Književnik i muzičar Marko Šelić Marčelo za Dane govori o svojim romanima, muzici, stripu, našoj higijeni sjećanja i nesjećanja
Pa priznaje da je jako teško sebi priznati da si, iako imaš mobitel i brzi internet, ti u suštini samo savremeni paganin koji živi u iluziji civilizacije jer su sve to samo gedžeti.
DANI: Budući da ste jednako prisutni i u muzici i u književnosti, kako balansirate između ta dva medija i šta Vam je bitno u jednom, a šta u drugom?
MARČELO:Čudno je. Često zateknem sebe i pomalo zbunjenog u svemu tome. I jedna i druga forma imaju i svojih prednosti i svojih mana. Dakle, čini se, ako ćemo se uopšte zasititi, da ćemo se brže zasititi kao čitaoci proze nego kao čitaoci poezije, posebno kao slušaoci. Ali ima i tu ovog drugog argumenta, koliko god muzika lakše stizala do ljudi, ona stiže i na malo drugačiji način, koji je usputaški. Ljudi počinju da slušaju muziku usputaški. Ne svi, srećom, ali jedan nemali broj ljudi muziku doživljava kao pozadinski šum svog života koji slušamo kada vozimo, kuvamo, kupamo se… Tako da je prednost muzike u tome što je daleko prisutnija i mnogo dostupnija, dok čitanje traži posvećenost i vreme. Upravo zato što traži vreme, otud traži posvećenost. I zato se srazmerno malo ljudi odlučuje za to, ali zato su ti ljudi, gotov sam da kažem, poštenija publika. Jer oni zaista moraju da se posvete, čitanje samo po sebi iziskuje koncentrisanost, a slušanje muzike više, nažalost, ne. Čak se i gomila autora ponaša tako, pa s punom svešću pravi muziku koja nije više slojevita.
DANI: Postoji i jedan vakuum u tome, rekao bih, kod nas još mnogo toga počiva na reciklaži onog pop-rock duha osamdesetih.
MARČELO: Ima nečega lepog u toj nostalgiji, a ima i nečega porobljavajućeg u njoj. Zbog svega ružnog što nam se desilo, mi, nažalost, delimo živote i istoriju na ono pre i ono posle. I nikako da se u tome nastavimo na ono posle, a kamoli da nešto novo ozbiljno uzme maha. Nego prosto, svi tvrde, sve je bolje što je bilo pre, rock ‘n’ roll jednako Bijelo dugme, stripovi jednako Alan Ford i italijanska produkcija. I, naravno, to je divno, ima svoju ulogu, ali kao da ljudi prosto to i ne zamišljaju drugačije nego tako, pa ne mogu da se odmaknu dalje od onoga što je nekad bilo. I onda te nostalgija čini porobljenim. Mi pokušavamo skupa, svako na svoj način, da iznađemo rešenje kako da meandriramo oko toga.
DANI: Koliko Vam je Vaša vidljivost kao muzičara omogućila da Vaša književnost lakše dođe do čitalaca?
MARČELO: Vidljivost postoji mojim muzičkim radom. Ali to je mač sa dve oštrice. To je prosto samovidljivo, hajdemo tako reći. E sada, šta se dalje dešava s tom vidljivošću, to je već na neki način raskrsnica. Meni se to dešava s dvadeset i pet godina. Kada god pitaju od kuda roman u tim godinama, kažem, kao što bi rekao Raskoljnikov kada se poverava Sonjici, da sam samo hteo da se usudim. Naravno da tu ima raznih neveštosti koje kasnije pokušavaš da iskoreniš. Ali u tom trenutku postao je trend da javna ličnost doslovce postaje dužna da objavi knjigu, pa ti moraš da se pravdaš i da se kuneš, da objašnjavaš da si ti to i po formalnom obrazovanju i da je to zaista tvoj poziv i profesija, a da to, naravno, ne garantuje da si ti po tome i dobar. Ali prosto, tvoje zanimanje se zove tako, a ja sam studirao jezik i književnost, pa ćemo onda da vidimo da li si dobar ili nisi. Ovde prođeš ogromnu muku da ti se prizna čime se uopšte baviš. Da, mogu reći, vidljiviji si i tvoj te rad preporučuje. Oni koji su voleli tekstove mojih pesama i kolumne koje sam pisao, poklone poverenje mojoj prozi na osnovu toga. S druge strane, neko se prikloni ovom glavnom talasu, pa kaže to je sigurno sumnjivo jer je još jedna javna ličnost objavila roman. Nekako u svemu tome postoji tvoj mali univerzum koji je zakrivljen time, a i nije zakrivljen time, jer ti sediš mimo toga. Ja sam se više puta osećao kao neki undercover caps, ti si usred događaja, a zapravo si posmatrač. Gledaš šta se tu zbiva, a onda odeš u svoj mali bunker i pokušavaš da se obratiš svetu odande.
DANI: Junak Vašeg posljednjeg romana Higijena nesećanja zapravo jeste negdje zarobljen u tu antinomiju sjećanja i nesjećanja, terora sjećanja s jedne strane i poništavanja nekih drugih sjećanja nesjećanjem s druge strane.
MARČELO: Mene i privatno kao tema veoma zanima kako se odnosimo prema pitanjima sećanja i nesećanja. Mislim da je to i društveno važno. I otuda ja u toj nekakvoj opsednutosti baš time.
DANI: Kroz Vašu muziku i književnost provlače se slike onoga što jeste stvarnost ovdašnjih društava, no čini se da angažman ne shvatate kao alibi ili kao nešto što odnosi primat iznad književnosti kao umjetničkog rada?
MARČELO: Književnost, muzika ili pozorišna predstava moraju na prvom mestu biti književnost, muzika i pozorišna predstava. Ne možeš pravdati razne svoje autorske neveštosti time što ti želiš da budeš korektor društva. To, naravno, ne pije vodu. I to jeste vrlo važno. Za priču važe zakonitosti koje su uvek važile. Potrebni su likovi čije nas sudbine zanimaju jer su nas zaintrigirale. Potrebna je priča koju želimo da pratimo. A ako uz sve to postoji, moderno rečeno, taj neki attachment i dobro je izveden, to je ok. To nije nužno, ali je uredu da postoji. Ali ako nema priče i dobro izgrađenih likova i ako nema umetnosti u tome, onda pričamo o pamfletarstvu. Ti u tom slučaju treba da napišeš transparent i nosiš ga naokolo, ne treba ti priča ili pesma. Ako je jedan aforizam ili jedna poenta sve zbog čega ovo postoji, pa napiši tu jednu rečenicu, pokaži je svetu, ne moraš pisati knjigu.
DANI: Nedavno je obilježena pedeseta godišnjica čuvenog koncerta na Woodstocku. S obzirom na to da ste svojom muzikom prisutni na cijelom prostoru onoga što je ostalo od Jugoslavije, mislite li da muzika danas još ima neku mobilizatorsku snagu?
MARČELO: Mislim da sigurno ima, ali i da sigurno nema tim intenzitetom od nekad. Prosto, mi smo bombardovani kičem više nego ikad. Jako je teško s margine oblikovati šire mase. Čak i da imaš tu nekakvu pedagošku nameru, to ne biva s margine. I umetnost to nikada nije ni mogla da izvede, ni u mnogo povoljnijem terenu nego što je ovaj. Ali ona sigurno ima svoju ulogu, svoje sagovornike, sigurno ima čak i neku vaspitačku ulogu. Mislim da to nije preteška reč. Jer svi ljudi okrenuti popularnoj kulturi bi rekli da ih je to oblikovalo jednako koliko škola i kuća. To nije nevažno i nije zanemarivo. E sad, ako u tome preteraš pred samim sobom i kažeš ja ću spasiti svet, onda ćeš sigurno biti vrlo nesrećan i napipati depresiju. I terapeuti će silne novce da zarade od tebe u godinama koje dolaze. Dakle, ne treba se zaluđivati time da će ovo spasiti svet, ali spasiće nekoga. U krajnjoj liniji tebe samog. Ti moraš ovo da radiš da bi samog sebe profilterisao od mnogo čega. Ako ništa drugo, ja bih u tom smislu svakome dozvolio da svira i piše, makar u svojoj garaži i sobi. Druga je stvar šta je umetnička vrednost toga. Možda nije nikakva, ali autoterapijska vrednost sigurno postoji. A ako postoji i neka umetnička, da se to i nekome svidi, pa se neko i zamisli nad time, onda je misija potpuno obavljena. Makar da na jednu osobu to deluje tako, nije bilo uzalud.
DANI: Važno je razgovarati, to pokazujete i kroz Vašu emisiju Perspektiva. Sjećam se onog slučaja s mostarskim dječakom Antom koji je rekao da nikad nije vidio Stari most i na koji način je javnost reagovala na njegovu izjavu.
MARČELO: Ako mene pitaš, ta cela fama, koja je trajala dve nedelje, odličan je lakmus-papir koji pokazuje šta se nama zapravo dešava. Jer u prvoj emisiji taj dečak je kazao što je kazao i to su neke nasleđene nacionalističke misli, čak vrlo radikalne. Ali je u epizodi koja je potom usledila on odabrao da prvi put u svome životu kroči na Most i vidi ljude koji su tamo.
DANI: On je, zapravo, uspio sebi da demistifikuje taj prostor koji mu je kontekstom odrastanja bio demoniziran?
MARČELO: Tako je. A u čemu je nevolja? Galama oko prve epizode je bila stostruko veća nego oko druge. Svi mi smo takvi, to je srž problema. Svi smo uperili prstom u tog momka, on je postao simbol problema. Umesto da postane simbol rešenja jer je samo sedam dana kasnije on uradio ono što svi treba da uradimo. On kao takav, kao mlad čovek koji misli to što misli, usudio se da to izvede. To nije zapamćeno. Ali je zapamćen trenutak kada on kaže ovi su ovakvi. I ko je gledao, verovatno se u drugoj epizodi emisije razočarao, jer je taj dečak ipak srušio određenu barijeru koja ga je kontekstom njegovog odrastanja ograničavala. On je ponudio rešenje, ne problem.
DANI: Zapravo, ovdje se uvijek prije svega trudi na sve načine naći neprijatelja.
MARČELO: Ne znam bolji književni primer te filozofije od Orwellove 84. On sjajno razrađuje na društvenom planu tu poentu da mora da postoji neprijatelj. Mora da postoji taj imaginarni drugi koji je nama kriv za sve naše neuspehe. On je onakav, ovakav, zbog njega mi ovako živimo. I tu se onda usmerava sav jed i bes društva. Nismo mi krivi, mi smo dobri. Nego onaj tamo mi kvari sve. Tako mi uglavnom mislimo.
DANI: Nastupate od svojih početaka na cijelom ovom prostoru, neko kaže region, mi smo se u razgovoru prije složili da to ipak imenujemo kao jugoslovenski prostor. Kako gledate na taj prostor? Mislite li da postoji neka naddržavna, kulturna kategorija ili sfera jugoslovenskog?
MARČELO: Verujem da postoji jedan zajednički prostor, makar kulturni, ali mislim da postoje i pojedinačni prostori. I mislim da te dve stvari ne moraju da budu nužno sukobljene, nego naprosto da je upravo to ključ za mir. Pa evo super, svako ima svoje, a pri tome postoji i nešto zajedničko. Hajdemo raditi na tome. Za mene se te dvije stvari ne taru jedna od drugu, u smislu da to izaziva trenje i svrab. Meni lično to izgleda sjajno, da znam da pripadam nečemu, a da sam ipak ja dovoljno ja. To mi zapravo deluje kao idealna situacija. Niko ti ne uskraćuje individualnost, a postoji i nešto šire od toga što te više ne guši jer smo se rastali. Nažalost, ne u miru. Ali sada svako ima svoju zemlju, pa da vidimo šta ćemo dalje. Šta je generalno moj utisak i društveno i kulturološki, znaš, granice se prekrajaju, ali se geografija ne menja. Ljudi i dalje žive tu gde žive. Ti možeš da budeš s komšijom u raznim nekim odnosima, ali je činjenica da ste stan do stana. I bolje bi vam bilo da se nekako dogovorite da ne razbijate kola jedan drugome i da ne palite vrata jedan drugome, jer tu ste. Ali sukobi nisu samo između sad različitih država. Mi imamo svako u svojoj zemlji velike unutrašnje probleme. Mi smo prava pretpolitička društva koja nisu sazrela. Načelno mi imamo neke integracije i u ovo i u ono, ali nas niko zapravo ne vaspitava. I to je moj suštinski problem s režimima u svim nekad jugoslovenskim republikama.
DANI: Na neki način mi smo se dešavanjima devedesetih vratili u duboku prošlost, u neko vrijeme barbarskog.
MARČELO: Jako je teško priznati sebi da si zapravo nekakav savremeni paganin. Da ti imaš mobilni telefon, imaš internet brz, a da si paganin. Kako sam paganin, ja sam deo civilizacije. A sve to je zapravo samo iluzija civilizacije. To su gedžeti, to te ne čini civiliziranom osobom. I takvo jedno pretpolitičko društvo je naša stvarnost. Izlaz iz svega je edukacija, ali mi imamo režime koji nas ne edukuju. Stvaralaštvo, umetnost, kultura, to mogu donekle potaći. Ali oni nemaju domet delovanja kao političke elite, kao škola, crkva… A sve te institucije, bojim se, ne edukuju ljude. Od rata naovamo mi nikada nismo naučili da razlikujemo patriotizam od nacionalizma, nego se to računa u sinonime. Dakle, ne zamišlja se patriotizam drugačije nego kao nacionalizam. A bilo bi prirodno da ti voliš svoju zemlju i da nisi nacionalista, da ni u kom slučaju ne isključuješ drugog.
DANI: Urednik ste u izdavačkoj kući za strip Veseli četvrtak već jedanaest godina. Kako gledate na stanje u toj umjetnosti i koliko su čitaoci danas zainteresovani za strip?
MARČELO: Strip je još jedna od tih stvari koje računamo u zlatna vremena koja su prošla. E sada, ti treba da objasniš ljudima da ništa nije prošlo, strip je nastavio da postoji svuda, osim kod nas. Teško je napraviti kontinuitet. Sve vreme je sve ispočetka. Osećam kao da smo stalno u pionirskoj akciji, uvek nešto krećemo iznova. Sa stripom ne stoji onako kako bi optimista želio, stoji gore i slabije, ali ne stoji takođe ni onako kako neupućeni pesimista misli. Pogotovu na velikim sajmovima knjiga vidite neverovatan broj klinaca iz osnovne škole koji su vrlo upućeni u stripove, vidiš da znaju šta žele. To mene prijatno vraća u njihove godine. Nije masovno kako bismo mi želeli, ali uopšte strip nije nestao i ugašen. Strip možda nije upečatljiv kao nekad, ali je živ. Redakcije poput Veselog četvrtka se staraju da ga bude na kioscima, jer ako stripa nema na kioscima, već samo u specijaliziranim knjižarama, šire mase misle da ga uopšte nema. Neko mora da radi Zagora za kioske..
