logo
bios

Novi evropski narativ

Objavljeno prije 4 dana . u čet, okt 11th, 2018

„Verujem da je na početku 21. veka neophodno da nastavimo priču o Evropi, pre svega za nove generacije koja se ne identifikuju sa evropskim narativom. Kao i knjiga, ta priča se ne može završiti posle nekoliko prvih stranica, koliko god one bile lepe. Treba nastaviti sa ispisivanjem knjige sadašnjosti i budućnosti. Zato nam je potreban novi narativ o Evropi.”

Davne 2013, u poslednjem zatišju pred buru, tadašnji predsednik Evropske komisije Jose Manuel Barroso najavio je novi projekat. Bilo je to pre izbegličke krize, pre ruske invazije na Ukrajinu, pre brexita, pre terorističkih napada u Parizu, Briselu, Londonu i Barseloni. Kao i mnogi drugi ljudi, Barroso je bio svestan problema u Evropskoj uniji: njeni lideri su nedodirivi tehnokrati, a njenim institucijama se ne veruje. Kod mnogih Evropljana kriza evra je izazvala gnev i ogorčenost. Takođe se činilo da mladi Evropljani više ne razumeju svrhu Unije. Barosso je onda izneo sledeći predlog:

„Verujem da je na početku 21. veka neophodno da nastavimo priču o Evropi, pre svega za nove generacije koja se ne identifikuju sa evropskim narativom. Kao i knjiga, ta priča se ne može završiti posle nekoliko prvih stranica, koliko god one bile lepe. Treba nastaviti sa ispisivanjem knjige sadašnjosti i budućnosti. Zato nam je potreban novi narativ o Evropi.”

I tako je lansiran „novi narativ o Evropi”, kulturni projekat koji je izgledao impresivno na papiru. Umetnici, pisci i naučnici sa čitavog kontinenta potpisali su deklaraciju: „U svetlu aktuelnih globalnih trendova, potrebno je reafirmisati vrednosti ljudskog dostojanstva i demokratije”. Mnogi su priložili eseje za novu knjigu, Duh i telo Evrope: novi narativ. Širom Evrope vođene su debate o novom narativu: u Milanu, Varšavi, Berlinu i Briselu. Članovi Evropske komisije (iz svake zemlje članice po jedan) organizovali su „građanske dijaloge“. Napravljena je veb stranica „Novi narativ“ tako da i mladi Evropljani mogu da se uključe u raspravu.

Briž, foto: Neda Radulović-Viswanatha

Cilj je bio da se izgradi jak osećaj federalnog evropskog identiteta. Anglosaksonci na to mogu da se smeju, ali mnoge moderne evropske države stvorene su upravo takvim kampanjama sprovođenim odozgo naniže – setimo se ujedinjenja Italije ili Nemačke u 19. veku ili obnove Poljske posle Prvog svetskog rata. Barrosov projekat je uključivao neke od elemenata takvih popularnih narodnih pokreta: tu su bili podrška intelektualaca i umetnika, konzistentna ideja i inspirativan koncept.

***

S tom razlikom, naravno, što ovaj pokret nije bio ni najmanje popularan. Pisci i umetnici su se prepirali oko deklaracije. Knjiga Duh i telo Evrope je ubrzo zaboravljena. Na debate niko nije obratio pažnju. Veb stranica još postoji, ali na njoj se već dugo ništa ne događa. Ni u jednoj od šest knjiga na koje ćemo se ovde osvrnuti, a sve su ih pisali eksperti za evropsku politiku, novi narativ se čak i ne pominje. Giles Merritt, autor knjige Začarani krug: brexit i problem evropske budućnosti, napisao je poglavlje pod naslovom „Potraga za ’velikom strategijom“… ili čak novim narativom“, ali u njemu nema ni pomena Barrosove inicijative.

A ipak, na različite načine i iz različitih razloga, svih šest autora tvrdi da je novi narativ, novi evropski politički projekat ili institucionalna revolucija upravo ono što je Evropi potrebno. Jasno je zašto. Kontinent je opterećen krizama koje nijedna evropska zemlja ne može rešiti sama: priliv miliona migranata, uspon terorizma, širenje međunarodne korupcije, neravnoteže koje je proizvela jedinstvena valuta, visoke stope nezaposlenosti mladih u nekim evropskim zemljama, izazovi ruskog revanšizma.

U isto vreme Evropa, kao i američke države pre donošenja Ustava 1789, još ne raspolaže političkim mehanizmima koji mogu osigurati zajednička rešenja za bilo koji od tih problema. Jedinstvena evropska spoljna i odbrambena politika i dalje je samo san; zajedničke spoljne granice je sve teže održati; jedinstvena ekonomska politika još je daleko. Umesto toga, politike kontinenta određene su unilateralnim odlukama najvećih zemalja, što izaziva otpor manjih. Alternativa je da se ne donose nikakve odluke, ali to bi onda izazvalo gnev čitavog kontinenta.

Ništa od toga nije velika novost. Kao što Heinrich Geiselberger konstatuje u uvodu Velike regresije, zbornika od 15 eseja, svi elementi problema u kojima se Evropa danas nalazi mogli su se predvideti, pa su čak i blagovremeno najavljeni, ne 2013, nego još 90-ih godina 20. veka, u doba velikog optimizma u pogledu evropske budućnosti i budućnosti globalne ekonomije: „Svi rizici globalizacije na koje je tada upozoravano danas su postali naša stvarnost“. U to vreme još je tinjala nada da će evropske i međunarodne institucije uspeti da približe ljude jedne drugima i da će to na neki način voditi do rešenja. Očekivalo se da će članstvo u EU, NATO i desetinama manjih organizacija zaduženih za sve, od regulacije tržišta lekova do promovisanja kulture, dovesti do postepene integracije kontinenta. Mnogi su se čak nadali da će jednoga dana uslediti integracija Rusije i Severne Afrike u Evropu. Ali to se nije dogodilo. Uprkos svemu, u poslednje dve decenije nije izgrađen kolektivni evropski identitet, da ne govorim o zapadnom ili „kosmopolitskom“ kolektivnom identitetu, koji bi mogao formulisati jedinstven politički odgovor na bilo koji od aktuelnih problema.

Čitajući tekuću literaturu o Evropi nije teško shvatiti zašto je to tako. Kao što umetnici, pisci i naučnici koji su dobili zadatak da proizvedu novi narativ nisu uspeli da se slože kojim putem treba poći, to ne polazi za rukom ni autorima ovih šest knjiga. Treba naglasiti da iako dolaze iz različitih zemalja – Amerike, Britanije, Grčke, Ukrajine, Nemačke, Bugarske – uzroci njihovih neslaganja nisu u tome, već se pre radi o razlikama u temperamentu, ideologiji, pa i eshatologiji. U krajnjoj instanci, ono oko čega ne mogu da se slože je cilj: kuda Evropa ide, šta treba da postane i šta možemo preduzeti da tamo stignemo.

***

Ipak, za većinu autora iz zbornika Velika regresija može se reći da polaze sa istog stanovišta. Geiselberger precizira da je kriza kojom se knjiga bavi pre svega „neoliberalna“ kriza, po njegovom mišljenju uzrokovana vladajućom ekonomskom filozofijom u poslednje tri decenije, filozofijom koju nisu promovisali samo Ronald Reagan i Margaret Thatcher, već su je prihvatili i Tony Blair, Bill Clinton i Međunarodni monetarni fond. Neki od izloženih argumenata su dobro poznati i često se čuju ne samo na levici, nego i na desnici i u centru političkog spektra. Finansijska tržišta su postala previše moćna, a sindikati preslabi. Globalizacija je bila dobra za bogate na zapadu, ali ne i za siromašne. Deregulacija je donela neočekivana neprijatna iznenađenja.

Ako se ima u vidu reputacija koju EU uživa kod britanskih i američkih konzervativaca, koji je vide kao instituciju zadojenu levičarskim idejama, neki čitaoci će biti iznenađeni otkrićem da nekoliko autora iz zbornika Velika regresija smatra da je EU, uprkos razvijenim funkcijama redistribucije i podršci socijalnoj državi blagostanja, jedan od uzročnika neoliberalne krize. Robert Misik na primer tvrdi da EU sa svojim uniformnim propisima i zakonima o konkurenciji „praktično sprečava implementaciju ideja levice“. Pošto je to stav koji zastupa i Jeremy Corbyn, lider britanskih laburista, u pitanju je mišljenje koje se mora uzeti u obzir (da su laburisti imali proevropskog, a ne evroskeptičnog lidera, možda Britanija ne bi izašla iz evropskih institucija).

Problem je u tome što nije jasno kako bi tačno izgledala ta alternativna, levičarska Evropa. Treba li članicama jedinstvenog evropskog tržišta dozvoliti da ponovo nacionalizuju pojedine industrije? Ili banke? Takve ideje u prošlosti nisu dale dobre rezultate, pa je pitanje zašto bi ovoga puta bilo drugačije. Iznenađujuće pragmatično, Slavoj Žižek predlaže „levu alternativu“ sadašnjem režimu međunarodne trgovine u obliku „programa novih i drugačijih međunarodnih sporazuma – sporazuma kojima bi se uspostavila kontrola nad bankama, nametnulo poštovanje ekoloških standarda, osigurala prava radnika, zdravstvene usluge, zaštita seksualnih i etničkih manjina i tako dalje“. Pošto je deo toga već uključen u postojeće globalne trgovinske sporazume, ovaj predlog nije naročito revolucionaran, ali bar nudi konkretnu ideju koja se može zajednički implementirati, ako za to bude volje.

Ipak, čak ni autori zastupljeni u Velikoj regresiji ne mogu da se saglase o uzrocima problema sa kojima se suočavamo. Ivan Krastev, na primer, ne pokazuje mnogo interesovanja za vlasništvo nad sredstvima za proizvodnju, ali ga veoma zanimaju problemi migracije, imigracije i „majoritarnih“ političkih impulsa koje ti problemi uzrokuju. U eseju u Velikoj regresiji i u svojoj kratkoj knjizi Posle Evrope, Krastev tvrdi da talas izbeglica koji je zapljusnuo Evropu u mnogim njenim državama izaziva ne samo ekonomsku nesigurnost i pojačani rasizam već i neku vrstu „demografske panike“. Za građane njegove zemlje, Bugarske, „dolazak migranata je bila najava njihovog izlaska iz istorije, a popularni argument da su Evropi sa njenim sve vremešnijim stanovništvom imigranti neophodni samo dodatno jača osećaj egzistencijalne melanholije… Da li će za stotinu godina iko čitati poeziju na bugarskom?“

Krastev takođe smatra da plaćamo visoku psihološku cenu za porozne granice unutar Evrope, što je inače jedno od najvećih postignuća Evropske unije. Obrazovanima prija to što mogu da putuju, žive i rade širom kontinenta. Ali oni koji ne mogu ili ne žele da žive u inostranstvu postaju sumnjičavi prema onima koji to čine: „Oni se osećaju udobno u svojim etničkim državama i ne veruju onima čije je srce u Parizu ili Londonu, novac u Njujorku ili na Kipru, dok lojalnost poklanjaju Briselu“. Ruralno-urbana podela koje je tako očevidna u Americi dobija dodatnu dimenziju u Evropi, gde se ljudi u manjim mestima i selima često okreću protiv Evropske unije, dok je stanovnici velikih gradova podržavaju. Ne treba zaboraviti da prilikom glasanja na referendumu u Britaniji nije bila važna samo podela na bogate i siromašne, već i podela na urbane i ruralne glasove. Veliki broj dobrostojećih Engleza iz provincije glasao je protiv Evropske unije i stranog uticaja.

***

Neželjene posledice takvih strepnji mogu biti opasne. U pokušaju da odgovore na taj izazov, veruje Krastev, etničke i političke većine u više zemalja počele su da se i same ponašaju kao ugrožene manjine. Tvrdeći da su im potrebne vanredne mere da bi sačuvale vlast i „zaštitile naciju“ od spoljnih pretnji i stranih uticaja, neliberalni lideri u Poljskoj i Mađarskoj su pokušali, prvi sa manje, a drugi sa više uspeha, da sudove i medije stave pod svoju kontrolu.

Ali promovisanje interesa „pravih Poljaka“ ili „pravih Mađara“ na račun interesa navodno nelojalnih kosmopolitskih elita nije specijalitet osoben samo za istočne Evropljane. Da je pobedila na predsedničkim izborima u Francuskoj, nema sumnje da bi Marine Le Pen, liderka francuskog Nacionalnog fronta koja je na izborima 2016. osvojila drugo mesto, pokušala da na isti način zaštiti „prave Francuze“ – i naravno Donald Trump bi da učini isto za „prave Amerikance“. U svom najgorem izdanju, zagovornici brexita zvuče kao britanski nacionalisti više nego kao zagovornici slobodne trgovine kakvima se predstavljaju.

Kao i ostali autori u zborniku, Krastev je oprezan kada treba ponuditi rešenja i zadovoljava se iznošenjem enigmatičnog zapažanja da su integraciji kontinenta uvek više doprinosile evropske krize nego njene institucije. I James Kirchick u Kraju Evrope nudi mračnu utehu: „Ima mnogo argumenata u prilog evropskoj integraciji, a verovatno je najjači onaj da je alternativa mnogo, mnogo gora“. Kirchick, kao i Krastev, veruje da se najdublji problemi Evrope ne tiču toliko ekonomije koliko psihologije i kulture. Ali on te probleme formuliše drugačije. Ono od čega Kirchuck strahuje je „gubitak vere u univerzalnu, humanističku vrednost nečega što bi se moglo opisati kao evropska ideja“.

Na populističkoj desnici on primećuje onaj isti prezir za zakone i demokratske norme koji je uočio Krastev. U poglavlju o Mađarskoj opširno citira poznati govor u pohvalu „neliberalnoj demokratiji“ mađarskog premijera Viktora Orbana u kome on kritikuje „podele“ koje demokratija prirodno izaziva i zalaže se za izgradnju „velike vladajuće partije, centralnog polja sile koje je u stanju da artikuliše važna nacionalna pitanja… bez neprestanog sukobljavanja.“

Ali Kirchick vidi i opasnosti koje prete od ideološki rigidne levice koja umanjuje probleme izazvane talasom imigracije, uključujući i pošast islamskog terorizma i negde i rastuću stopu kriminala. On osporava „organičeni politički diskurs koji pristojnim ljudima govori ne samo to da jasno vidljivi društveni fenomeni zapravo ne postoje, nego i da je svaki pokušaj izražavanja zabrinutosti povodom takvih navodno nepostojećih problema izraz njihovog rasizma“. Na istom tragu, on strahuje da će se čitava debata o imigraciji pretvoriti u partijski duel između istinski rasističke radikalne desnice i „multikulturalne“ levice koja nije u stanju da odgovori na legitimne (ili nelegitimne) zahteve javnosti u pogledu bezbednosti.

Kirchick primećuje da su takve podele proračunato produbljene delovanjem jedne spoljašnje sile: Putinove Rusije, koja je sada proglasila EU, uz SAD, za svog najvažnijeg neprijatelja. Rusiji se Evropska unija ne dopada jer malim evropskim zemljama daje veću moć u pregovorima sa Moskvom – Evropska unija, na primer, može sprečiti stvaranje ruskog monopola na snabdevanje istočnoevropskih zemalja gasom. Rusija takođe ne voli EU zato što ona nudi jasnu ideološku alternativu korumpiranoj oligarhiji. Ukrajinci koji su 2014. demonstrirali protiv promoskovske vlade mahali su zastavama EU jer su verovali da ta zastava garantuje vladavinu prava, suzbijanje korupcije, demokratiju i slobodu govora. S druge strane, Putin, čija su najgora noćna mora slične demonstracije u Rusiji, počeo je da Evropi energično podržava političare i političke partije sa ekstremne levice i ekstremne desnice, da bi iznutra podrio evropski projekat.

***

To je tema koja nas uvodi na područje specijalizacije Antona Šekovcova koji je godinama pratio i dokumentovao ruske odnose sa evropskom radikalnom desnicom. U knjizi Rusija i radikalna desnica na Zapadu: crni tango Šekovcov iznosi istorijsku pozadinu tog odnosa, vraćajući se u prošlost do sovjetske ere. On tvrdi da su od ruske invazije na Ukrajinu 2014. Kremlj i grupe koje su mu lojalne „dramatično pojačale aktivne mere i druge subverzivne radnje na zapadu“. U neko drugo doba, takva podrška ne bi bila naročito važna. Ali zbog ekonomskih potresa i pometnje izazvane talasom migracije ekstremizmi svih vrsta već su bili u porastu širom Evrope, baš u trenutku kada je Rusija počela da ulaže značajna sredstva u pružanje podrške ekstremistima.

Ta podrška se ispoljava u više oblika, od otvorenog i priznatog ruskog finansiranja predsedničke kampanje Marine Le Pen do prikrivenijih pokušaja da se manipuliše mišljenjem javnosti uz pomoć hakera, trolova i botova. Takve tehnike, prvo testirane u Evropi, primenjene su i tokom američkih izbora 2016. U više evropskih zemalja, uključujući Italiju i Nemačku, Rusija je izvršila veliki uticaj na političku scenu uspostavljanjem ekonomskih odnosa sa moćnim kompanijama i kupujući usluge uticajnih političara, uključujući bivšeg nemačkog kancelara Gerhard Schroedera. Ali ni ovde Šekovcovljev cilj nije da ponudi rešenja već samo da izloži elemente problema koje malo ljudi zaista razume.

Za ponude mogućih rešenja i predloge politika čitaoci se moraju okrenuti knjigama Gilesa Merritta i Loukasa Tsoukalisa, autora koji su bliski Briselu i ističu se pragmatizmom i fokusiranjem na konkretne politike, zbog čega su i malo teži za čitanje. Oni se koncentrišu na EU kao instituciju i nude precizne liste preporuka. Merritt predlaže, između ostalog, program modernizacije infrastrukture na nivou čitave EU, povećanje budžeta zajednice i aktivnije mere centralne banke. Tsoukalis želi politike koje će doprineti društvenoj koheziji, kao što je evropski sistem pomoći za nezaposlene. Obojica, kao i mnogi drugi, zahtevaju reformu demokratskih institucija Evropske unije. O predloženim promenama u organizaciji Evropskog parlamenta raspravlja se već godinama, uključujući i promenu njegovog sastava, tako da se uključe članovi nacionalnih parlamenata, ili biranje kandidata na multinacionalnom nivou. Dosad su svi takvi pokušaji propadali.

Obojica takođe žele, opet kao i mnogi drugi, robusniju spoljnu politiku EU, spoljnu politiku kojom bi Evropa dobila glas na svetskoj sceni koji odgovara njenoj veličini i ekonomskoj snazi. Zaista, moglo bi se tvrditi da je neuspeh Evrope u razvoju spoljne politike izvor mnogih od njenih problema. Evropa koja bi mogla da se suprotstavi Rusiji ne bi tako lako podlegla ruskim dezinformacijama. Evropa koja je sposobna da okonča građanske ratove u Libiji i Siriji, umesto što se pretvara da se tamo ništa ne događa, ne bi bila suočena sa izbegličkom krizom ovakvih razmera.

***

Nevolja sa svim ovim idejama je u tome što se zaustavljaju upravo tamo gde problem koji sam opisala na početku počinje: da bi izdejstvovala reformu parlamenta, konačno izgradila evropsku armiju, osigurala podršku za veći budžet ili centralnu banku, Evropi su prvo potrebne institucije kojima su njeni stanovnici lojalni i koje doživljavaju kao svoje. Da bi se malim evropskim zemljama ulilo dovoljno samopouzdanja koje im je potrebno za napredak u globalizovanom svetu; da bi se podstakao dovoljan rast koji će omogućiti udoban život ljudi u ruralnim delovima Bugarske i Španije; da bi se izgradila politika kontrole granica koja će učiniti da se ljudi osećaju bezbednim; da bi se zemlje južne Evrope ubedile da ozbiljno shvate rusku pretnju, a zemlje istočne Evrope da ozbiljno shvate izbegličku krizu – za sve to potrebna je politička energija koja na evropskom nivou izgleda uvek nedostaje – a u mnogim evropskim zemljama je nema dovoljno čak ni na nacionalnom.

Kirchick želi „obnovu jakog liberalnog centra“. Tsoukalis piše da je „Evropi potrebna korenita promena, jedna od onih velikih inicijativa koje se ponekad javljaju u istoriji i uspevaju da temeljno promene čitavu scenu“. Merritt smatra da „treba ubediti javnost da moramo preispitati naša udobna i široko prihvaćena uverenja o privilegovanom mestu Evrope u svetu“ i početi da se odlučnije borimo da se čuje i naš glas. Ukratko, Evropi je potrebna nova priča.

Naravno, moguće je da nas takva „korenita promena“ čeka već iza prvog ugla. Većina ovih knjiga objavljena je pre poslednjeg kruga evropskih izbora, pa neke od njih zvuče preuranjeno i preterano defetistički. Negativne reakcije na brexit i rašireno zgražanje nad predsednikom Trumpom već su umanjili podršku za antievropsku radikalnu desnicu u Austriji i Holandiji. Neočekivani trijumf Emmanuela Macrona, koji je sama inkarnacija „jakog liberalnog centra“ na izborima u jednoj od najvažnijih evropskih zemalja pokrenuo je talas spekulacija. Da li se negde kriju i čekaju nas neki novi Macroni, možda u Poljskoj ili Italiji, koji mogu ponoviti njegov uspeh?

Pobeda Angele Merkel u Nemačkoj takođe će promeniti francusko-nemačke odnose i stare klišeje zameniti nečim novim i dinamičnim. Mada se razlikuju po karakteru i poreklu – njihove zajedničke fotografije izgledaju kao prikaz alegorijske scene „Mladost susreće Iskustvo“. I Merkel i Macron su duboko posvećeni Evropskoj uniji i političkom centru, a možda čak – bilo je i takvih nagoveštaja – i značajnim reformama. Razmatrana je ideja o evropskom ministru finansija koji bi mogao početi da koordinira ekonomsku politiku kontinenta na smislen način; pominju se i evropske oružane snage. Ako to zaista učine, Merkel i Macron će pokretanjem tako velikih reformi sve svoje uloge položiti na pretpostavku koja još nije testirana u praksi, a to je uverenje da ono što se ljudima zaista ne dopada u sadašnjoj Evropi nije to što ona uzurpira moć nacionalnih država, već to što izgleda kao da sama ne poseduje nikakvu moć.

Šta ako nas Merkel i Macron razočaraju? Jedan evropski diplomata je uporedio Ameriku i Evropu sa Zapadnim i Istočnim rimskim carstvom. Zapad je implodirao posle serije ludih cezara, uz mnogo drame i nasilja; vizantijski istok, birokratski organizovan, zamrznut u vremenu, krut i predvidiv, opstao je i potrajao još mnogo vekova. To možda nije najoptimističniji scenario za Evropu, ali je bar delimično utešan.

Prikaz knjiga: 1. „The great regression/ Velika regresija”, ur. Heinrich Geiselberger, Polity; 2. The end of Europe: Dictators, demagogues, and the coming dark age / Kraj Evrope: diktatori, demagozi i dolazak mračnog doba”, James Kirchick, Yale University Press; 3. After EuropePosle Evrope”, Ivan Krastev, University of Pennsylvania Press; 4. Slippery slope: Brexit and Europe’s troubled futureZačarani krug: brexit i problem evropske budućnosti”, Giles Merritt, Oxford University Press; 5. Russia and the western far right: Tango noir / Rusija i radikalna desnica na zapadu: crni tango”, Anton Shekhovtsov, Routledge; 6. In defence of Europe: Can the European project be saved? / U odbranu Evrope: da li evropski projekat može biti spasen?”, Loukas Tsoukalis, Oxford University Press

 

The New York Review of Books, 12.10.2017.

Preveo Đorđe Tomić

Peščanik.net, 02.10.2017.

Novi evropski narativ

 Ukratko: P.U.L.S.E
Tekst priredilo i prenelo uredništvo P.U.L.S.E portala. Stavovi izneti u tekstu nisu nužno i stavovi koje zastupa redakcija. P.U.L.S.E je internet portal posvećen umetnosti i kulturi (književnost, slikarstvo, muzika, film, arhitektura), filozofiji i psihologiji, odnosno oblastima koje u ovakvoj formi predstavljaju raritet na srpskom internet nebu. Ono što čini specifičan kvalitet ovog sajta jeste prednost koja se daje kvalitetu, radije nego kvantitetu, a celokupna produktivnost usmerava se na ostvarenje jedne nove plodne sredine, gde se prvenstveno ceni autonomno autorstvo pojedinca.
Svi članci autorke/a – P.U.L.S.E 
Copyright 2016 Magazin Plus d.o.o. Sva prava zadržana.
Zabranjeno preuzimanje sadržaja bez dozvole izdavača.

Programiranje: Magazin plus
Na vrh