KOLUMNA BOJANA TONČIĆA
Predsednik Srbije će, kaže, da razgovara sa Christianom Schmidtom; kakva kretenoidna igra dobrog i lošeg policajca. Onda će, šatro, da ubedi Dodika, biće uspešan, a znaće to i da predstavi kao razumnu odluku, samo dok prođu izbori, uoči kojih će, poput Slobodana Miloševića, postati “faktor mira na Balkanu”. Dodik mora da posluša, da koji put podigne ruku na sednicama Predsedništva BiH u Sarajevu, uprkos izlivu srpstva u lobanju, budući da mu preti sudbina Biljane Plavšić. A kad se završe izbori u Srbiji, Dodik, ako se pokaže nerentabilnim, može biti ubačen u mašinu srbijanskih tabloida koji će početi o njemu da pišu i tačne stvari, da je opasni ekstremista koji gura narod u rat.
Piše: BOJAN TONČIĆ
Upravo završeni Bledski strateški forum, uprkos svim neslaganjima iznetim tokom panela i obraćanja aktera javnosti, donosi nadu da se tri decenije od pokušaja realizacije hegemonističkih zamisli zvaničnog Beograda može doći do mira, pre svega privođenjem Milorada Dodika razumu; zrno optimizma čitamo u učtivom komentaru visokog predstavnika za BiH Christiana Schmidta koji se osvrnuo na Dodikovo odsustvo: “Danas nedostaje jedan član Predsjedništva ovde. Mišljenje da su blokade politika je pogrešno. Blokade nisu politika. Blokade su slabost”, kazao je Schmidt.
Visokom predstavniku biće potrebno mnogo nerava i diplomatske veštine, ali i odlučnosti da, pre svega pretnjom i realizacijom pretnje, obuzda pomahnitali Dodikov nacionalizam i ignorisanje i oštro suprotstavljanje entiteta Republika Srpska odlukama njegovog predhodnika. Nasledio je Schmidt teški teret grešaka međunarodne zajednice koji je danas prepoznatljiv u rečima Milorada Dodika, “nametnuti zakoni koje RS ne priznaje” i “Schmidt nije Visoki predstavnik”.
Foto: Tamas Dezso
Međunarodna zajednica, Evropska unija i SAD, prekinule su rat u Bosni i Hercegovini, što nije bilo nimalo lako – vrisak žrtava bio je nepodnošljiv i komšiluk je rešio da obuzda nasilnika. A kad je u toj nameri uspeo, dozvolio je da neki novi nasilnik, korak po korak, nasilju daje legitimitet.
Jedino se pretnja silom pokazala delotvornom; da su međunarodni predstavnici, u Bosni i u Evropskoj uniji, insistirali na gubernatorskom položaju visokog predstavnika ne bi niko danas govorio o “nametnutim rešenjima”, već bi se podrazumevalo to da su sva rešenja nametnuta. Jednostavno zato što je neko ozbiljan odlučio da više nema krvoprolića i da će o tome da brine tutor.
Prošlo je nepunih 30 godina od pretnje Radovana Karadžića u Skupštini BiH da Sarajevo može biti karakazan. Pretnja je realizovana, ali, ko danas ne strepi nad sudbinom Bosne i Hercegovine veruje u nadnaravne pojave ili nije nimalo ozbiljan. Karadžić se, s dobrim razlogom, uzdao u 20 hiljada svojih odmetnika u brdima iznad Sarajeva, Dodik se uzda u Rusiju i gleda ka Beogadu i svojoj vili na Senjaku, zvanična Srbija (predsednik Aleksandar Vučić) radi sve da bude značajan politički činilac na Balkanu, ili da se takvom predstavlja. Time što baražnom vatrom beogradskih roto i elektronskih produkata, te bulažnjenjem infantilnih ministara i drugih zvaničnika, jasno saopštava da je, naprosto, tu i da, ako ništa drugo, stalno može da smeta. Što i čini, oslanjajući se na najniže nacionalističke porive srpskog življa s obe strane Drine.
Dakle, hvala međunarodnoj zajednici, ali, ukoliko želi da investira što manje novca u mir na Balkanu, neka razmesti značajniju vojnu efektivu u BiH; nije lepo za videti, ali, se neće umirati u besmislenom ratu.
Sindrom kalemegdanskog ludila
Najpre je Šefik Džaferović, bošnjački član Predsedništva BiH, zatražio od Visokog predstavnika smenjivanje Milorada Dodika zbog bojkota rada Predsedništva, naglašavajući da Schmidt “ima mehanizme, koji su propisani Dejtonom da pomogne BiH da njene institucije profukcionišu”. A Predsedništvo ne funkcioniše zato što je Dodik glasao protiv svih tačaka dnevnog reda. “Ugroženi su nadležnost Predsjedništva i aktivnosti koje su pod njegovom ingerencijom”, kazao je Džaferović.
(Foto: Pinterest
Normalno da nije normalno, srbijanski ministar unutrašnjih poslova bavi se spoljnim poslovima i saopštava, naoružan vučićevskom bahatošću, kaže da je Džaferovićev zahtev “pokušaj oduzimanja prava Srbima u Republici Srpskoj da odlučuju sami o sebi i da imaju svoje izabrane predstavnike”
I nije kraj, sledi karadžićevska pretnja, uvijena u zabrinutost, jer Džaferović, smatra srbijanski ministar policije, “dovodi u pitanje samo postojanje BiH i ugrožava mir u cijelom regionu”.
“Džaferović priziva nesreću svim narodima u BiH, a nadam se da će biti zaustavljen prije nego bude prekasno, ako već i nije”, poručuje Vulin.
Veliku Srbiju, odnosno “srpski svet” ovom prilikom nije pominjao. Misli, valjda, da se podrazumeva to da je on ministar unutrašnjeg dela srpskog sveta, što će reći i BiH.
Pogled unazad
I da se podsetimo: “Nemojte misliti da nećete odvesti Bosnu i Hercegovinu u pakao, a muslimanski narod možda u nestanak, jer muslimanski narod ne može da se odbrani ako bude rat ovdje”, kazao je Radovan Karadžić u Skupštini BiH oktobra 1991.
Šest meseci kasnije počela su klanja. Agresor je prvo poslao najagresivnije, najkrvožednije, kriminalce i robijaše.
„Nema ih dovoljan broj, nemaju dovoljne kapacitete, nemaju u sebi karaktera… Oni nisu državotvorni narod, oni su podanički narod… Ako ste mogli da primite namjesnika (visokog predstavnika međunarodne zajednice)… A njihova radost je iz jednog razloga, a to je patološki i to samo konvertiti na taj način funkcionišu kakvi su muslimani, jer su oni konvertovali svoju vjeru u nekom tamo vremenu…“.
Foto: Suzanne Opton
Ovo je rekao Milorad Dodik.
A ovo je razgovor dvojice poeta, o ritmici, prozodiji, metrici, avionima, tehnici, zabeležen 12. oktobra 1991:
Gojko Đogo: Samo ti njih malo laži još tu, radi… meda i šećera im daj, dok ovaj, dok gore ovaj posao ne nakupi, ne utvrde, dok ne očiste ovaj teren da ovaj…
Radovan Karadžić: Aha, ne, ma oni, oni moraju da znaju, čoveče, oko Sarajeva ima 20 000 naoružanih Srba, pa to nije normalno, pa oni će, oni će nestati, Sarajevo će biti karakazan u kome će izginuti 300 000 Muslimana, oni nisu normalni. Ja ne znam, ja ću sad njima morati otvoreno da govorim, ljudi nemojte se zajebavati u BiH ima tri, četiri stotine hiljada Srba naoružanih, šta vi mislite! Plus je tu Armija i tehnika i sve to, šta vi mislite da se možete, da se ocijepite kao Hrvatska. I oni bukvalno idu… nama su juče rekli na tim našim pregovorima između ovaj, sjednica Skupštine, da suverena Bosna znači nezavisna Bosna, ako Jugoslavija ne bude…
Foto: pxhere.com
Predsednik Srbije preteći upozorava Džaferovića na “neodgovorno i opasno igranje vatrom“, ali će, kaže, da razgovara sa Christianom Schmidtom; kakva kretenoidna šešelj-miloševićevska igrarija. Onda će, šatro, da ubedi Dodika, biće uspešan, a znaće to i da predstavi kao razumnu odluku, samo dok prođu izbori, uoči kojih će, poput Slobodana Miloševića, postati “faktor mira na Balkanu”. Dodik mora da posluša, da koji put podigne ruku na sednicama Predsedništva BiH u Sarajevu, uprkos izlivu srpstva u lobanju, budući da mu preti sudbina Biljane Plavšić (‘ajd i komšiničinih reči da se prisetimo: “Ja bih više volela da potpuno očistimo istočnu Bosnu od Muslimana. Sve i da zadržimo 70 posto teritorije – nema tu mira. Ja njima ne želim ništa dobro. Ali, da ja budem mirna, ja njima moram dati da oni imaju neki način života, da sebi organizuju život, da ne bi mene sve vreme uznemiravali. Tako ja shvatam tih 30 muslimanskih posto teritorije“). A kad se završe izbori u Srbiji, Dodik, ako se pokaže nerentabilnim, može biti ubačen u mašinu srbijanskih tabloida koji će početi o njemu da pišu i tačne stvari, da je opasni ekstremista koji gura narod u rat.
Ili će biti potreban za još jedan obračun sa antisrpskom opozicijom.
Šta se stvarno dešava
Prava istina je, za nekoliko stotina hiljada konzumenata, u šarenom svetu beogradskih tabloida; možete se odlučiti za naučni pristup pandemiji (“Pljuvačka lame štiti od delta soja”, “Tramp lečen GMO ćelijama miša”- Srpski telegraf). Ko je ovo apsolvirao može da se prebaci na suvu politiku i sazna šta je izgovorila kći ovde pomenutog oca Sonja Karadžić (umetničko Sonya): “Zapanjujuće je da, nakon svih terorističkih napada, Evropa još ne može shvatiti protiv čega su se borili Srbi u Bosni”. Jest gnusno, je l’ da.
Ima još užasa: “Džaferović tražio od Schmidta jezivu stvar- Smenite Dodika”. U istoj je tiskovini top story pod naslovom “Putin uzeo Srbe pod zaštitu”, napis u kojem se ruskom predsedniku Vladimiru Putinu i šefu diplomatije Sergeju Lavrovu pripisuje da su pokrenuli mašineriju koja će “raskrinkati” – ne, nema tome kraja – “dokazane nameštaljke vezane za masakre na Markalama i u Ulici Vase Miskina”. Srebrenica se, naravno podrazumeva, jer će Rusi, oslonjeni na Grajft-Dodikovu komisiju staviti tačku na “spekulacije vezane za zločine počinjene u Srebrenici, a koji su lažno okvalifikovani kao genocid”.
Foto: Barbara Vidal
Eto, ima mnogo Bosne u Beogradu.
A još nismo ni otvorili Informer (nema potrebe, naslovnica sve kazuje i prolaznicima pored kioska): “Strašan udar na Srbe – Haos u Bosni – Hoće da smene Dodika” naslovna je konstrukcija patriotske tiskovine.
Ostali sadržaj je uglavnom je diskretno pumpanje ratnih nakana crnogorskog kleročetništva.
Konačno, da li će biti rata ključno je pitanje, a izvesno je jedino da postoji nada u mirno smirivanje tenzija. Baš kao i u vreme mobilizcije Karadžićeve vojske. Izvesno je i to da je razum pretrpeo teške i bolne poraze.
