logo
bios

Kako preživeti slobodu

Objavljeno prije 3 mjeseca . u uto, jul 17th, 2018

Transkript regionalnog razgovora „Ko će preživeti slobodu i demokratiju“ održanog 6. juna 2018. u Sarajevu, u organizaciji forumZFD-a i Peščanika. Govore Snježana Milivojević, Fra Drago Bojić, Viktor Ivančić i Svetlana Lukić. Razgovor vodi Boro Kontić.

Viktor Ivančić: Generalno uzevši na ovim prostorima, što se novinarstva tiče, u zadnjih 30-ak godina nacionalizam je postao profesionalna norma. Naprosto je uz onih 5W, 5 obaveznih elemenata novinarske informacije, u međuvremenu postala obavezna i neka domoljubna intonacija vijesti, čak i golih informacija, dakle ugrađivanje državne emocije u informiranje. Dakle, nama se dogodila jedna nacionalizacija profesije, gdje mediji opslužuju vladajuće nacionalne ideologije.

Boro Kontić: Neki kažu da novinarstvo nastoji da bude što više patriotsko, a što manje profesionalno.

Viktor Ivančić: Jeste, Sloterdijk je napisao jedan esej sredinom 90-ih godina i u njemu upotrebio termin nacional-žurnalizam. Sloterdijk tu kaže da je nacija u suvremenom smislu zajednica onih koji sami sebe čitaju, sami sebe gledaju i sami sebe slušaju, odnosno sami sebe informiraju i uzbuđuju. I on kaže da je funkcija medija da proizvode permanentni stres kako bi ta zajednica koja sama sebe informira odnosno uzbuđuje ostala na okupu. I on na neki način tvrdi da su nacije medijski proizvodi. E, to je ono što je kod nas progrediralo, na način da je gotovo nemoguće izbjeći nacionalnu paradigmu u svim medijima. Oni će se razlikovati po raznim ideološkim varijantama, ali domoljublje se ne dovodi u pitanje. U Hrvatskoj ne dolazi u obzir da se skrnavi kult domovinskog rata – naravno, govorim o većini, uvijek ima marginalnih džepova otpora, ali patriotska linija je univerzalna i na nju se onda kače religije i slično.

U Sarajevu ste imali slučaj cenzure kolumne Borisa Dežulovića u Oslobođenju. Ono što mi je tu novo jeste da je cenzura postala strukturalna činjenica medija, uređivačka tehnika. I to više nije niti sramota, nije eksces. Nakon što je sporni tekst skinut, objavljen je tekst samog Bore Dežulovića koji kaže da je cenzurisan, dakle medij se ne srami što cenzurira. Posle ide redakcijsko objašnjenje gdje se kaže “mi ne toleriramo neprikladan govor o Poslaniku za Ramazan”. Dakle, mediji reklamiraju svoju cenzuru. To mi je nešto potpuno novo. Kad bih danas tražio posao u novinama, tražio bih da mi se zajamči rubrika u čijem bi gornjem lijevom uglu pisalo: “U ovom broju ne donosimo”. Jer novine su danas najinteresantnije po onome što ne objavljuju. Više ne možemo govoriti o medijskoj cenzuri kao o nečem iznimnom. To je postala svakodnevna praksa.

Boro Kontić: Kako to izgleda iz ugla nekoga ko se medijima bavi teoretski, reći će profesorica Fakulteta političkih nauka u Beogradu Snježana Milivojević. Snježana, kako ti vidiš ovo što zovu sunovrat novinarstva i nestajanje nezavisnih medija?

Snježana Milivojević: Drago mi je da sam ovde, hvala na pozivu. Meni je u stvari manje u fokusu novinarstvo. Ono jeste doživelo sunovrat i za sobom povuklo medije – mada ne znam ko je tu koga povukao u ambis. Ali taj sunovrat danas izgleda drugačije nego pre. Svet se promenio u odnosu na devedesete, kada je ovo parče sveta bilo izolovano ostrvo koje pliva u drugom pravcu u odnosu na maticu promena. Danas smo i mi deo tog plimnog talasa i plivamo zajedno sa Evropom, a bogami i sa Amerikom. Mnogi misle da smo mi i avangarda, da ostatak sveta proizvodnjom lažnih vesti i alternativnih činjenica o haotičnom svetu u kome se niko ne snalazi – u stvari čini ono što mi radimo još od devedesetih. Ta fabrika se ovde još tada zahuktala.

S druge strane, mislim da to možda baš i nije tako, pa sad izvinite na prilazu sa obe strane. Digitalna revolucija je dovela medije u sasvim drugi položaj i to je jedan od razloga zašto nezavisni mediji ovde neće preživeti slobodu i demokratiju. U promenjenom svetu oko nas nezavisni mediji u stvari nisu ni potrebni. E sad, o tome možemo da debatujemo. Oni su možda potrebniji nego ikada, ali se društvo u celini ponaša kao da mediji nisu potrebni. Vi vidite kako se deo po deo sveta odriče svojih medija. Nama je sada normalno da je cena informacije praktično nula. Svima nam je to super i svi smo se na to navikli. Svima nam je u redu da informaciju dobijamo u svom oblaku, od svojih prijatelja. Dakle, dozvolili smo da novinarstvo kao profesija postane nepotrebno, a da mediji kao institucija postanu samo fabrike za proizvodnju para i lažnih vesti, jer se one trenutno bolje prodaju na tržištu.

Globalni pokazatelji stanja slobode i slobode medija ukazuju da je svet trenutno na gorem mestu nego ikada u poslednjih 15 godina, otkada se ti parametri proveravaju. Sloboda štampe i sloboda medija opada u najrazvijenijim demokratskim zemljama, na čelu sa Amerikom. Možemo da kažemo da nas se to ne tiče, ali nažalost tiče nas se, ako ništa drugo onda bar kao normativni standard. Kada se sloboda survava tamo gde je 200 godina bivala branjena i odbranjena, to će po principu domino efekta da se oseti i ovde. Sloboda medija opada ne samo u Rusiji i Turskoj, već i u ovom delu sveta u kome smo mi, od Baltika do Balkana.

U 30-ak zemalja u kojima se meri stanje medijskih sloboda i stanje sloboda u zemljama u tranziciji po prvi put se u poslednje 3 godine uporno ponavlja da su dve trećine njih sada konsolidovane autokratije, a samo jedna trećina su konsolidovane demokratije. Neke od njih kao Srbija ubrzano klize ka autoritarizmu, a tome dodajte i talas populizma kome ovde ne može da se odoli i koji se uporno proizvodi, kao i činjenicu da u ovom delu sveta nema kontrolnih institucija i nema medija koji tome mogu da se odupru.

Boro Kontić: Nema boljeg šlagvorta za pitanje novinarki Peščanika, koji je jedna od tih oaza koja pokušava da poštuje stara pravila profesije, da otvara debatu unutar društva. Kako to izgleda u stvarnosti? Kako preživljava takav medij?

Svetlana Lukić: Kao što i sami znate, da bi nešto opstalo uprkos svemu potrebna je fanatična odanost, neko ludilo, ne znam drugačije to da objasnim. I to malo medija što je ostalo u Srbiji, pa i Peščanik, jednostavno će pasti za slobodu, očigledno, jer naši takozvani prijatelji iz Evrope, iz demokratskih zemalja koje imaju uticaja na našeg mahnitog predsednika u njemu vide partnera za neke važne stvari za njih. Mi smo mu prosto isporučeni, a on je, kao što znate, socijalizovan i postao političar tako što je uništavao medije. On ima ličnu pizmu na medije, na novinare, tako da je to njegova vendeta za neke stvari koje su se dešavala devedesetih godina. U Srbiji je otvoren lov na nezavisne medije i novinare. Tako da jedan po jedan oni padaju, a mislim da ni mi nećemo preživeti još dugo.

Kada Snježana govori o globalnom okruženju koje je naravno loše – gledamo Mađarsku, Poljsku i tako dalje – naš dodatni problem u Srbiji je u tome što mi ne živimo samo u konsolidovanoj autokratiji, već je to i mafijaška država. Jedan od problema o kojima je govorio Viktor jeste nacionalizam, ali problem je i to što novinari i mediji učestvuju u mafijaškim poslovima takozvane političke elite. I kad imate taj miks nacionalizma, velikosrpske politike i mafijaške države, onda tu ni kamen na kamenu ne može da ostane. Mnogi ljudi koji su uspravno preživeli devedesete sada su postali kolaboracionisti. Dakle, mi imamo naše kolege koji su izdržali sve, deo civilnog sektora koji je izdržao sve do sada i koji se na kraju svih krajeva priključio pobedniku. To je situacija brisanog prostora u kome je nemoguće opstati.

Boro Kontić: Naš četvrti gost je teolog i publicista fra Drago Bojić. Da li da i vi pružite jednu od cigli na ovo o čemu govorimo ili možda da otvorimo drugu temu, koja je takođe dio ovog razgovora, a to je sučeljavanje sa prošlošću.

Drago Bojić: Mislim da je jedna od važnih stvari koja se tu mora kazati, kad je riječ o profesiji novinarstva, odnos ovih društava prema istini. Naša su društva, da se poslužim metaforom Dubravke Ugrešić, doista nastala na laži, i tako se održavaju. Zato su im potrebni mediji koji će tu laž stalno posredovati ljudima. Zato je i potrebna ta silna kontrola, i politička koja dolazi sa vrha. Zato je važno na koji će se način te informacije selektirati i ovo o čemu je govorio Viktor: šta se neće donijeti. Ja možda mogu više malo govoriti iz ove religijske perspektive, budući da sam se time bavio kroz studije, a jedno vrijeme i uređivao jedan medij religijski.

Mediji kod nas funkcioniraju kao organi moći. Oni zapravo čine sve da se ako je ikako moguće zaobiđu činjinice, zaobiđe istina i to doista dovodi do ludila u tim zajednicama. Lešek Kolakovski u jednom sjajnom eseju govori o tome kako kada se laži stalno ponavljaju to stvarno dovodi do patologije. Tako da možda ponekad i nije problem sa informacijama kao takvima, ljudi ipak dođu do informacija na različite načine, već je problem sa njihovim interpretacijama, sa njihovim kontekstualizacijama.

Javni servisi su u potpunosti u rukama vlasti i njihovih ideologija, a oni imaju najveći uticaj na ljude. I onda imate situaciju da se 30 godina od rata, tokom demokratskih promjena praktično nijedan recimo religijski ili vjerski medij nije suočio sa onim što se događalo koncem 80-ih i početkom 90-ih godina, kada su u tim medijima otvoreno propagirane nacionalističke ideologije i politike. Mislim na sve tri strane: Glas koncila, Pravoslavlje i Preporod, gde su se praktično opravdavali zločini i zla. To je i danas slučaj i doista je zastrašujuće šta se sve tamo može naći, kao da se naprosto trude da budu što ogavniji pristojnom i civiliziranom svetu.

To sve skupa ima veliki uticaj na ljude koji su često slabo obrazovani i ne razumiju mnoge od tih tema. Mislim da će vrijeme koje stoji pred nama biti još gore. Dolaze generacije koje su zastrašujuće neobrazovane, koje ne ulažu puno volje u napor mišljenja, ne provjeravaju ono što se prije pisalo i s njima je prilično lako manipulirati. Tome treba dodati i teški egzistencijalni kontekst. Postoje oaze, uglavnom je riječ o portalima, gdje su entuzijasti koji na različite načine pokušavaju uneti bar malo svjetla u ovaj naš strašni mrak. Oni se naravno s godinama umore, prije ili kasnije i na takve ljude se izvrše pritisci, tako da im ponestaje snage da se nose sa svime time.

Boro Kontić: Kada se spomene uloga medija u procesu pomirenja, to mi je uvijek nekako sumnjivo. Imam problem sa medijem koji treba da obavi neku misiju. Medij nema druge misije nego da informiše, da ljudima kaže šta se dešava oko njih. I sad, kako ti vidiš ovu temu, šta su to mediji uradili ili su propustili da urade kad je u pitanju pomirenje? Ti si godinama vodio jednu veliku novinu.

Viktor Ivančić: Za početak bi bilo dobro da se novinarstvo samouništi. Ono je bilo prethodnica tih ratova. Mislim, novinarska djelatnost, prosječno govoreći, od početka 90-ih i za vrijeme rata je bila zločinačka. Uloga većine medija je bila zločinačka. Oni su poticali, oni su huškali. Sad bi ti isti mediji trebalo da rade na izmirenju. Ne govorim o malim nezavisnim enklavama, nego o medijskim scenama. Dakle, u međuvremenu se nije dogodila neka katarza, da je došlo do zaista dubinske promjene, i zločinačkih režima i zločinačkih medija. I oni sad rade na izmirenju na način da vodeći mediji u biti stimuliraju mučeničke predstave zajednica o sebi. Dakle, glavni narativ je: naša nacija je najviše patila. Medijska uloga je tu duboko negativna. Mediji intenzivno rade na produbjivanju nastalih razdora.

U jednom tekstu sam, pišući o ulozi medija, koristio termin “ranoholizam”. Oni te rane nastoje da naprave takvima da one nikada ne zacijele, da ratne rane budu stalno svježe. Zapravo, to jesu ranoholičarska društva i ranoholičarski mediji. Oni na taj način reproduciraju ambijent ratnog stanja u mirnodopski period. I tako je na svim pitanjima, čak i ne samo onima iz zadnjeg rata. Kod nas u Hrvatskoj i dalje traje debata oko Jasenovca, na primjer. Vi s jedne strane imate odvratni hrvatski revizionizam, a s druge imate srpsku žrtvoslovnu pornografiju. I oni su stalno ukopani u tim rovovima. Uloga medija u svemu tome je zapravo i dalje huškačka.

Tako da ne znam kako je danas uopće moguće biti novinar koji pošteno pristupa svom poslu i koji ima neke principe. Ja, bez obzira na ove pesimističke tonove, volim novinarstvo i vjerujem da je ono važno i da ima perspektivu. Ali ne može se danas djelovati kao novinar bez da se obračunavaš sa novinarskom scenom.

Boro Kontić: Šta kaže teorija?

Snježana Milivojević: Već sam rekla da mene više brine stanje medija nego stanje novinarstva. Čak i tih 90-ih koje su regionalno bile verovatno najmračnija tačka, mi smo imali pristojno novinarstvo, ali nismo imali pristojne medije. Tada se bar u Srbiji krčio prostor. Neki ljudi koji su izlazili iz medija u kojima više nisu hteli ili mogli da rade, kultivisali su nove zone praveći nove prostore, nove medije, otvarajući nove mogućnosti za debatu. I to nije institucionalizovano. U celom regionu postoje fantastični novinari. Evo, ja se baš veselim kad gledam na Netfliksu hrvatsku seriju Novinar. Jedno društvo koje je učinilo sve da zatvori nezavisne medije sada visokom gledanošću nagrađuje njihov učinak – kada je to postala Netfliksova serija. Znači, ono što nismo hteli da čujemo kada su nam govorili kao novinari, mi sad volimo da čujemo zavaljeni u fotelju i dok to gledamo kao popularnu seriju.

U Srbiji i u regionu žive i dalje novinari koji visoko drže normativne standarde, i novinarstva i profesije, ali nema prostora za njih. Naša društva nisu uspela da taj mali, skromni kapital nekako institucionalizuju i sačuvaju, ili prošire. Gde su nezavisni mediji iz 90-ih? Gde su devedesetdvojke, gde su ferali? U tom smislu treba da dignemo ruke od iluzije da će se suočavanje sa prošlošću ikada desiti. To je sad još samo tema za tribine i za uske krugove javnosti. To se neće dogoditi. S druge strane, mi se konstantno suočavamo sa prošlošću. Ja svakoga dana gledam vesti i pitam se da li je ovo sadašnjost ili prošlost. Naši predsednik republike i predsednica skupštine su i prošlost i sadašnjost istovremeno.

Ali je posebna dimenzija suočavanja sa prošlošću pitanje šta je sa našim kritičkim kapitalom iz 90-ih? Šta je sa tim društvenim znanjem, šta je sa tom proizvodnjom energije, znanja, koja se svugde u regionu na različite načine osećala. U Srbiji sada jedan aspekt suočavanja sa prošlošću podrazumeva radikalno negiranje kritičkih potencijala iz prošlosti, podsećanja na to da je ikada moglo biti drugačije, da je bilo ljudi koji su zagovarali nešto drugo, da je postojalo bilo šta drugačije. To se briše iz prošlosti i to je sada sastavni deo tog velikog paketa revizije prošlosti. Dakle, prošlost je uvek bila divna i monolitno nacionalistička, niko je nikada nije kvario, nije postojao ni taj kratki interregnum od 2000. do 2003, do ubistva Đinđića, ili do 2012, do velikog povratka partija bivšeg režima na mesto sadašnjeg režima.

Dakle, jedino suočavanje sa prošlošću koje se događa je brisanje sećanja na te male pokušaje da se društvo demokratizuje i da se reši svoje sramne i zločinačke prošlosti. Umesto toga se otvara debata o povoljnijim događajima iz prošlosti, dakle o Drugom svetskom ratu, o fašizmu, o povlačenju preko Albanije, Prvom svetskom ratu, kako koja godišnjica dođe – gde onda reinterpretirajući, oblikujući, prerađujući tu prošlost u skladu sa sadašnjošću pravimo bolju ulaznicu u sadašnjost. Znači, suočavanje sa devedesetima je neotvorena tema i mislim da će ta prošlost još neko vreme bezbedno ostati neistražena.

Boro Kontić: Ali Peščanik je uvijek bio portal koji je pokušavao da izbaci baš te društvene teme, kroz razgovor, debatu, pa čak i kroz provokaciju. Šta je danas Peščanik u Srbiji?

Svetlana Lukić: S obzirom na pritiske kojima smo izloženi i na resurse koje država koristi da bi nam obarala sajt, očigledno je da im jako smetamo. Mi imamo 15-20 hiljada čitalaca dnevno, ali njima je stalo upravo do tih čitalaca, jer je to deo društva koji pruža otpor. Među novinarima u Srbiji ima mnogo ljudi koji su 90-ih bili kaskaderi Miloševića, koji su glumili Miloševića kada on to nije mogao. I zašto bi se oni suočavali sa prošlošću čiji su bili akteri? Naš problem su i mediji i ljudi koji su 90-ih pružali otpor, ali su se prodali posle 5. oktobra 2000. godine. Dakle, Feral je u Hrvatskoj udavljen silom, ali se B92 u Beogradu sam isporučio u ruke novom režimu sa obrazloženjem da su stigli kapitalizam i komercijalizacija. B92 koji je herojski podnosio 90-e završio je tako što je u udarnim terminima imao kao goste ljude koji su veličali genocid: Ljiljanu Bulatović, Kostu Čavoškog i tako dalje. Tako je skončao B92 2006. godine. Mnogo ljudi sa naše strane se predalo. Tako sada imamo ljude koji su bili heroji demokratske Srbije 2000. godine koji su sada tajkuni i sarađuju sa ovim vlastima, sa svojim dojučerašnjim neprijateljima. Prodali su se za stanove, za džipove. Prosto su se korumpirali za novac.

Boro Kontić: Drago, kakva je zapravo uloga vjerskih zajednica u suočavanju s prošlošću?

Drago Bojić: Ja bih prije toga ukazao na jedan problem koji općenito postoji u našim društvima kada je riječ o suočavanju s prošlošću, a tu misao posuđujem od francuskog filozofa Liotara koji kaže: postoje dvije vrste odnosa prema prošlosti. Jedno je kada koristite sve načine, mehanizme da uništite sjećanje, da uništite prošlost – to se na našim prostorima dogodilo od 90-ih naovamo. U doslovnom smislu se pokušava i hoće uništiti sve što je bilo u prethodnom periodu, sjećanje dakle na ljude koji su ubijeni i protjerani. Onda se ide još dalje, da se uništi sve što podsjeća na te ljude: njihovi spomenici, nazivi ulica i tako dalje. Dakle, to je jedna vrsta prekrajanja prošlosti, a druga je takozvano perfektno sjećanje.

Mi imamo podatke, informacije o onome što se dogodilo 90-ih godina, pa i dalje u našoj prošlosti. Šta ćemo sa tim statistikama i informacijama? I znamo evo i u Bosni i Hercegovini gdje se što dogodilo, na koji način, koji su tamo ljudi počinili zločine, koji su stradali, ko su bile žrtve. Šta ćemo s tim? Kada društva dođu u takvu situaciju gdje postoje ti podaci, a to ne prati određena vrsta socijaliziranja ljudi, odnosno pokušaja da ih se učini empatičnima za ono što se dogodilo, da oni uzmu to ozbiljno, da u određenom etičkom kontekstu promatraju sve to što se dogodilo – onda nam ti podaci u kolektivnim kontekstima ne znače gotovo ništa.

E sad ću se malo vratiti na vjerske zajednice, zato što bih volio kao član jedne od njih da mogu kazati da su barem nešto na tom području učinile. Nisu gotovo ništa učinile. Dakle, govorim sada generalno. Taj multireligijski, međureligijski dijalog se uglavnom svodi na nekakve susrete povremene, gdje u biti ne podnose jedni druge, osim kada treba zajednički nastupiti da bi se branio religijski svetonazor, kao što je slučaj u Hrvatskoj. Kada tamo dođe do problema u odnosu sekularnog i religijskog, onda se sve religijske zajednice ujedine i nastupe zajednički. Bez obzira da li je to pitanje osoba koje imaju drugačiju orijentaciju ili svjetonazor, ili pitanje odnosa prema pravima žena u društvu i tako dalje. Mi ovdje u Bosni i Hercegovini praktično nismo te teme uopće još ni otvorili. Da ne govorim o obrazovnim reformama.

Pazite, jedan od najvećih, najjačih medija je oltar, kada vi pred sobom uživo imate ljude. I to što se tamo izgovara su strašne stvari koje puno utječu na mentalitet i na shvaćanja ljudi, jer se baš iz vjerskih zajednica najviše radi na tome da se retradicionaliziraju naša društva. Poziva se na tradicionalne vrijednosti unutar kojih ima užasnih stvari, nespojivih sa suvremenim svijetom, sa ljudskim pravima, ljudskim slobodama. Velika odbojnost postoji prema svemu što u sebi nosi predznake individualnih prava i sloboda, i u tome smislu vjerske zajednice vrše negativnu ulogu, a pogotovo kada je reč o zlu u vlastitim redovima. To se stalno gura pod tepih, o tome se ne govori. Mislim da će baš vjerske zajednice ostati posljednji bastioni nacionalizma, tradicionalizma, pa i primitivizma i barbarizma.

Viktor Ivančić: Mi živimo u društvima koja imaju potrebu za brzim zaboravom svega. U tom pogledu mi živimo u ciničnim društvima. To su te cinično ustrojene zajednice koje stalno drže figu ispod džepa. Znači, mi ćemo čak doći do toga da ćemo nekim našim ratnim zločincima i sami suditi kad smo prisiljeni od strane zapada, pa ćemo mi sad čak aranžirati njemu suđenje i osudićemo ga, ali mi znamo da je on heroj. I tako cinična zajednica funkcionira. Mi imamo Loru i većina zločina koji su se tamo događali su svima poznati. Logor je trajao do 1997. Ne samo da niko nije zucnuo, nego su u Splitu početkom ove godine digli i spomenik pripadnicima jedinice koja je činila zločine u Lori. Dakle, poruka cinične zajednice je više od običnog poricanja, to nije poruka “mi nismo znali”, nego “mi smo znali i smatramo da je dobro to što se događalo”. I to je ono najgore.

Mi smo u Feralu imali puno problema zbog raznih tema, kad bi objavljivali te priče. Ali nikada nismo imali tako veliki problem kao kad smo objavili jednu reportažu u kojoj nije bilo kapi krvi. A dešavalo se ovako: 1995. godina, odmah nakon Oluje. Postoji vlak iz Splita koji ide svaki dan od Splita do Knina. Ogromna je kompozicija. Svakoga jutra građani Splita napune taj vlak, uđu sa praznim torbama i navečer se tim vlakom vrate sa punim torbama. Proces traje tjednima. Veliki procenat građana Splita je u jednom trenutku ušao u taj vlak s praznom torbom i vratio se navečer sa punom. I mi smo napravili u Feralu to da smo našu mladu reporterku posjeli u taj vlak – otiđi, vidi šta se dešava i vrati se i napiši priču.

Ona je napisala priču kako tamo ljudi ulaze u stanove istjeranih ljudi, uzimaju sve živo, pune torbe i tako. Dakle, nastao je takav lom nakon što smo to objavili da smo mi morali angažirati policiju, jer su nam građani Splita išli provaliti u redakciju. Dakle, njima ne smeta da zajednički ulaze u taj vlak, ali kad si im stavio ogledalce i rekao “ali to je ipak krađa”, oni su poludjeli. Tada se dakle medijski to moglo napraviti i proizvjesti neku vrstu nelagode, da dobiješ od njih reakciju. A cijelo vrijeme važi ta cinična priča da svi zapravo znaju šta rade, ali smatraju da je to u stvari dobro.

Snježana Milivojević: Kao što ste vi malopre rekli, nema mnogo toga što ne znamo o prošlosti, ali kako ona funkcioniše kao koherentan narativ ili slika prošlosti, tu se nećemo složiti. Postoji privid obilja informacija u kome smo na jedan klik od vesti o svemu, koje je teško složiti u neki smisleni narativ, sliku o prošlosti. To je u stvari posledica medijskog haosa u kome smo živeli. I važnu ulogu tu igra sunovrat novinarstva. Svi smo presrećni mogućnošću da sami proizvodimo vesti. Ja bih ipak više volela da vesti dobijam uz neku garanciju pouzdanosti informativnog sadržaja koji dolazi iz profesije koja može da ga servisira.

Danas to više niko ne želi, je li, svima se sviđa to višeglasje i mislim da je to jedan od razloga zašto se novinarstvo sunovratilo. Kada to povežemo sa pričom o prošlosti, setite se kako je posle ratova, posle 2000. i demokratskih smena vlasti prevladalo uverenje da su loši državni, kontrolisani politički mediji rasturili region, a sada će ovi dobri komercijalni da nas ujedine. Ljudima je dosta ratnih ožiljaka i utešiće se toplim ljudskim pričama iz španskih serija. I to je sve što nam je potrebno.

Peščanik.net

Copyright 2016 Magazin Plus d.o.o. Sva prava zadržana.
Zabranjeno preuzimanje sadržaja bez dozvole izdavača.

Programiranje: Magazin plus
Na vrh