uključujući i naše područje. Takođe, strategija nepriznavanja vlastite odgovornosti ostavlja breme na čitav kolektiv, uključujući i potomstvo. Ono što je kuriozitet u slučaju Hansa Franka je njegovo “priznanje” da za hiljadu godina krivica nemačkog naroda neće proći! 
Paralela možda i nije najsrećnija ali možda i jeste, jer se “ovdašnji” demoni i dalje glorifikuju kao “prave” ličnosti, koje su shvatile suštinu i našle odgovor na pitanje Šta da se radi, i kako dođi do Konačnog rešenja (Die Endlösung) balkanskih sukoba i animoziteta. Po njima se zovu ulice, studentski domovi i podižu razni (ne)imenovani i (ne)vidljivi spomenici da bi (pod)svesno kreirali sadašnju i buduću svakodnevnicu. 
Frank je, bar, priznao da je “zaveden”, dok na našim prostorima zjapi otvoreni ambis s pretnjom da nas opet baci u sunovrat, jer skoro niko ne želi da makar prizna da je bio zaveden. Na taj način, narod kao da prihvata da nasledi, ne krivicu koja i ne postoji na kolektivnoj ravni, već odgovornost koja je politički čin, nepriznavanjem onog što je učinjeno tj. glasom za one koji se tako ponašaju. Kao što ističe Hana Arent, svaka nova vlast koja dolazi posle one zločinačke ima političku odgovornost za dela i nedela iz prošlosti, a što se ogleda u načinima na koje je tretira i eventualno preovladava. I dok nije u skladu sa pojmom morala osećati individualnu odgovornost za ono što nije direktno počinjeno, nemoralno je ne osećati političku odgovornost za ono šta je urađeno i od čega se ne želi distancirati. Na taj način, zlo se, ne samo kolektivizuje već i sakralizuje, postaje sastavni deo kulture a ne njen diskontinuitet i pad u varvarstvo. Teorija diskontinuiteta nacizma od “prave” nemačke kulture je bila jedna od strategija, navodnog, preovladavanja prošlosti u Nemačkoj, dok se na ovim prostorima zločin ugrađuje u vlastitu kulturu čime se onemogućava dijalog sa drugima nad kojima je zločin počinjen. 
Denacifikacija naspram etnifikaciji
Okupacione sile, posebno SAD, kao da su naslutili ove probleme, i razvile čitavu metodologiju različitih nivoa krivice, tačnije odgovornosti. To je jasno podvukao sudija Džekson u Nürnbergu, ističući da se ne sudi nemačkom narodu i da su nacisti nelegalno, ne samo došli na vlast, već i istu zloupotrebili kad su je zgrabili. Napravila se razlika između počinitelja: od direktnih, preko su-počinitelja, delimičnih su-počinitelja, su-pripadnika i nedužnih. 
Od deset miliona članova Hitlerove stranke, 200.000 njih se, po nekim podacima, našlo u kategorijama koje imaju veze sa zločinima, uključujući i one koji su obavljali bilo kakvu javnu službu (pravnici, advokati, lekari, nastavnici, službenici, itd.). Takvim pristupom, Nemačka (tačnije njen zapadni deo) se ubrzo našla pred kolapsom – nije bilo ljudi koji, dok ne dokažu da su nevini, mogu obavljati navedene delatnosti i pretio je problem beskrajne denuncijacije. Na kraju, a što je ujedno i propast projekta denacifikacije, mnogi su oslobođeni, ili su svrstani u kategoriju su-pripadnika, tj. slučajnih saputnika (Mitläufer).  
Na taj način, breme je kao nesvareni ostatak ostavljeno novoj generaciji, koja se radikalnim distanciranjem ’60-ih godina pokušala odvojiti od nametnutog tereta. Došlo je do prekida komunikacije između generacija, iako se neka dešavanja, pre svega bunt mladih u Nemačkoj iz tog perioda, slavi kao period pravog suočavanja i preovladavanja prošlosti. Da to nije tako, ukazuje pomenuti prekid komunikacije, blokada razmene perspektiva i nemogućnost prihvatanja činjenja zločina, koji na taj način uništava deo čovečnosti i kod potomaka. 
Tek ’70-ih godina, kroz nove pedagoške pristupe, našle su se metode suočavanja a ne nasleđivanja, jer šok od razmera zločina i moraliziranje proizvodi i nemi strah za budućnost i potencijalni kolaps u ličnom i grupnom životu – žrtve se ne posmatraju samo kao kolektiv, već svaka ima svoju ličnost i prostor za naraciju da bi se lakše pojmila njihova patnja, našao se balans između činjeničnog i emotivnog pristupa, i izbegla samopercepcija svog kolektiva kao žrtve, u ovom slučaju žrtve nezasluženog tereta. 
Milost kasnog rođenja ima svoje kontraverze, na koje je ukazano na početku. Delom su potisnute nakon nemačkog ujedinjenja, s pretnjom da rode nove traume i oblike radikalizacije  o čemu svedoči uspon Alternative za Nemačku, iako je okvir njihovog delanja i uopšte pojave priča za sebe. 
U kontekstu bh. društva i regije, ova brojna pitanja kao da i ne postoje, i kroz stalno proizvođenje etnifikacije nameće se kolektivna krivica na čitave grupe pa je kasno rođenje, zapravo, nemilost. Rat se posmatra kao nekakav kolektivistički poduhvat u kom su glavni počinioci slučajni akteri i saputnici drevnih mržnji, nošeni “zakonima” istorije, geopolitičkih sudbina i usuda (Kuća nasred puta, Predziđe Kršćanstva) i time amnestirani od bilo kakvog političkog odlučivanja i odgovornosti. 
Stari revizionizmi (veličanje četništva i ustaštva i raznih oblika kooperacije sa nacistima da bi se, navodno, spasila vlastita grupa, a i izgradio potisnuti identitet pa makar i u nepovoljnim okolnostima) su tu da popune eventualne praznine i da nas bace u vrtlog vremenske depolitizacije i odgovornosti. Počinioci, ako se i osude su i žrtve, jer i dalje ne shvataju strahote svojih zlodela... Na taj način je onemogućena bila kakva integracija traumatičnih iskustava kao i postojećih strahova i iskorak iz njih, a ključni politički akteri su tu da nas ubede da je reč o nekakvoj političkoj suštini, kojoj niko ne može uzmaći niti se odupreti. A ako i završe na smetljištu istorije, postavlja se pitanje, ko sve treba da bude izložen ovoj nemilosti i plati cenu što je uopšte i bio rođen. 

Copyright 2016 Magazin Plus d.o.o. Sva prava zadržana.
Zabranjeno preuzimanje sadržaja bez dozvole izdavača.

Programiranje: Magazin plus
Na vrh