Ovde se treba setiti Rusoove maksime: „Mnogi se drže toga šta ljudi moraju znati, ne uzimajući u obzir šta su učenici u stanju da nauče.“
Dete strogo upozoravaju na ono o temperaturi od 4°, namršteno ga podsećaju na 45° geografske širine i strogo ga kažnjavaju ako slučajno zaboravi na destilaciju, usled čega žrtva napamet nauči tačnu definiciju kilograma, ali ne pamti, čim prođe nekoliko godina (ili već sledećeg dana) da je, narodnim jezikom rečeno, jedan kilogram onoliko koliko teži jedan litar vode. U praksi, ne samo da zaboravlja tačnu definiciju, nego na kraju više ništa ne zna.
Njutn je definisao masu kao „količinu materije“. Uprkos nedostacima, to je definicija koju može naslutiti i dete, pa čak i obrazovan čovek, koji mora biti samo na taj način poznaje tako apstraktne pojmove, toliko udaljene od njegovog sveta. Bertrand Rasel ne okleva da pođe od te definicije u svojoj ABC of Relativity… Svakome je poznato, a naročito jednom takvom epistemologu, da je ona nepouzdana, pa i tautološka, ali to je jedino didaktičko stepenište koje omogućava pristup strogo utvrđenom pojmu. Kada sam ja predavao fiziku, morao sam da se borim protiv profesora koji su bili veći katolici od Bertranda Rasela. U takvim slučajevima bila su umesna dva prigovora: da takva strogost bude automatski poništena u svesti učenika; i drugo, da nije razumljivo zašto onda, kada se da ovako sjajna i savršena definicija, zašto se elementarna fizika i dalje mirno gradi na pogrešnim pojmovima o prostoru i vremenu na koje je ukazao Ajnštajn. Ali šta govorim: čak i intuitivna reč „sila“ morala bi da protera te puriste. Pošto to izgleda neostvarljivo, i dalje se ona razumno primenjuje, kao što u svakodnevnom govoru i dalje govorimo o „izlasku“ sunca“, jer inače ne bismo mogli ni usta da otvorimo.
Profesor Burali-Forti, u tekstu Una questione sui numeri transfiniti (Jedno pitanje transfinitnih brojeva), daje definiciju broja 1 koju ovde ne mogu ni da prepišem, jer zahteva, osim brojnih malih i velikih zagrada, čak tri grčka slova. Ovaj istaknuti matematičar je daje s punim pravom u svojoj nadmoćnoj raspravi. Profesor koji u srednjoškolskoj nastavi praktikuje strogost morao bi je učiniti obaveznom, tako da nijedno dete ne bi razumelo šta je to. Ali, zašto? Jer svako dete, pa čak i mališan, zna šta je to 1.
U jednoj knjizi francuska profesorka Lisjen Feliks, koja je sada u modi, upozorava nas na pogrešnu upotrebu osnovnih pojmova, pa daje primer ugla, za koji ceo svet zna šta znači – od zidara koji sigurno i pošteno diže neku kućicu, do obrazovane osobe kojoj to nije specijalnost. Gruba greška: neoprezan je, pa ne zna da su to „dve uređene poluprave ili njihovi vektori za koje se kao mera vezuje ne broj, nego grupa brojeva koji se međusobno razlikuju, sa proizvodom 2 pi“.
Dobro, majkoviću, u redu je što dečurliji objašnjavamo pojam skupa, ali da ne preteramo. Pretpostavljam da je u ovoj knjizi, namenjenoj profesorima koji moraju da predaju po novim metodima u školama, reč o tome da ih se upozori na opasnosti od svakodnevne intuicije; ali ne treba preterivati, jer u protivnom učenik više neće znati ni ono što zna običan zidar koji je ipak kadar da sazida kuću koja se ne ruši.
Marljivo epistemološki, profesorka Feliks nam daje drugi primer koji pokazuje kakvim se opasnostima izlaže učenik koji dopusti da ga uspava tradicija i rutina: „dva i dva su četiri“, ponavlja svaki čas. Ali, pita se profesorka Feliks, šta znači ta prostodušna sveza i taj zbrzani glagol su? To su dvosmisleni izrazi koje treba iskoreniti. Pa daje primer dva parčeta masti koja se bace na vreo tiganj, za kojima se odmah ubace još dva parčeta. „Da li će to biti ukupno četiri parčeta?“, pita profesorka, s pravom ironično. Naravno da neće, to zna svaka domaćica. Ali ja sad pitam profesorku Feliks zašto bi se do pojma četiri dolazilo preko parčića masti na vrućem tiganju, a ne uz pomoć samo običnih, trajnih kuglica?
Ovde se treba setiti Rusoove maksime: „Mnogi se drže toga šta ljudi moraju znati, ne uzimajući u obzir šta su učenici u stanju da nauče.“
Ernesto Sabato, Pojedinac i univerzum, Branko Kukić i Umetničko društvo Gradac, Čačak–Beograd, 2005. Prevela: Aleksandra Mančić
Drugi dio eseja O nekim bolestima obrazovanja
Prvi dio: Pretenzije enciklopedizma
