“O meni se najlepše brinu oni koji me ostavljaju na miru.”
“Rođen sam 1932. godine u severnom Banatu, u selu Mokrinu, gde sam išao i u osnovnu školu. U gimnaziju sam išao u Kikindi i Pančevu, a studirao u Beogradu. Živim u Novom Sadu. To je čista moja biografija. U stvari, ja svima kažem da pravu biografiju, onakvu kakvu bih želeo, još nemam, i pored toliko knjiga koje sam napisao, slika koje sam izlagao, filmova koje sam snimio, dramskih tekstova, reportaža u novinama… Svakog jutra poželim da počnem jednu odličnu biografiju, koja bi poslužila, ako nikome drugom, bar đacima u školi, jer oni, nažalost, moraju da uče i život pisca.
Ja bih bio najgori đak, jer ni svoj život nisam naučio. A radio sam svašta. Bio zidarski pomoćnik, fizički radnik u pivari, kubikaš na pristaništu, mornar, pozorišni reditelj, bavio se vodovodom i kanalizacijom, radio kompresorima, obrađivao drvo, umem da napravim krov, glumio u jednom lutkarskom pozorištu, čak i pravio lutke, vodio televizijske emisije, bio konferansije…
Imam i neke nagrade i priznanja. Dve “Nevenove”. Jednu za životno delo u poeziji za decu. Goranovu nagradu. Nagradu Sterijinog pozorišta. Zlatnu arenu za filmski scenario. Nagradu oslobođenja Vojvodine. Sedmojulsku nagradu Srbije. Nosilac sam ordena zasluga za narod. Neko bi od svega toga mogao da napise bezbroj stranica. Recimo: uređivao list “Ritam” ili uređivao Zmajev “Neven”…
Najviše bih voleo da sami izmislite moju biografiju. Onda ću imati mnogo raznih života i biti najživlji među živima.
Ostalo, što nije za najavu pisca, nego za šaputanje, rekao sam u pesmi “In memoriam”.
I u svim ostalim svojim pesmama.”
Autor: Miroslav Mika Antić
Čarobna pesma
Vidim te već,
istina-kao u nekoj srebrnoj magli,
ali divno te vidim:
na nogama ti čizme od sedam milja,
u ruci Aladinova lampa,
putuješ na onom čudotvornom tepihu
iz 1001 noći,
prelećeš planine i mora
i dižeš se visoko prema zvezdama.
Možda ti i ne slutiš
koliko volim tvoju trsavu glavu,
detinju glavu koja miriše na sapun
i penušavi aprilski vetar,
Glavu u kojoj stanuju samo boje
visoke,
ogromne,
nedostižne,
glavu koja će shvatiti bezmerja
i razdaljine svetlosnih godina,
nerazumljive cifre
i geometrijske krivulje
i hrabrost svemirskih brodova
što će krenuti sutra
na nova nepoznata sunca.
Ja sam svoja putovanja
protutnjao pod celom
i tu su stali prostori
o kojima i ne sanjaš.
Četiri ulice tamo
i tri ulice ovamo,
tako sam jednom leteo
čak do Kumove slame.
Dve,tri,pet časa vina
u restoranu kraj reke,
tako sam beskrajno lebdeo
kroz udaljena sazvezđa.
I jedan običan osmeh,
i jedno jesenje veče,
tako sam tražio nove
zlatogrive komete.
Tako sam sebi našao
i jednu tihu mudrost
od koje rastu krila.
Zato i hoću samo da te zamolim:
preleti beskonačnost
i pobedi vreme i mastu,
ali nikad ne zaboravi
kako se korača po zemlji.
Dodirni rukama prašinu
dalekih dvojnih zvezda,
nek ti se damari usklade
sa ritmovima pulsara,
al nikada ne zaboravi
kako se korača po zemlji.
Jer ljudska srca
zasađena su nisko kao kupine
tu, gde su svici crveni džinovi
našeg malenog kosmosa,
tu gde smo sebi načinili
milimetarske beskonacnosti,
a ipak dovoljno glomazne
da se u njima izgubimo:
ja daleko od tebe
kao Alfa Kentaura,
ti daleko od mene
kao belo zrnevlje Vlašića.
Pronađi nove svetove
i izatkaj im nebo.
I podari im vazduh
da disu i da ožive.
Ali nikad ne zaboravi
kako se korača po zemlji.
Samo tako se možemo
jedan drugom približiti.
Četiri ulice tamo
i tri ulice ovamo,
moja i tvoja časa piva
u restoranu kraj reke,
i moje iskrene oči
i tvoje iskrene oči
u jedno jesenje veče
detinjasto i roditeljsko,
-to je ono prostranstvo
koje hocu da pomirim
između moje i tvoje zvezde.
Od istog autora:
