logo
bios

Kako misliti o imperiji

Objavljeno prije 4 sedmice . u pet, feb 22nd, 2019

Arundhati Roy

Foto: Goran Fejić

Razgovor vodio Avni Sejpal

U svom drugom romanu Ministarstvo neizmerne sreće / The ministry of utmost happiness (2017) Arundhati Roy postavlja pitanje: „Šta je prihvatljiva količina krvi za dobru književnost?“ Odnos između imaginacije i građe svakodnevnog života – nasilja, nepravde, moći – ima ključnu ulogu u njenom stvaralaštvu još od prvog romana Bog malih stvari / The god of small things (1997) za koji je dobila Bukerovu nagradu. Tokom dve decenije koje su prošle između prvog i drugog romana indijska spisateljica je uznemirila mnoge glasnim i javnim izražavanjem svog političkog nezadovoljstva – i one koji su želeli da se ona drži pripovedanja, i one kojima je odgovarao obrt globalne politike posle 11. septembra.

Njeni kritički eseji, od kojih su mnogi objavljeni u indijskim dnevnim listovima, govore o nukleranom oružju, velikim branama, korporativnoj globalizaciji, indijskom kastinskom sistemu, usponu hinduističkog nacionalizma, mnogim licima imperije i američkoj ratnoj mašineriji. Ovi tekstovi su izazivali i oduševljenje i gnev. U Indiji je mediji često napadaju i optužuju za huškanje na pobunu zbog njenih stavova o indijskoj državi, korumpiranom sudstvu i surovom obračunu sa pobunjenicima u Kašmiru. Jednom je čak pritvorena zbog „nepoštovanja suda“. Uprkos svemu, ona nastavlja da govori. U ovom intervjuu ona razmišlja o odnosu između estetskog i političkog u svom delu, o načinima promišljanja moći i o tome šta znači živeti i pisati u imperijalnom vremenu.

U svojoj knjizi Vodič za imperiju namenjen običnim ljudima / An ordinary person’s guide to empire (2004), navodite nekoliko stubova imperije: globalizacija i neoliberalizam, militarizam i korporativni mediji. Kažete: „Projekat korporativne globalizacije shvatio je kako funkcioniše demokratija. Ali slobodni izbori, slobodni mediji i nezavisno sudstvo ne znače mnogo kada ih slobodno tržište svede na robu koja se prodaje kupcu s najboljom ponudom. Šta biste danas tome dodali?

To je bilo pre 14 godina. Sad bi trebalo dodati da krupni kapital koristi rasizam, kastinski sistem (hinduistička verzija rasizma, koja je složenija i nalazi opravdanje u svetim knjigama), seksizam i rodno licemerstvo (pravdani u gotovo svim svetim knjigama) na vrlo lukave i krajnje maštovite načine da bi ojačao i zaštitio se, da bi potkopao demokratiju i stvorio podele među onima koji pružaju otpor. Ne pomaže ni to što, u celini gledano, levica ne uspeva da priđe tim pitanjima na dobar način. U Indiji su se udružili kasta – najokrutniji sistem društvene hjierarhije – i kapitalizam, i stvorili opasnu novu smesu. To je motor moderne Indije. Razumevanje samo jednog elementa smese nije dovoljno. Kasta nije zasnovana na boji. Da jeste, da je vidljivaneiskusnom oku, Indija bi bila slična zemlji sa aparthejdom.

Tu bi trebalo dodati i novu tehnologiju. Zahvaljujući njenom razvoju, svetu više nije potrebna masovna radnička klasa. Danas imamo nezaposlenu i besposlenu populaciju ljudi koji nemaju nikakvu ulogu u ekonomskoj aktivnosti – višak populacije, ako hoćete, kojim se mora upravljati i koji se mora kontolisati. Zahvaljujući našim digitalnim koordinatama, lako nas je kontrolisati. Naše kretanje, prijateljstva, veze, bankovni računi, pristup novcu, hrani, školovanju, zdravstvu, informacijama (lažnim kao i istinitim), čak i naše želje i osećanja – sve to u sve većoj meri posmatraju i nadziru snage kojih nismo ni svesni. Koliko će vremena proći pre nego što svetska elita oseti da se svi problemi sveta mogu rešiti uklanjanjem viška stanovništva? Kad bi samo mogli diskretno da uklone određene populacije na određene načine – služeći se, naravno, humanim i demokratskim metodama. Po mogućnosti, u ime pravde i slobode. Ništa ogromnih razmera, ništa nalik gasnim komorama ili Debeljku i Mališanu. Čemu drugom služe pametno nuklearno oružje i biološki rat?

Kako uspon etnonacionalizma i populizma menja vašu dijagnozu?

Etnonacionalizam je samo posebno virulentna varijanta nacionalizma. Nacionalizam je već dugo deo korporativnog globalnog projekta. Što je slobodniji globalni kapital, to su nepropustljivije nacionalne granice. Kolonijalizmu je bilo potrebno da premesti ogroman broj ljudi da bi imao radnu snagu za rad u rudnicima i na plantažama. Novom sistemu potrebno je da ljudi ostanu gde jesu, a da se novac kreće – zato je nova formula slobodni kapital, zarobljena radna snaga. Kako ćete inače smanjiti nadnice i povećati marginu profita? Profit je jedina konstanta. I to je do određene tačke uspevalo. Ali sada su kapitalistički ratovi za resurse i stratešku moć (poznati pod imenom „pravedni ratovi“) uništili cele zemlje i stvorili ogromnu populaciju onih koji ilegalno prelaze granice bežeći od rata. Avet beskrajne reke neželjenih imigranata pogrešne boje kože ili vere sada se širom sveta koristi kao sredstvo za mobilisanje fašista i etnonacionalista. Ta sveća gori sa oba kraja, ali i kroz sredinu. Ne može se sve pripisati pljačkanju resursa ili strateškom razmišljanju. Na kraju ta pojava razvija sopstveno ubrzanje i sopstvenu logiku.

Dok se sprema oluja, etnonacionalisti žanju vetar i hrabre jedni druge. Izrael je upravo doneo novi zakon kojim se zvanično proglasio za domovinu jevrejskog naroda. Njegovi arapski građani postali su građani drugog reda. I u drugim delovima Bliskog istoka, naravno, Izrael i Sjedinjene Države vredno rade na zaoštravanju podele između sunita i šiita, što bi se moglo završiti katastrofom – napadom na Iran. Postoje i planovi za Evropu. Steve Bannon, bivši savetnik predsednika Donalda Trumpa, osnovao je organizaciju Pokret, sa sedištem u Briselu. Ideja je da Pokret podržava „populističke, nacionalističke pokrete u Evropi“ i da izazove „tektonski pomak“ u evropskoj politici. Cilj je, izgleda, da se parališe Evropska unija. Razjedinjena Evropa neće biti snažan ekonomski blok i Sjedinjene Države će s njom lakše moći da pregovaraju i nameću joj svoju volju. A ipak, u isto vreme, ujedinjavanje belih suprematista u Evropi i Sjedinjenim Državama je pokušaj da im se pomogne da zadrže moć koja im polako klizi iz ruku.

Dovoljno je rečeno o Trumpovoj imigracionoj politici – o kavezima, odvajanju male dece od porodica – koja je nešto malo gora nego u vreme mandata Baracka Obame, kada je sve to bilo praćeno zaglušujućom tišinom. I u Indiji je upravo izvučena igla iz imigracijske granate. U duhu globalizacije fašizma, američke ekstremno desne organizacije lepo se slažu s hinduističkim nacionalistima. Ako hoćete da razumete svet, pogledajte Indiju kao mikrokosmos. Tridesetog jula 2018. država Asam je objavila Nacionalni registar građana (NRC), koji treba da zauzme mesto gotovo nepostojeće imigracione politike. Državljanstvo ne mogu dobiti oni koji nisu došli u Indiju pre 1971 – godine kad je pristigao veliki talas izbeglica iz Bangladeša posle rata s Pakistanom. Većina tih ljudi se nastanila u Asamu, što je bio ogroman pritisak na lokalno stanovništvo, posebno na najranjivije starosedelačke zajednice. Napetosti su eskalirale i dovele do masovnog krvoprolića. Godine 1983. ubijeno je najmanje 2.000 muslimana, a prema nezvaničnim procenama čak pet puta više.

Danas, u vreme kad se muslimani otvoreno demonizuju i kad je na vlasti partija hinduističkih nacionalista Bharatiya Janata (BJP), došao je na red taj neoprostivi propust tadašnjih vlasti. Proces selekcije kojim će se prosejavati populacija od više miliona među kojima nemaju svi „zvanična dokumenta“ – izvod iz knjige rođenih, ličnu kartu, potvrdu o vlasništvu nad zemljom ili venčani list – stvoriće haos nezamislivih razmera. Četiri miliona ljudi koji su godinama živeli i radili u Asamu, proglašeni su ljudima bez države – kao što su bile Rohindže u Burmi 1982. Njima se može dogoditi da izgube kuće i imovinu koju su generacijama sticali. Porodice će verovatno biti podeljene na sasvim arbitrarne načine. U najboljem slučaju, oni se suočavaju s perspektivom da postanu nomadska populacija ljudi bez prava, koja će služiti kao rezervoar jeftine radne snage. U najgorem slučaju, mogli bi biti deportovani u Bangladeš, a mala je verovatnoća da će ih Bangladeš prihvatiti. U atmosferi sve veće sumnje i netrpeljivosti muslimane bi mogla da snađe sudbina Rohindža.

Vladajuća partija je najavila planove da to sprovede i u Zapadnom Bengalu. Ako se to dogodi, desetine miliona ljudi će ostati bez doma, što bi se lako moglo pretvoriti u novu Podelu. Ili čak, ne daj bože, u novu Ruandu. Ni to nije kraj. U državi Džamu i Kašmir, s muslimanskom većinom, BJP je objavila nameru da iz indijskog ustava izbriše član 370, koji toj državi daje autonomni status. Autonomija je bila jedini uslov da ta država pristupi Indiji 1947. A sad bi mogla uslediti izgradnja naselja izraelskog tipa u Kašmirskoj dolini. Tokom poslednjih 30 godina gotovo 70.000 ljudi je poginulo u borbi Kašmira za samoopredeljenje. Brisanje člana 370 bilo bi katastrofalno.

U međuvremenu, ranjive zajednice koje su tlačene, eksploatisane i isključene zbog svojih identiteta – kaste, rase, roda, religije ili etničke pripadnosti – i same se organizuju duž istih tih linija kako bi pružile otpor ugnjetavanju i isključivanju.

Lako je kritikovati s visokomoralnih pozicija, ali taj problem nije nimalo jednostavan. Zato što to zapravo i nije problem, već simptom velikog komešanja i duboke nelagode. Potvrđivanje etniciteta, rase, kaste, nacionalizma, subnacionalizma, patrijarhata i svih vrsta identiteta na obe strane, od eksploatatora i od eksploatisanih, ima mnogo veze s kolektivnim polaganjem prava na prirodna i društvena bogatstva (vodu, zemlju, poslove, novac) koja nestaju velikom brzinom, mada ceo problem nije svodiv samo na to. U tome nema ničeg novog osim razmere događaja, promenljivih formacija i stalnog širenja jaza između onog što se kaže i onog što se misli. Malo je zemalja na svetu koje bi od tog načina razmišljanja mogle da izgube više nego Indija – zemlja manjina. Kada se zapale, vatre ovde gore hiljadu godina. Ako uđemo u tu rupu i odlučimo da tu ostanemo, ako dopustimo da naša imaginacija bude zatočena u toj matrici i poverujemo da ne postoji drugi način gledanja na stvari, ako izgubimo pogled ka nebu i širu sliku, onda ćemo se naći u sukobu koji se širi, raste i rasplamsava, i koji bi se lako mogao pokazati apokaliptičnim.

Jednom ste napisali da je George W. Bush „postigao nešto oko čega se pisci, naučnici i aktivisti gosinama trude. Pokazao je kako radi mašina Amerike. Izložio je njene delove pogledu javnosti, ogolio točkiće i zupčanike apkaliptičkog aparata američke imperije“. Šta ste time hteli da kažete; prošlo je deset godina, prošla su dva predsednika – da li je apokaliptička priroda američke imperije i dalje vidljiva?

Mislila sam na Bushove sirove i ne baš inteligentne komentare o događajima 11. septembra, kao i u vreme priprema za invaziju Avganistana i Iraka. Oni su pokazali kako razmišlja američka duboka država. Transparentnost je nestala u Obaminim godinama, informacije su se morale iskopavati i slagati da bi se saznalo koliko bombi je bačeno i koliko ljudi je poginulo čak i za vreme elokventnog govora povodom dodele Nobelove nagrade. Koliko god je unutrašnja politika demokrata različita, njihova spoljna politika nije ništa manje agresivna od republikanske. Koliko zemalja je gotovo sasvim razoreno posle 11. septembra, u vreme Busha i Obame? A sada imamo Trumpovu eru, u kojoj smo saznali da su inteligencija i suptilnost relativni termini. I da je Bush, u poređenju s Trumpom, bio ozbiljan intelektualac. Sada se američka spoljna politika tvituje svetu iz sata u sat. Šta može biti transparentnije od toga? Apsurdna apokalipsa. Ko je mogao zamisliti da je tako nešto moguće? Ali apokalipsa je moguća – i više od toga – i nećemo na nju dugo čekati ako Trump napravi strahovitu grešku i napadne Iran.

Postoji upadljiva stilska razlika između vaša dva romana, Bog malih stvari i Ministarstvo neizmerne sreće, koja dele dve decenije. Mada oba govore o politici i nasilju, prvi je napisan stilom koji se često opisuje kao lirski realizam. Jedna od njegovih preokupacija je lepota, a završava se tonom nade. Ministarstvo neizmerne sreće je rascepkaniji i sumorniji roman, u kom se gubici teško podnose i u kom je snažno prisutno osećanje neodložnosti. S obzirom na prevlast lirskog realizma u postkolonijalnom i globalnom romanu, da li je vaš stilski izbor, između ostalog, i iskaz o potrebi da se o globalnim sistemima dominacije govori drukčije? Da li je ovaj roman posredan poziv da promislimo indijsku prozu na engleskom?

Bog malih stvari i Ministarstvo neizmerne sreće su različite vrste romana i zahtevali su različite načine pričanja priče. U oba je jezik organski evoluirao dok sam ih pisala. Nisam svesna da pravim „stilske izbore“. U Bogu malih stvari osetila sam da treba da se krećem ka jeziku koji sadrži i engleski i malajalamski – to je bio jedini način da ispričam baš tu priču o tom mestu i timljudima. Ministarstvo neizmerne sreće je bilo rizičniji poduhvat. Da bih ga napisala, morala sam da gurnem jezik Boga malih stvari s krova vrlo visoke zgrade, a onda da strčim dole i pokupim krhotine. Ministarstvo neizmerne sreće je napisano na engleskom, ali zamišljeno na mnogim drugim jezicima.

Želela sam da napišem roman koji nije samo priča ispričana pomoću nekoliko likova čiji se životi odigravaju na specifičnoj pozadini. Pokušala sam da zamislim narativni oblik romana kao jednu od velikih metropola u mom delu sveta – drevnu, modernu, plansku i neplansku. Priču sa autoputevima i uzanim sokacima, starim dvorištima, novim autostradama. Priču u kojoj bi čitaoci zalutali i pokušali da nađu put natrag. Priču koju bi čitaoci morali da prožive, a ne da je konzumiraju. Priču u kojoj sam pokušala da ne prođem pored ljudi bez zastajanja, nego da makar zajedno povučemo dim i kratko se pozdravimo. U kojoj vam čak i najmanji likovi kažu svoje ime, svoju priču, odakle su došli i gde bi želeli da odu.

Slažem se, Ministarstvo neizmerne sreće je fragmentirano, intenzivno – sviđa mi se ideja da roman pisan gotovo deset godina izražava neodložnost – ali ne bih ga nazvala sumornim. Većina likova su ljudi koji ne žele da se prepuste sumornosti – a ona ih okružuje sa svih strana – već insistiraju na svim vrstama ljubavi i humora i vulgarnosti što uporno cvetaju na najneočekivanijim mestima. U životima junaka obe knjige, ljubav, tuga, očajanje i nada tako se tesno prepliću i tako su prolazni da nisam sigurna koji roman je sumorniji, a u kom ima više nade.

Ne mislim u kategorijama u kojima ste mi postavili pitanje. Na primer, ne razumem šta je „globalni“ roman. Oba svoja romana vidim kao vrlo lokalna. Čudi me što su oni tako lako proputovali kroz razne kulture i jezike. Oba su prevedena na više od 40 jezika – no da li ih to čini „globalnim“ ili prosto univerzalnim? A pitam se i šta znači reč postkolonijalno, mada sam je i sama često koristila. Pitam se da li je kolonijalizam zaista post-? Oba romana, na različite načine, govore o tome. Još postoji mnogo vrsta ušančenog i neprepoznatog kolonijalizma. Zar ih ne puštamo da neometano rade to što rade? Čak i „indijska književnost na engleskom“, na prvi pogled prilično nesporna kategorija – ali šta to zapravo znači?

Granice zemlje koju nazivamo Indija arbitrarno su povukli Britanci. Šta je „indijski engleski“? Razlikuje li se on od pakistanskog engleskog ili bangladeškog engleskog? Kašmirski engleski? U Indiji ima 780 jezika, a 22 su zvanično „priznata“. Većina naših varijanti engleskog nastala je u bliskom dodiru s jednim ili više tih jezika. Oni koji govore hindi, telugu, malajalamski, na primer, različito govore engleski. Likovi u mom romanu govore različitim jezicima i jedni drugima prevode. U mojoj prozi prevođenje je primarni stvaralački čin. Junaci, kao i autorka, virtuelno žive u prevodnom jeziku. Zaista ne mislim o sebi kao o spisateljici „indijske književnosti na engleskom“; moje delo i moji likovi žive u nekoliko jezika. I sam original je delimično prevod. Osećam da moj roman dolazi s mesta koje je starije, ali i modernije, a svakako manje plitko od koncepta nacija.

Da li je Ministarstvo neizmerne sreće zaobilazan poziv da se promisli indijski roman na engleskom? Ne svesno, ne. Ali svesne namere autora samo su deo onoga što što roman ispadne na kraju. Kad pišem roman, samo pokušavam da izgradim jedan svet i pozovem čitaoce da tuda prošetaju.

Pri kraju Ministarstva neizmerne sreće jedan lik postavlja pitanje: „Kako ispričati smrskanu priču?“ Roman je pun likova čije su živote, na neki način, suzili ili margnalizovali nacionalni imaginariji. Ipak, njihove priče su pune humora, gneva, energije i vitalnosti. Kako prići pripovedanju u vremenu u kom su ljudi neprestano bombardovani narativima neoimperijalnih nacionalnih država?

Nacionalni imaginariji i narativni nacionalnih država samo su deo onoga s čim moraju da se nose likovi Ministarstva neizmerne sreće. Oni moraju da se izbore s drugim umrtvljenim i ograničenim vrstama imaginacije koje dolaze od kaste, verske zadrtosti, rodnih stereotipa. S mitom prerušenim u istoriju i istorijom prerušenom u mit. To je rizičan poduhvat, a rizična je i priča o njemu. U današnjoj Indiji pripovedanje ne nadzire samo država, već i verski fanatici, kastinske grupe, građani koji uzimaju stvar u svoje ruke, rulja koja uživa političku zaštitu i spaljuje bioskopske dvorane, prisiljava pisce da povuku svoje romane, ubija novinare. Taj siledžijski oblik cenzure postaje prihvaćen model političke mobilizacije i pridobijanja glasača. Na književnost, film i likovnu umetnost gleda se kao na političke iskaze ili zakone koji čekaju glasanje u parlamentu; oni moraju da zadovolje ideju svih samozvanih nosilaca interesa o tome kako treba da budu predstavljeni oni sami, njihova zajednica, politika, istorija ili zemlja.

Nije čudo što bujaju sve vrste zadrtosti i što se onda okreću protiv onih koji nemaju političko zaleđe i ne pripadaju organizovanoj grupi istomišljenika. Nedavno sam u progresivnoj državi Kerali videla malajalamski film Abrahaminde Santhathikal (Avramovi sinovi). Svi opaki i uz to neverovatno glupi zlikovci bili su crni Afrikanci. Budući da nema afričke zajednice u Kerali, morali su da uvezu Afrikance u igrani film kako bi rasizam ipak mogao da se iživi. Za takve stvari ne možemo optuživati državu. To je društvo. To su ljudi. Umetnici, filmski reditelji, glumci, pisci – južni Indijci, kojima se severni Indijci rugaju zbog tamnije boje kože, ponižavaju Afrikance iz istog razloga. Sumanuto.

Nije lako onima koji pokušavaju da pišu, snimaju filmove ili upražnjavaju pravo novinarstvo u takvoj klimi. Žagor rulje koja nadire je stalni zvuk u pozadini. Ali i ta priča se mora ispričati.

Kako ispričati smrskanu priču? To pitanje je Tilo – Tilotama – junakinja Ministarstva neizmerne sreće koja živi u ilegalnom svratištu na groblju Delhija, zapisala u svoju svesku. I na njega odgovorila: Tako što ću polako postati svako. Ne. Tako što ću polako postati sve. Tilo je arhitektkinja, arhivistkinja neobičnih stvari, stenografkinja uz samrtničku postelju, učiteljica i autorka čudnih, neobjavljenih priča. Beleške u njenoj svesci su zapažanja o ljudima, životinjama, đinima i duhovima s kojima na kraju deli životni prostor. Imajući u vidu debate koje se rasplamsavaju ovih dana, Tilo bi verovatno bila strogo prekorena zato što tako razmišlja. Rekli bi joj da „polako postati svako“ ili još gore „sve“ nije ni praktično ni politički korektno. Što je sasvim tačno. Ali možda pripovedaču sve to nije važno. U vremenima koja su tako luda i izlomljena kao što je naše, pokušaj „da se polako postane svako“ verovatno je dobro polazište za pisca.

Pored toga što pišete romane, vi ste i plodna esejistkinja i politička aktivistkinja. Da li se za vas aktivizam, fikcija i publicistika nastavljaju jedni na drugi? Gde se za vas završava jedno i počinje drugo?

Nisam sigurna da imam tvrdoglavu, nepokolebljivu energiju koju iziskuje aktivizam. Mislim da „spisateljica“ manje-više pokriva ono što radim. Ne smatram da se moja fikcija i publicistika nastavljaju jedna na drugu. Prilično su odvojene. Kad pišem roman, ne žurim. To je spora delatnost i pruža mi ogromno zadovoljstvo. Kao što rekoh, pokušavam da stvorim svet kroz koji će čitaoci šetati.

Eseji su uvek neodložne intervencije u situaciji koja se tiče stvarnih ljudi. Oni su argumentacija, pozivi da se nešto sagleda na drugi način. Svoj prvi politički esej „Kraj imaginacije“ napisala sam posle indijskih nuklearnih proba 1998. Drugi, „Veće opšte dobro“, došao je nakon što je Vrhovni sud odobrio gradnju brane Sardor Sarovar na reci Narmadi. Tada nisam znala da su oni samo početak dve decenije pisanja eseja. Godine pisanja, putovanja, raspravljanja, okapavanja po sudovima, pa i pritvaranja produbile su moje razumevanje zemlje u kojoj živim i ljudi među kojima živim na načine koje nisam mogla ni da zamislim. To razumevanje se taložilo u meni, sloj po sloj.

Da sam tih dvadeset godina živela drukčije, ne bih mogla da napišem Ministarstvo neizmerne sreće. Ali kad pišem fikciju – za razliku od političkih eseja – ne pišem s mesta logike, razuma, argumenta, činjenice. Roman proizlazi iz godina razmišljanja o živom iskustvu, stalnog prevrtanja i pretresanja tog iskustva sve dok se ono ne pojavi na mojoj koži kao znoj. Roman pišem kožom. Kad sam počela da pišem Ministarstvo neizmerne sreće, osećala sam se kao sedimentna stena koja pokušava da se preobrazi u roman.

U „Politici moći“ (2001) napisali ste: „Kao da je indijski narod opkoljen i ukrcan u dva kamionska konvoja (jedan veliki i jedan mali), koji su odlučno krenuli u suprotnim smerovima. Mali konvoj je na putu ka blistavom odredištu blizu najviše tačke sveta. Drugi se stapa s tamom i nestaje… Za neke od nas živeti u Indiji znači nalaziti se između ta dva konvoja u kretanju i biti raščerečen, ne telesno, već emocionalno i intelektualno“. Šta biste rekli za one nacije širom sveta koje su doživele nagao, brz prelaz u globalizaciju i neoliberalizam – da se njihov konvoj koji se kretao ka vrhu slupao? I šta se dogodilo sa onima koji su bili polako raščerečeni?

Još se nije slupao. Ali su mu se točkovi zaglibili i motor se pregreva.

Što se onih drugih tiče, oni su se oštro podelili i spremni su da se uzajamno komadaju. Premijer Narenda Modi je oličenje onog što bismo mogli nazvati korporativni hinduistički nacionalizam. Kao većina članova vladajuće partije (BJP), on je član Rashtriya Swayamsevak Sangha (RSS), hinduističke nacionalističke kulturne gilde koja je danas najmoćnija organizacija u Indiji. BJP je zapravo samo politička produžena ruka RSS-a. Cilj RSS-a, koji je osnovan 1925, dugo je bio promena indijskog ustava i zvanično proglašenje Indije hinduističkom nacijom. Modi je počeo ozbiljnu političku karijeru oktobra 2001, kad ga je njegova partija postavila (bez izbora) za glavnog ministra države Gudžarat. U februaru 2002 (na vrhuncu međunarodno ksenofobije koja je usledila posle 11. septembra) dogodio se gudžaratski pogrom: muslimane je u po bela dana masakrirala rulja, a desetine hiljada su oterane iz svojih domova.

Nedugo posle toga nekoliko direktora najvećih indijskih korporacija javno je podržalo Modija, čoveka bez političkih zasluga, kao kandidata za premijera. Možda su to uradili zato što su u njemu videli odlučnog i nemilosrdnog političara, kadrog da progura novu ekonomsku politiku i odmahne rukom na proteste i nemire u zemlji s kojima vlada Kongresne partije nije umela da izađe na kraj (i u međuvremenu odloži primenu više stotina memoranduma o razumevanju koje je vlada potpisala s raznim korporativnim entitetima). Bilo je potrebno 12 godina; u maju 2014. Modi je postao premijer s velikom političkom većinom u parlamentu. Njegov dolazak na svetsku pozornicu su pozdravili strani mediji i šefovi država koji su verovali da će on Indiju pretvoriti u raj za međunarodne finansije.

Iako se tokom nekoliko godina njegove vladavine bogatstvo njegovih omiljenih korporacija i porodica njegovih bliskih saveznika višestruko uvećalo, Modi se nije pokazao kao nemilosrdni, efikasni poklonik slobodnog tržišta čemu su se neki nadali. Razlozi imaju više veze s nemoći nego sa ideologijom. Na primer, jedne novembarske pozne večeri 2016, Modi je na televiziji najavio svoju politiku „demonetizacije“. Od tog trenutka 80% indijskih novčanica u opticaju postale su nevažeće. To je trebalo da bude munjevit udar na one koji su gomilali „crni novac“. Zemlja s više od milijardu stanovnika potpuno se zaustavila. Nijedna ranija vlada nikad nije pokušala ništa slično. Bio je to ohol čin dostojan totalitarne diktature. Nedeljama su nadničari, taksisti, vlasnici malih radnji sat za satom stajali u dugačkim redovima u nadi da će uspeti da konvertuju svoju mršavu ušteđevinu u novi novac. Gotovina, gotovo do poslednjeg rupija, „crna“ kao i „bela“ vraćena je bankama. Barem zvanično, nije bilo „crnog novca“. Bila je to vrlo skupa i bučna katastrofa.

Demonetizacija i haotični novi porez na robu i usluge teško su pogodili mali biznis. Za velike investitore i za građane takav hir vlade koja sebe opisuje kao „naklonjenu biznisu“ bio je smrtonosan. To je jasna objava da se vladi ne može verovati na reč i da njena reč nije zakonski obavezujuća.

Demonetizacija je ispraznila kase gotovo svih političkih partija jer one obično čuvaju u gotovini sredstva za koja nemaju pokriće. S druge strane, BJP se misteriozno pojavila kao jedna od najbogatijih, ako ne i kao najbogatija politička partija na svetu. Hinduistički nacionalizam je došao na vlast pomoću masovnih ubistava i najopasnije zadrte retorike koja je mogla da prodre kroz tkivo šarene populacije. Pre nekoliko meseci četvorica najuglednijih članova Vrhovnog suda održali su konferenciju za novinare na kojoj su izneli upozorenje da je indijska demokratija u velikoj opasnosti. Ništa slično se nikad ranije nije dogodilo. Mržnja se svakodnevno ukapava u ljudske duše; s mučninom gledamo video snimke linčovanja muslimana koje su na YouTube postavili budni zaštitnici građana, slušamo vesti o javnom bičevanju dalita, o silovanju žena i dece, o puštanju iz zatvora onih koji su počinili masovna ubistva u gudžaratskom pogromu – dok branioci ljudskih prava i hiljade starosedelaca sede u zatvorima jer su osuđeni za podsticanje pobune – o školskim udžbenicima iz istorije koje su napisale budale, o lednicima koji se tope i rezervama vode koje nestaju jednako brzo kao što opada naš kolektivni IQ.

Ali sve je to u redu jer kupujemo više oružja od Evrope i Sjedinjenih Država nego bezmalo bilo ko drugi. Tako se Indija, koja ima najveću populaciju neuhranjene dece na svetu, gde su stotine hiljada prezaduženih vlasnika farmi i radnika na farmama izvršili samoubistvo, gde je bezbednije biti krava nego žena, i dalje veliča kao jedna od ekonomija s najvišim rastom u svetu.

Reč „imperija“ često se pominje kao isključivo evropski i američki problem. Da li smatrate da Indija i druge postkolonijalne nacije odevaju starije oblike imperije u novo geopolitičko ruho? U Ministarstvu neizmerne sreće pokazujete kako su indijske vlasti razvile strategije nadzora i borbe protiv terorizma koje su, blago rečeno, totalitarne. Kako sada možemo misliti o imperiji na globalnom jugu, posebno u vreme kad postkolonijalne nacije usvajaju moral svojih starih kolonijalnih gospodara?

Zanimljivo je da se zemlje koje sebe nazivaju demokratijama – Indija, Izrael i Sjedinjene Države – revnosno bave vojnim operacijama. Kašmir je jedna od najsmrtonosnijih vojnih okupacija u svetu. Indija se gotovo preko noći preobrazila iz kolonije u imperjalnu silu. Nije prošao ni dan otkad su Britanci otišli iz Indije u avgustu 1947, a da indijska vojska i paravojne jedinice nisu bile aktivne na teritoriji svoje zemlje protiv „sopstvenog naroda“: Mizoram, Manipur, Nagaland, Asam, Kašmir, Džamu, Hajderabad, Goa, Pandžab, Bengal, Čatisgar, Orisa, Džarhand. Mrtvi se broje na desetine – ili možda stotine – hiljada. Ko su ti opasni građani na koje se mora slati vojska? Starosedeoci, hrišćani, muslimani, Siki, komunisti. Obrazac mnogo govori. U njemu se jasno razaznaje „visoka“ kasta hinduistične države koja svakog drugog vidi kao neprijatelja. Mnogi smatraju da je sam hinduizam jedan oblik kolonijalizma – vladavina arijevaca nad Dravidima i drugim starosedelačkim narodima čije su istorije izbrisane i čiji su svrgnuti vladari pretvoreni u pobeđene demone i asure hinduističke mitologije. Priče o tim bitkama nastavljaju da žive u stotinama narodnih priča i lokalnih seoskih svetkovina u kojima su „demoni“ hinduizma zapravo božanstva drugih naroda. Zato ne volim reč postkolonijalizam.

Govor o otpadništvu i društvenoj pravdi izbio je u prvi plan u Trumpovo doba – ali haštagovi na društvenim medijima često zamenjuju direktnu akciju, a korporacije često koriste jezik disidentstva i jezik društvene odgovornosti, dok u isto vreme udvostručuju nemoralno poslovanje. Da li je danas protest ostao bez svog potencijala? U takvom okruženju, kakav otpor bi mogao da razbije zdanje imperije?

U pravu ste. Korporacije priređuju sajmove sreće i seminare o nezavisnom mišljenju, i sponzorišu književne festivale na kojima se veliki pisci hrabro zalažu za slobodu govora. Disidentstvo je Kul (i Korporativni) Novi Način Života. Šta tu možemo da učinimo? Kad pomislimo na veličanstveni pokret za građanska prava u Sjedinjenim Državama, proteste protiv rata u Vijetnamu, pitamo sa da li je stvarni protest danas uopšte moguć. Jeste. Izvesno jeste. Nedavno sam bila u Getenburgu, u Švedskoj, u trenutku kada se događao najveći nacistički marš posle Drugog svetskog rata. Antinacistički demonstranti, među njima i žestoki pokret Antifa, brojno su nadjačali naciste, bilo ih je gotovo deset na jedan. U Kašmiru se nenaoružani seljaci suprotstavljaju vojnoj paljbi. U Bastaru, u Centralnoj Indiji, oružana borba najsiromašnijih ljudi na svetu je zaustavila neke najbogatije korporacije. Važno je pozdravljati ljudske pobede, čak i ako se o njima ne izveštava na televiziji. Važno je da to čine bar oni koji su o njima obavešteni. Propaganda se trudi da u ljudima izazove osećanje bespomoćnosti, nemoći i beznadežnosti.

Ono što se sad događa u svetu dolazi iz svih pravaca i već je otišlo predaleko. To se mora zaustaviti. Ali kako? Stvarno ne mogu da ponudim nikakav univerzalni savet. Mislim da svi moramo da se okrenemo ozbiljnoj pobuni. Mislim da će u nekom času situacija postati neodrživa za one koji imaju moć. Nastupiće tačka preokreta. Napad na Iran, na primer, mogao bi biti takav momenat. On bi doveo do nezamislivog haosa iz kog bi se pojavilo nešto nepredvidivo. Velika opasnost, ponavljam, sastoji se u tome da bura akumuliranog gneva bude raspršena i kooptirana u još jednu izbornu kampanju.

Zavaravamo se nadom da će promena koju želimo doći s novim izborima, s novim predsednikom ili premijerom na kormilu države. Naravno, važno je maknuti stare gadove s položaja i dovesti nove, ali to ne sme biti naš jedini cilj. Sve dok budemo videli našu planetu kao neiscrpni „resurs“, sve dok podržavamo pravo pojedinaca i korporacija da gomilaju ogromna bogatstva dok drugi gladuju, sve dok verujemo da vlade nemaju odgovornost da svima obezbede hranu, odeću, obrazovanje i krov nad glavom – sve što govorimo je puko paradiranje. Zašto se ljudi toliko plaše tih jednostavnih stvari? Reč je o običnoj pristojnosti. Pogledajmo istini u oči: tržište nije slobodno i ne daje ni pet para za pravdu i jednakost.

U raznim istorijskim trenucima raspravljalo se o opravdanosti nasilja u borbi protiv dominacije. O tome se raspravljalo u kontekstu dela Franza Fanona, povodom Gandhija, pokreta Crni životi su važni, Palestine, naksalitskog pokreta, da pomenemo samo neke. To pitanje pojavljuje se i u vašim romanima i esejima. Šta mislite o osudama upotrebe nasilja u otporu odozdo?

Ne marim za opomene i preporuke koje se odozgo daju otporu odozdo. Smešno, zar ne? Ugnjetači govore ugnjetavanima kako da im pružaju otpor? Ljudi koji se bore izabraće sopstveno oružje. Za mene je izbor između oružane borbe i pasivnog otpora taktičko, a ne ideološko pitanje. Na primer, kako starosedeoci koji žive duboko u šumi pružaju pasivan otpor daleko brojnijim naoružanim paravojnim jedinicama koje tokom noći opkoljavaju njihova sela i spaljuju ih do temelja? Pasivni otpor je političko pozorište. On zahteva saosećajnu publiku. U šumi toga nema. Kako da ljudi koji umiru od gladi štrajkuju glađu?

U nekim situacijama propovedanje nenasilja može biti smo još jedna vrsta nasilja. Pored toga, takva terminologija divno se slaže s govorom o „ljudskim pravima“ u kojem se, iz privilegovane pozicije lažne neutralnosti, politika, moral i pravda mogu oduvati sa slike, sve strane mogu biti proglašene kršiocima ljudskih prava – i onda se mirno može sačuvati status quo.

Imperija zla je termin pozajmljen iz Reaganovog opisa Sovjetskog Saveza, ali mnogi smatraju da je imperija jedini održiv administrativni i politički mehanizam za upravljanje velikim populacijama. Kako da se suprotstavimo dominantnim glasovima kao što je onaj Nialla Fergusona, koji se zalaže za imperiju? S druge strane, kako da razgovaramo s liberalima koji veruju u militarizam američke imperije u doba posle 11. septembra? Vidite li ikakav izlaz iz kandži današnjeg imperijalnog mišljenja?

„Populacije kojima se upravlja“ ne misle nužno iz Fergusonove upavljačke perspektive. Ono što upravljači vide kao stabilnost, ovi drugi vide kao nasilje nad sobom. Imperiju ne održava stabilnost, već nasilje. Ne mislim samo na ratove u kojima se ljudi bore protiv ljudi. Mislim i na psihotičko nasilje nad našom planetom.

Ne verujem da današnje pristalice imperije podržavaju imperiju uopšte. Oni podržavaju američku imperiju. Zapravo, nova imperija je kapitalizam. Kapitalizam kojim upravljaju beli kapitalisti. Možda kineska imperija ili iranska imperija ili afrička imperija ne bi izazvale takve simpatije? „Imperijalno mišljenje“, kako ga vi nazvate, dolazi iz srca onih koji su zadovoljni zato što iz njega izvlače korist. Otpor mu pružaju oni koji nisu. I koji to ne žele.

Imperija nije samo ideja. To je jedna vrsta energije. Poriv da se dominira, koji u svom jezgru neizbežno sadrži nezajažljivost kao klicu samouništenja. Kad plima promeni smer i uzdigne se nova imperija, upravljači će se promeniti. Kao i njihova retorika. Onda ćemo imati nove upravljače, s novom retorikom. I imaćemo nove populacije koje će se buniti i koje neće pristajati da se njima upravlja.

Boston Review, 03.01.2019.

Prevela Slavica Miletić

Peščanik.net,

Copyright 2016 Magazin Plus d.o.o. Sva prava zadržana.
Zabranjeno preuzimanje sadržaja bez dozvole izdavača.

Programiranje: Magazin plus
Na vrh