Danas, 27. godina od izbora Ante Markovića za “premijera” SFRJ i 13. godina od atentata na premijera Zorana Đinđića, nalazimo se, siromašni i zatrovanog duha, na marginama Evrope. Danas nas ponovo ubeđuju da biramo između dva zla, manjeg i većeg. I opet smo, poput kakvih loših đaka spremni da ponovimo greške kobajagi neznajući da “manje zlo, kada ga jednom izaberete, ima tendenciju da briše razlike između sebe i većeg zla”.
(Autor Željko Pavićević – Tacno.net)
Ovih dana u eteru se našla sjajna izjava profesora Ekonomskog fakulteta u Beogradu, Dragana Đuričina, koja sadrži pitanje postavljeno po ko zna koji put u modernoj istoriji Srbije, a na koje smo izgleda uvek imali odgovor, a da ga u celosti ne damo. „Imate zemlju koja kasni u odnosu na Evropu, Evropu koja se menja i sada se postavlja pitanje kako dostići Evropu”. Kako dostići Evropu? Odgovor na ovo pitanje imali su Ante Marković i Zoran Đinđić. Danas, mnogo godina kasnije, na isto pitanje odgovore imaju Borko Stefanović i Saša Radulović. Međutim, kao ni onda tako ni danas nema ko da ih čuje… ili možda ima.
Srbija je u ekonomsku tranziciju ušla 1989. godine kao članica SFR Jugoslavije, nadnacionalne države kakva je danas Evropska unija. Od tada pa do danas usled nedovršene geostrateške i političke tranzicije, ekonomska tranzicija je počela da gubi svaki smisao transformišući se u novi društveno-ekonomski fenomen, tranzicionizam. Tranzicionizam je „složen i multidimenzionalan fenomen koji ne uključuje samo ekonomske, geostrateške i političke aspekte, već i druge bitne aspekte, istorijske, antropološke i kulturne“. Poslednja grupa aspekata je ključna u rešavanju ovog fenomena. Poslednjih 25 godina pokazalo se da ne samo da nismo hteli da učimo na tuđim greškama, već da nismo hteli da učimo ni na svojim. Posledično, greške smo decenijama ponavljali poput kakvih loših đaka, ponavljača. To je poražavajuće.
Tog davnog marta 1989. godine dolaskom na mesto predsednika Saveznog izvršnog veća SFRJ, Ante Marković je, ostajući dosledan svom političkom uverenju, pokrenuo lavinu nove, pozitivne energije uvodeći na mala vrata velike i strukturne reforme. Od marta do decembra 1989. godine setom usvojenih zakona bila je omogućeno otvaranje tržišta novca, kapitala i radne snage. Deregulacija je za rezultat imala to da je već u oktobru 1989. godine oko 90% uvoza bilo liberalizovano. U svom ekspozeu decembra 1989. godine, Marković je ukazao na potrebu napuštanja ideje društvenog vlasništva, otvaranje procesa regulisane privatizacije te davanje jednakih prava inostranim kao i domaćim investitorima, a sve u cilju izgradnje novog tipa socijalističkog društva, „novog socijalizma“. Ekonomske reforme su dale rezultate, ali do političkih reformi nije došlo. U senci narastajućeg unutrašnjeg nacionalizma, najpre nejasnog, a kasnije prenapregnutog stava međunarodne zajednice, Markovićevi napori su bili uzaludni.„Privreda mora dobiti samostalnost i tu politika nema više šta da traži. Jugoslavija će funkcionisati i dalje“. Stvarnost je bila nešto drugačija. Ponašanje nesposobnih političara tog doba za rezultat je imalo geopolitičku kataklizmu, devastaciju privrede, usporavanje procesa tranzicije i „krvavi“ raspad SFRJ. „Zablude ćemo plaćati siromaštvom, trovanjem duha i položajem daleke periferije u Evropi“.
Deset godina od raspada SFRJ, petokotobarskim političkim promenama došlo je do promene paradigme ekonomskih reformi. Ekspoze Zorana Đinđića obuhvatio je sve ono što je bilo/jeste neophodno učiniti kako bi se okončala decenijska tranzicija i krenulo putem dostizanja razvijenih privreda. To se odnosilo na osiguranje opšte političke stabilnosti u regionu, stvaranje stabilnih demokratskih institucija (dobra vladavina, nezavisno sudstvo i lična i imovinska bezbednost), zakonodavstvo pre svega u oblasti poslovanja i obrazovanje (stavranje kvalifikovane i pouzdane radne snage). Svako ko je razumeo ove uslove svestan je da su oni bili/jesu neophodni za sticanje kredibiliteta i razvoj Srbije. “Zahvaljujući jasnom planu i čvrstoj viziji mi ovu zemlju možemo iz najveće ekonomske bede u kojoj se jedna evropska zemlja nalazi da uvedemo u oporavak, u ekonomski razvoj”. Zoran Đinđić nije izmislio rupu na saksiji, baš kao ni Ante Marković deset godina ranije, ali je konstatovao da saksija ima rupu i objasnio čemu ta rupa služi. Radikalne reforme započete su liberalizacijom spoljne trgovine i tokova kapitala, a nastavljene fiskalnim i strukturnim reformama, ubrzanjem procesa privatizacije po modelu prodaje i privatizacijama u finansijskom sektoru. “Ako neko misli da će zaustaviti sprovođenje zakona time što će mene ukloniti onda se grdno vara, jer ja nisam sistem. Sistem će funkcionisati i dalje i niko neće dobiti amnestiju tako što će ukloniti jednog ili dva funkcionera države”.Stvarnost je opet bila nešto drugačija. Atentat na premijera destabilizovao je mladu demokratiju i pojačao političke rizike. Usledili su raspad zajednice Srbije i Crne Gore, jednostrano proglašenje nezavisnosti Kosova i Metohije, oslanjanje Srbije na četiri oslonca uz ne potpuno jasnu politiku evroatlanskih integracija, ali i tranziciono siromaštvo uz jačanje domaćih investitora brokerskog mentaliteta i investicione kratkovidosti, stvaranje parazitskog sistema i impotentne privrede, zaustavljanje procesa mikroekonomskih i institucionalnih reformi. Novonastale okolnosti iznedrile su stare igrače u novim dresovima. Dobili smo budućnost u koju verujemo.
Danas, 27. godina od izbora Ante Markovića za “premijera” SFRJ i 13. godina od atentata na premijera Zorana Đinđića, nalazimo se, siromašni i zatrovanog duha, na marginama Evrope. Danas nas ponovo ubeđuju da biramo između dva zla, manjeg i većeg. I opet smo, poput kakvih loših đaka spremni da ponovimo greške kobajagi neznajući da “manje zlo, kada ga jednom izaberete, ima tendenciju da briše razlike između sebe i većeg zla”. “Život je ono što od njega napravimo. I Srbija je ono što od nje napravimo. Svojim činjenjem ili nečinjenjem. Ako sami ne damo pozitivan sadržaj svom životu, on verovatno neće biti dobar”. Ovoga puta ne smemo birati manje zlo. Ne smemo davati šansu onima koji su izneverili naša očekivanja i energiju koju smo pokazali tog 5. oktobra 2000. godine. Na ovim izborima imamo za koga da glasamo. Imamo šansu da nešto promenimo. Ovoga puta Srbija može da bude deo nekog “novog socijalizma”. Može da bude drugačija i bolja. Energija koju sa sobom nose pokret Levica Srbije Borka Stefanovića i pokret Dosta je bilo Saše Radulovića mora biti energija “treće kolone”, energija koalicije napravljene sa građanima Srbije. Nemojmo dozvoliti da nam prođe još deset godina. Drugovi i drugarice, dame i gospodo, IDEMO jer DOSTA JE BILO!!!
