Foto: Predrag Trokicić
Naziv ovog teksta mogao bi da glasi i: „Kada ćemo otvoriti poglavlje 19 u pristupnim pregovorima, i zašto nećemo nikada?“ Jer, tužna je i sramotna činjenica da se u Srbiji harmonizacija sa pravom Evropske unije poslednjih godina uglavnom koristi kao izgovor za dalje srozavanje dostojanstva radnika. Pritom se javnosti servira priča, koja na žalost kod prosečnog neupućenog birača itekako prolazi: „ne bismo mi, ali surova EU nam to podmeće“, ili: „nećemo nikada postati članica, nećemo dobiti pristup fondovima, a bez toga smo gotovi“. Gotovi smo mi, sasvim je izvesno, sa trenutnim vašarskim zabavljačima i prodavcima magle na vlasti. A EU? Ne treba trošiti reči na meru razočaranja tapšanjem po ramenu autokrate Vučića od strane evropskih funkcionera, njihovo gledanje kroz prste neverovatnim kršenjima prava građana Srbije, gušenjem pravosuđa i nezavisnih medija, skandaloznim izbornim procesima – a sve u cilju „konačnog rešenja“ za Kosovo (svaka mračna i zloslutna konotacija prema drugom „konačnom rešenju“ u istorijskom kontekstu je nenamerna). Nije to dakle EU kojoj smo se nadali, ako smo joj se uopšte nadali. Ali priča o EU i radnim i socijalnim pravima nije loša priča. Ne, samo je takvom čine zlotvori na vlasti kojima je Evropa univerzalni izgovor za vraćanje radničkih prava u XIX vek.
Na primer, svojevremeno je još bivši ministar Vulin najavio da se pauza u toku dnevnog rada neće računati u radno vreme, jer takvo rešenje nije poznato nigde u svetu. To jednostavno nije tačno. Naprotiv, dok se širom Evrope prosečno nedeljno radno vreme smanjuje, mi ćemo eto imati 42,5 časova rada nedeljno koji će se računati kao 40 (plaćenih) radnih časova. Istovremeno, u nekim državama EU prosečno radno vreme traje daleko manje (rekorder je Holandija sa 30,2 radna časa), evropski prosek je 37,1 čas, a najduže se radi u Grčkoj 42,3 časa (dakle, opet će biti kraće nego u Srbiji). To znači da bi Srbija imala najduže radno vreme u Evropskoj uniji, kada bi ova izmena bila usvojena i kada bi Srbija postali članica EU. Poseban kuriozitet, koji, ako ništa drugo, ukazuje ne stepen bezobrazluka vlasti prema građanima, jeste činjenica da se u Skrining izveštaju za poglavlje 19 iz 2014. godine zaključuje da su „odmori u toku dnevnog rada i dnevni odmor regulisani u skladu sa zahtevima iz pravnih tekovina“. Nikakva promena dakle nije potrebna sa stanovišta EU. Pa otkud onda cela ova priča?
Mislim da je sasvim jasno da se EU instrumentalizuje kao opšti ucenjivač i da se svi oni potezi koji su nepopularni i vode umanjenju prava radnika svaljuju na taj nepostojeći pritisak. Ove promene se naravno ne vrše u cilju harmonizacije, već privlačenja predatorskog kapitala i razvoja plasiranja ideje o radnoj snazi u Srbiji kao slabo zaštićenoj i maksimalnoj eksploatisanoj.
U prilog ovoj tvrdnji ide i sledeća činjenica. Dok Skrining izveštaj ne nalazi zamerke u regulativi „odmora u toku dnevnog rada i dnevnog odmora“, nekoliko drugih stvari su izdvojene kao hitne za rešavanje i veoma negativne. One se tiču, pre svega, agencija za lizing zaposlenih i bezbednosti i zaštite zdravlja na radu. Pored toga, Srbija godinama dobija negativne ocene kada je reč o sistemu socijalne zaštite.
I šta se dešava u ovim oblastima, od 2014. godine kada je zaključeno da se nešto mora promeniti?
Nije donet zakon kojim bi se regulisale agencije za privremeno zapošljavanje, odnosno lizing radnika. Nije usaglašeno zakonodavstvo sa direktivom EU prema kojoj bi takvi zaposleni imali daleko veći obim i kvalitet prava nego što ga imaju danas, te ova oblast ostaje verovatno i najveći izvor zloupotreba (i profita kako za agencije tako i za državu) i potencijalno jedan od najvećih izvora korupcije. Trenutno država koristeći agencije „preskače“ zabranu zapošljavanja, na taj način koristeći nedostatak regulative za stvaranje izuzetno lošeg profila zaposlenih u mnogim javnim preduzećima i ustanovama. Kao da ta ista država nije u stanju da ukine zabranu koju je sama donela, traži se „plan B“ za angažovanje radnika, po pravilu tako da agencije dobro zarađuju na razlici koja ide iz džepa zaposlenih. Tako nešto ne bi bilo moguće kada bi se primenilo pravo EU.
Oblast bezbednosti i zaštite zdravlja na radu takođe nije napredovala ni za milimetar. Dok je inspekcija rada osakaćena sopstvenim uskim tumačenjem propisa i samoodricanjem od nadležnosti, i dok je zakon takav kakav je i ne poštuje se niti primenjuje kako je zamišljeno, imaćemo surove primere da poslodavci radnike koji se onesveste ili povrede na poslu transportuju kući da odatle zovu hitnu pomoć, kako bi izbegli prijavljivanje i potencijalni inspekcijski nadzor. Imaćemo trovanja, dehidratacije, padove sa skela i eksplozije sa smrtnim ishodima. Zašto nikada nismo čuli kako se neki od tih postupaka protiv poslodavaca okončao? Ceo sistem je jadan, a novi ministar se prošle godine odrekao i nekih veterana iz Sektora za bezbednost i zaštitu zdravlja na radu, verovatno zbog političke nepodobnosti, kako bi stvari učinio još gorim. U Skrining izveštaju iz 2014. stoji da je rok za izmenu zakona 2018. godina – nije teško shvatiti da je mala šansa da on bude ispunjen. A čak i da se čudo dogodi i zakon se promeni, ko zna kakvim kozmetičkim izmenama ćemo prisustvovati.
Konačno, socijalna zaštita je na najnižim granama ikada. Sva socijalna davanja se smanjuju, smanjuje se i broj njihovih potencijalnih korisnika. Dok zemlja klizi u stanje gde ogromna većina ljudi ne može sebi da priušti ni najosnovniji kvalitet života, a bar četvrtina njih se nalazi ispod granice siromaštva prema nekim normalnim, savremenim standardima (ne onim standardima Republičkog zavoda za statistiku, gde se smatra sasvim normalnim da u minimalnu potrošačku korpu za celu porodicu uđe jedna osmina čokolade mesečno). Smanjene su naknade za slučaj nezaposlenosti, za vreme porodiljskog odsustva i odsustva zbog nege deteta; smanjen je broj korisnika roditeljskog i dečjeg dodatka. Izmene i dopune Zakona o socijalnoj zaštiti idu u istom pravcu, sadrže čak i nekoliko neustavnih odredbi, kao što je ona koja se tiče prinudnog rada korisnika novčane socijalne pomoći. Ništa od toga nije standard u EU, ništa od toga EU ne traži od nas – naprotiv, gomilaju se negativne ocene ovih poteza a u godišnjem izveštaju o napretku Evropske komisije se kaže da je četvrtina stanovništva u ozbiljnom riziku od siromaštva, kao i da su socijalna davanja i pored povećanja ukupne sume u 2017. godini nedovoljna, da je kvalitet usluga loš i da ne postoji efikasan mehanizam nadzora nad pružanjem tih usluga.
Još jedna briga EU je socijalni dijalog. Nije ni čudo, jer su socijalni dijalog i kolektivno pregovaranje okosnica sistema radnog prava u mnogim zemljama Unije. Zakoni samo uređuju najnužniji minimum, a kolektivnim ugovorima se ta prava značajno uvećavaju. Nezamislivo je da se bilo koja akcija koja je vezana za izmenu zakonodavstva izvrši bez saglasnosti socijalnih partnera. Ako do takvog nečeg i dođe, slede masovni protesti dobro organizovanih sindikata. Kod nas socijalni dijalog ne postoji, a država se svojski potrudila da tako bude. Izmenama Zakona o radu 2014. godine ukinuti su svi kolektivni ugovori, potez bez presedana u normalnim državama (nisam čak ni u „nenormalnim“ državama naišao na takav primer). Od takvog udarca se nije moglo oporaviti, posebno u atmosferi kada postaje normalno da poslodavci bez reakcije države i bez ikakvih sankcija otvoreno ili prikriveno zabranjuju organizovanje i rad sindikata.
U izveštaju o napretku Srbije koji je Evropska komisija izdala za 2018. godinu stoji velikodušna ocena da je socijalni dijalog i dalje „slabašan“, što je samo fin način da se kaže da mu redovno dajemo godišnji pomen. Za dan pomena može se uzeti 1. maj, simbolično, ali je zapravo ovogodišnja prvomajska ujdurma, kada je kolonu (nezadovoljnih?) radnika predvodio ministar rada pokazao da je „dijalog“ živ samo na najvišim interesnim nivoima na kojima uspevaju karijerni sindikalci koji se bogate, a nikako se ne ostvaruje svrha postojanja dijaloga – zaštita radnika i unapređenje uslova rada.
Nije dakle EU kriva. Evropska unija poslednjih godina, čitavu deceniju unazad, liči na interesnu grupu krupnog kapitala, koja u Srbiji vidi pogodno periferno tržište koje je odlično geografski locirano. Politički, sve se vrti samo i jedino oko Kosova i nikakvu pomoć od EU ne možemo očekivati kada je reč o drugim aspektima koji pogađaju svakodnevne živote građana Srbije. Ali je činjenica da je radno pravo EU, ma koliko siromašno i nepotpuno, usmereno ka standardu koji je u Srbiji trenutno nedostižan. Ulaskom Srbije u EU, identična pravila će deliti radnici u Nemačkoj, Poljskoj i Srbiji – jer su ona nastala kada se krupnom kapitalu suprotstavio ozbiljan sindikat. I ta bazična pravila, koja postavljaju samo najšire temelje položaja radnika, biće bolja od onih koja se trenutno primenjuju na radnike u Srbiji. A za sve ostalo ćemo morati sami da se izborimo. Onda se naravno postavlja i logično pitanje – a zašto tu borbu već nismo počeli? Kako da nas krupni kapital iz EU ceni kada ne cenimo sami sebe, i stavljamo ministra na čelo kolone – valjda da nas predvodi u potpunu propast ka kojoj grabimo.
Peščanik.net, 23.08.2018.
