logo
bios

Propaganda koja je od ljudi napravila glupane, a od života – farsu

Objavljeno prije 4 mjeseca . u pon, jul 29th, 2019

Autor Nedim Sejdinović

Scena prva: Na gradskoj autobuskoj stanici, čekajući drndav i pretopao plavi gradski autobus, posmatram stariju ženu koja usplahireno šeta levo-desno i razgovara mobilnim telefonom. Po njenim gestikulacijama vidim da nešto nije u redu. Pomislio sam da je neko umro ili se jako razboleo. Vidno je uznemirena, čujem kako skoro plačljivim glasom nekome saopštava da je zabrinuta jer je neko napao porodicu Aleksandra Vučića. Kaže, sada sam gledala na televiziji! Uzimam smartfon u ruke, da vidim šta se dešava, ali ni na jednom od sajtova onih nekoliko nezavisnih medija u Srbiji nema nikakve vesti o tome.

Scena druga: Sutradan. Tribina u Šapcu, jednoj od tri lokalne samouprave u kojoj na vlasti nije Vučićeva Srpska napredna stranka. U toku je izložba dvojice sjajnih karikaturista, Predraga Koraksića Koraksa i Dušana Petričića, a potom sledi i tribina o njihovim političkim karikaturama i, uopšte, o tmurnoj stvarnosti u Srbiji. Ima ukupno sedam govornika, među njima i ja. Dok stojimo ispred pozorišta, čekajući početak razgovora, pojavljuje se grupa organizovanih, kratko ošišanih mladića, njih dvadesetak, i nose neke, u tom trenutku za mene nerazumljive natpise. Na plakatima kojima mašu – pomalo sakrivajući lica iza njih kao da ih je sramota – spominje se ime izvesne Aleksandre J, a tu je i njena fotografija. Ne znam ko je žena, ali je poruka nešto u fazonu da smo mi isti kao ona. Mladići, koji su očigledno podmladak Srpske napredne stranke, uzvikuju potom da smo – ni manje ni više nego ustaše. Potom viču – “Aco, Srbine!”, valjda da bi napravili između nas, “ustaša”, i Aleksandra Vučića – jasnu diferenciju. Potom urliču da je Kosovo “srce Srbije” i prete gradonačelniku Šapca da će završiti u zatvoru. Nakon petnaestominutnog “performansa”, u okviru kojeg su nam uputili i brojne druge uvrede, odlaze. Mi gledamo za njima, potom se zgledamo međusobno i pokušavamo da dokučimo šta se to upravo desilo i kakav je bio smisao ove naprednjačke akcije.

Posle tribine saznajem da su prva i druga scena međusobno povezane. Aleksandra J. sa naprednjačkog plakata zapravo je osoba koja je “napala” Vučićevu porodicu i zbog koje je ona starija gospođa bila usplahirena kao da se u Beogradu upravo bila iskrcala združena divizija NATO-pakta, Rusije i Islamske države sa ciljem da likvidiraju celo porodično stablo Aleksandra Vučića. Ta neidentifikovana Aleksandra J. na tviteru je naime predsednika Srbije nazvala “šmokljom” i “žvalonjom” i uputila mu psovke u kojima se spominju i njegova deca. Odista odvratno, i očigledno da ta osoba nije baš “u vinklu”. Vlast je to jedva dočekala: vest o “napadu” na Vučićevu porodicu bila je udarna u svim režimskim medijima, a pored performansa u Šapcu, organizovana je i protestna šetnja omladine SNS-a u Beogradu. Režimski mediji pokušavaju tu nesrećnu Aleksandru, koja je na tako kretenski način doživela svojih pet minuta “slave”, da prikažu maltene kao portparola opozicije – ona se neprestano dovodi u vezu sa anti-vučićevskim protestima koji su tokom zime održavani širom Srbije.

Bez obzira koliko odvratne bile, ovakve uvrede bi po svemu sudeći bile ignorisane i u zemljama sa bogatijom kulturnom tradicijom i sa mnogo manjim procentom mržnje u javnom govoru nego što je to slučaj sa Srbijom. Živimo naime u svetu koji je, zahvaljujući slobodama interneta, poplavljen blasfemijom, koja je prosto eksplodirala na društvenim mrežama. Ali u Srbiji je od toga napravljena velika afera, proizvedena jeziva moralna panika, a građani su, kao što vidimo, zabrinuti i usplahireni… Aleksandra J. je hitro uhapšena i privedena pred sud. Ako je to sa pravne tačke gledišta i u redu, svakako se postavlja pitanje zašto državni aparat ignoriše stotine ne uvreda nego otvorenih pretnji smrću koji u Srbiji dobijaju i predstavnici političke opozicije ali i nezavisni novinari i intelektualci, dakle svi oni koji nisu po volji vladajućem režimu.

Navedimo samo kao ilustraciju – potpisnik ovih redova je samo u roku od tri dana dobio više od hiljadu pretnji i uvreda, a nijedna od njih nikada nije sancionisana iako su prijavljene tužilaštviu. Sa druge strane, kada su predstavnici vlasti na meti napada ili “napada”, država brzo i efikasno reaguje, a njeni mediji o tome razglabaju danima, radeći na onome što tako dobro znaju – autoviktimizaciji.

Osim toga, postoji mnogo dokaza da iza kampanji pretnji i uvreda protiv političkih oponenata i nezavisnih novinara i intelektualaca stoji upravo vlast, odnosno onaj njen razrađeni i veoma brojni “botovski” aparat. Vladajuće stranka ima, naime, brojnu armiju aktivista koji na internetu šire ljubav prema predsedniku ili pak mržnju prema njegovim “suparnicima”, u ovisnosti od toga kako je tog dana njihovom postupajućem šefu – “pao grah”. Teško da može neko da dobije hiljadu pretnji i uvreda u roku od tri dana ukoliko u pitanju nije organizovana i strogo kontrolisana akcija. A cilj pretnji i uvreda je jasan – obeshrabriti i ubiti u pojam one koji kritički razmišljaju i deluju u Srbiji. I to im ide od ruke – sve je više onih koji se priklanjaju “tihoj većini” i čekaju da “ovo prođe”. A “ovo” možda nikada ne prođe…

No, vratimo se autoviktimizaciji!

Dok se “drugima” bezbedno preti, godinama iz medija bliskih vlasti saznajemo kako je predsednik Vučić izložen užasnim opasnostima, to jest kako svakog dana praktično nosi “glavu u torbi”. Sve liči na jeftini akcioni film C produkcije, u kojem glavni junak preživljava hiljade ispaljenih metaka i raketa, a na njega su nagrnuli skoro svi koji po zemlji hode. Ako je verovati medijima u Srbiji, protiv Vučića i njegovog života aktivno deluju – nekad združeno, a nekad bome i pojedinačno – strane tajne službe, opozicija, tajkuni, Hrvati, Albanci, Bošnjaci, kriminalci, i ko sve ne još. Iako ova propaganda mnogima deluje tragikomično, realno je stvorena takva atmosfera da uopšte nije čudno što je ona gospođa sa početka teksta bila tako usplahirena. Verovatno se jedan broj građana u Srbiji svako jutro budi sa svešću da im je predsednik ugrožen i svako veče leže zadovoljno jer je Vučić uspeo da preživi još jedan dan.

A pošto nikako ne mogu lično da doakaju Rambo-predsedniku, koga čuvaju najbolji čuvari, strane službe – ako je verovati jednom tabloidu – spremaju veliku podmetačinu sa ciljem da mu posredno naude. Oni će naima na Vučića krenuti tako što će likvidirati jednog opozicionog lidera!? Dobro ste čuli, likvidiraće opozicionara i za to okriviti Vučića. Tekst o operaciji „Omča“, kojeg su preneli svi mediji bliski vlasti, što svedoči da je u pitanju smišljena propaganda aktivnosti – pisao je inače bivši oficir vojne obaveštajne službe Ljuban Karan, i to pre samo nekoliko dana.

Ne treba se začuditi ako se uskoro u medijima u Srbiji pojavi i teorija da će opozicija sama sebe likvidirati samo da bi napakostila Vučiću. Vučićevi propagandisti su inače isti oni koji su redovno izveštavali da se tokom devedesetih u Bosni Bošnjaci samoubijaju samo da bi napakostili Srbima. Ista kuhinja je u pitanju, isti rukopis.

Čemu sve ovo, pitate se vi! Koji je cilj te beskrupulozne propagande koja podseća na Orvelovu 1984. i tri slogana čuvene Partije Oceanije: Rat je mir, Sloboda je ropstvo i Neznanje je moć?

Jedna od karakteristika nacističke propagande u Nemačkoj bilo je stvaranje permanentne psihoze ugroženosti, koja je pretpostavka svake uspešne manipulacije kolektivom. Psihoza ugroženosti homogenizuje građane, a nju prati pojednostavljena slika sveta, koja podseća takođe na filmove i serije ŽNJ kategorije: crno-beli svet! Vučić se identifikuje sa Srbijom, a interesi njega i njegove partije su interesi Srbije, što je karakteristika svih autoritarnih sistema. On se bori za građane, a tu borbu vodi protiv svih mogućih velikih sila, Scile i Haribde su njegov doručak. Zbog te hrabre borbe, njegov život i život njegove porodice je ugrožen.

Nacistička propaganda se zasnivala i na tome da se moć ne nalazi u njihovim rukama, već negde drugde, u nekim neprijateljskim strukturama. Tvrdila je i da Jevreji tajno vladaju Nemačkom i njenim društvom čak i onda kada su oni bili smešteni u koncentracione logore. Tako će i Vučić neprestano slati poruku da je moć negde drugde, a da se on ipak bori i ne da se. On sam često širi famu o svojoj ugroženosti, manipulišući biblijskim stereotipom o nemoćnom Davidu. Njegova je hrabrost tako velika da će pobediti sve sile koje su se protiv njega zaverile.

I dok se deo građana brine za Vučićev život, tribina poput one o Koraksiću i Petričiću jedino još može da se održi u Šapcu ili negde na marginama društva, uz opasnost da će doći neki kratko ošišani mladići i, u najmanju ruku, vas izvređati. U Srbiji nema političkog dijaloga – u pitanju je neviđena agresija vlasti na sve ono što drugačije misli.

Čak i ako nije čitala čuvenu knjigu Paula Taborija „Istorija ljudske gluposti“, propaganda vlasti u Srbiji sigurno zna da je „glupost čovekovo najubojitije oružje“ i „njegov najskuplji luksuz“. Marks je govorio da se istorija ponavlja jednom kao tragedija, a drugi put kao farsa. Ne treba se zavaravati, međutim, da farsa – poput ove Vučićeve – ne može, na kraju, prerasti u tragediju.

tacno.net

Copyright 2016 Magazin Plus d.o.o. Sva prava zadržana.
Zabranjeno preuzimanje sadržaja bez dozvole izdavača.

Programiranje: Magazin plus
Na vrh