Kultura komunikacije onlajn: lajk, seen, komentari, stikeri i ostali užasi na fejsu

Na društvenim mrežama pravilo komunikacije je samo jedno – nema pravila!

Živela anarhija! 

Da, stvarno, i ovo odsustvo pravila je super za haotične ljude poput mene, koji vole da ne stave uvek tačku na kraj rečenice, a da ih niko ne ubije (jer pobogu, ja sam filološkinja!). Sloboda koju imamo je skoro nepojmljiva, ali isto toliko iritantna jer broj užasa koji možete da uočite samo jednim logovanjem na fejsbuk je upravo nepojmljiv.Počev od News feeda na kom možete da vidite SVE – od toga šta je neko jeo do mudračkih citata i novorođenih beba odmah po izlasku iz porođajne sale. Okej, ovo sami kotrolišemo. Prestanete da pratite ljude koji vam idu na nerve i gotovo. Ali, postoje neke stvari koje prosto ne možemo da zaustavimo. Jer SVI to rade, i to tako prirodno i normalno da sam se u nekom trenutku zapitala da li sam samo ja luda, ili sam prosto previše oldtajm.

Znate kako, ja sam de

te koje se seća razvlačenja žice od fiksnog po stanu, dok ga nosite u kupatilo da razgovarate sa “simpatijom”, a usput gledate da se ne zakačite o nešto. Ja sam ona što i dalje šalje pisma i stvari ljudima poštom. Jebiga, volim duh prošlosti.

To ne znači da ne umem da shvatim duh sadašnjeg vremena i da ga pratim, i da i sama ne koristim sve ove stvari o kojima ću govoriti u nastavku. Jako sam prisutna na mrežama i često objavljujem lične stavove i fotografije. Samo hoću da kažem da i onlajn prostor zahteva neki minimum takta, smisla, kulture i osećaja za drugog koji nas “prati” ili komunicira sa nama. Evo moje liste dominantnih užasa sa fejsa:

#1 Omraženi Seen

Ima milion situacija kad stvarno morate da sinujete nekog. Ruke su vam masne od bureka na primer (okej, meni su pre izmazane čokoladom), ili ste u prevozu, ili niste u stanju da pišete jer upravo plačete, ili ste se napili pa je bolje da ne odgovarate ili ste samo u ogromnom poslu, da, dešava se, stvarno. Možda i nemate šta da kažete na to nešto, ili tog nekog dobro poznajete ili se odgovor nekako podrazumeva.

Sinovanje je velika sloboda, da, i ja je volim, ona poručuje: sada mi nije do ovoga, ne mogu, ne želim, imam svoje razloge kakavi god da su, i najvažnije – ne moram da odgovorim i nikoga se ne tiče zašto. To je sve legitimno, i u redu. (I ja sinujem ljude, ali gotovo isključivo kada ne mogu da stignem da im odgovorim u datom momentu. Za to imam još jedan lek – uopšte ne otvaram poruku. Tako mi ona stoji kao podsetnik, i neće mi se zagubiti u prepunom inboxu. (Ako vam nekad nisam odgovorila ni posle dva dana, znajte šta je, na podsetniku ste, odgovoriću. ???? )

Eh, ali ipak, niko ne može da me ubedi da makar u nekom  trenutku ne možemo jebeno da napišemo bilo šta. Jer ako mislite da sinovanjem šaljete poruku oh Bože kako sam zauzet/a, imam vest za vas – vi ustvari govorite – hej, ja sam samoživi kreten.

Jer stvarno nije teško reći ne bih sad o tome, ako ne biste o tome. Ili ne bih da nastavljam ovu komunikaciju. Ili, hej, bio/la sam sauzet/a, haos mi je, umoran/a sam, nije mi do ovoga, mani me se, ne želim da pišem, ideš mi na živce, volim te ali moram da se isključim, idem sad, i tako to. Ili ono jednostavno bez tačke pišem kasnije

Lično, čist seen namerno korsitim u dve situacije, ako izuzmemo ovu on hold u haosu sam i pišem kasnije opciju:

• kad se ložim na nekog pa ga namerno ostavljam da čeka i
• Kad sam jako ljuta na nekog.

Svi ćemo i dalje da korsitimo seen, da. I to je u redu. niko ne može da vas natera da odgovorite ako ne želite, i tačka. Ali zapitajte se ponekad kako se oseća onaj sa druge strane. Ako vas dobro poznaje verovatno pogađa situaciju i ne brine. Ali, možda misli i – oh, ona je baš zauzeta, i nema vremena i blago njoj, a ja imam tako običan život. Ili, oh kakava samoživa nadobudna kretenka. Ili, oh, nju baš briga za mene.  Ili, oh, ne voli me ni malo. Ili – tako mi je bezveze što sam uopšte pisao/la.

Ova poslednja misao mi je omiljena, najpotresnija i najličnija i osetila sam se tako milion puta. A mislim da niko na svetu ne treba tako da se oseća, i znam da nisam jedina koja je taj trip imala.

Okej, neka sam staromodna i nenormalna. Ali verujte mi da imam ove stvari u glavi. Mislim o tome kakvu poruku šaljem i da li nekoga povređujem. Nastojim da izbegavam sinovanje. Smatram to poštovanjem prema ljudima koji žele nešto da mi kažu. Niko od nas nije baš toliko zauzet da ne može da stigne da se javi onom drugom. Nemojte da se tripujete, pliz. Možete samo da ne želite, i to je ok. Ali recite da ne želite.

#2 Lajk u inboks

Grom vas spalio sve koji šaljete jebeni lajk u inbox. Od srca vam želim. E sad, malo manje hardkor, da li stvarno, stvarno mislite da ste kul kad to uradite? Ako vam je nešto kul, recite kul, super, sjajno, to je sve po jedna reč, nije teško napisati, a još ako imate automatsko previđanje reči, samo će vam izaći kao predlog. Ako vas taj neko smara, recite smaraš brate. Ali nemojte dugme za lajk, pobogu. To je najužasniji način za odjebavanje ikada. Seenje korektniji od toga jer vas bar ne podstiče da zamislite tog nekog kako gori na lomači, ili kako ga starozavetni strašni Jahve sagoreva plamenom. Zamišljam Zakerberga kako govori svom timu:

“Ovo dugme za lajk predstavljaće revoluciju u inboksima ljudi – ovo će biti najnemaštovitiji, najnekorektniji i najodvartniji način za objedinjavanje super, kul, drago mi je, mnogo sam bitan/a i kako smaraš eej momenta.”

Moram priznati da jeste revolucija, odvratna. Zar stvarno baš toliko nemate vremena da otkucate jednu jebenu reč? Makar baš to – smaraš.

#3 Stikeri

Moram priznati, neki su preslatki. I znaju baš lepo da upotpune čet. I mogu baš da vas nasmeju i obraduju i da vam budu kul. Ali stiker nikada, nikada neće moći da bude surogat za reč.

Reč je reč, i samo ona ima snagu i energiju, i emociju i sve. Nema goreg momenta nego kad neko krene da mi šalje stiker za stikerom u čet.

Majko mila, poželim da vrisnem pobogu, prestani! Jednom prilikom sam u intervjuu koji sam radila za redakciju kulture Beograda 202, razgovarala sa devojkom koja se baš ozbiljno bavi komunikacijom onlajn, i rekla mi je da se događa da stikeri preuzimaju primat nad tekstualnim razgovorom u pojedinim momentima. Znači, ljudi se izdopisuju stikerima. Jej, blago njima. Ali ja nisam ta, zaista.

Ne kažem da ih ne treba koristiti, treba, znaju da budu divni. Ali ne zasipajte ljude njima, preklinjem vas. Iritantno je, dosadno, i zaista, zaista smara.Koliko god da vas taj neko voli.

P.S. Da, IMAM OMILJENI STIKER! Evo ga gore levo. ????

#4 Komentari ispod slika i statusa

Poslednje, ali nikako najmanje važno. Užas nad užasima, pakao. Ako vam se sviđa da vam neko otvara kilometarsku polemiku ispod fotke, divno, i uživajte. U nekim momentima može da bude korisno, i slatko, i neko može da pročita i kaže hm, ovo mi je baš značilo i pomoglo mi je, i pronašao sam, a ne moram čak ni da cimam tu osobu ili Gugl, baš kul.

Ali reply na reply i stiker na stiker, pa srce na srce, oh, i nikad kraja, okej, ja ne kapiram poentu, zovite me staromodnom slobodno. Ili još gore, eseji kao odgovor na statuse. Ponavljam, može biti korisno, smisleno, lepo. Ali isto tako može beskrajno da ide na nerve, i da bude zaista glupo. Znate ono kad vam cela rodbina komentariše ispod slike, i samo idete u krug? E, to. Ili kad vam svako malo zvoni notifikacija da je još neko komentarisao, vi tamo, a ono smajli, pa na smajli srce, pa na to lajk. Ili, zaista besmislene rečenice koje imaju za cilj da vas uvuku u “čet u komentaru”. Stvarno mislim da su komentari, osim u ovim korisnim situacijama samo jedan od načina da se naša duboko nesgurna onlajn zajednica (samo) potvrđuje i pravi pametna. Jer, ako napišete prepametan esej u komentaru na nekoj grupi, to je tako kul. Ne, nije.

Lično, veoma često preusmeravam ljude da mi umesto u komentaru pišu u inbox. I verovali ili ne – to smatram mnogo važnijim i ličnijim nego kad ceo fejsbuk može da vidi kako mene neko voli ili kako sam mu mudro i lepo odgovorila ili da mi se divi (okej, nemojteda mi se divite pliz).

Inboks je, kako sam jednom prilikom rekla, ekskluziva.

Ličan prostor, zatvorena komunikacija. Ako želiš nešto da mi kažeš, eto ti posebnog prostora. I to je samo moj izbor, kao što vaš može da bude da komentarišete do iznemoglosti. I sve je okej. I dalje ljudima lično govorim u inboks “super je to što radiš” kad ih ne poznajem ili “volim te i ponosim se tobom” kad su mi bliski.

Jahanje po replay-u se zove spamovanje. Bar u mom oldtajm svetu. ????

P.P.S. Šta god radili u prostoru onlajn na fejsbuku i generalno, pomislite na onog drugog koji to čita ili gleda. Nije teško. Ili bar ne bi trebalo da bude.

Za PULSE Lana Nikolić

Izvor: Lana Nikolić blog