logo
bios

Jan-Werner Müller: Neuspeh levog populizma

Objavljeno prije 6 mjeseci . u čet, mar 7th, 2019

Dok se kriza u Venecueli produbljuje, konzervativci u SAD i širom sveta samozadovoljno likuju nad katastrofom čavezizma i upozoravaju na opasnost od „socijalizma“. I zaista, u trenutku cepanja španskog Podemosa i pada popularnosti grčke Sirize, čak bi i nepristrasni posmatrači mogli zaključiti da je „ružičasta plima“ levog populizma u opadanju.

Ali ovakve procene poistovećuju međusobno vrlo različite političke fenomene. Jedini program koji je tvrdio da ekskluzivno predstavlja „narod“, istovremeno proglašavajući nelegitimnim sve protivnike „socijalizma za 21. vek“, bio je čavezizam, koji zaista predstavlja jasnu pretnju za demokratiju. Ali čavezizam je specifična levičarska ideologija ubačena u kalup tipičan za sve populiste.

Na kraju krajeva, populisti s leva i s desna nastupaju kao ekskluzivni predstavnici homogenog, vrlog i vrednog naroda. Oni sve ostale konkurente u borbi za moć otpisuju kao korumpirane, a sve građane koji ih ne podržavaju kao izdajnike. Njihova politika nije samo antielitistička, već i antipluralistička.

Nastuprot tome, druge oblike takozvanog levog populizma treba videti kao pokušaje da se kreira nova verzija socijaldemokratije. Ovi napori se odvijaju u okviru demokratskog pluralizma (mada se ponekad suprotstavljaju ovim okvirima: Siriza je pokušala da podrije nezvisnost sudstva i slobodnih medija). U slučajevima u kojima su uspeli da osvoje vlast uz poštovanje pravila demokratske igre, oni su građanima ponudili nove opcije i na taj način povratili prethodno izgubljeni osećaj političke zastupljenosti.

Instinktivna reakcija na ove partije bila je da se one etiketiraju kao „antisistemske“ i stoga kao deo problema. Ali ovo gledište predstavlja izraz intelektualne lenjosti i preokreće stanje stvari naglavce. Isto važi i za gledište po kojem je „narod“ željan polarizujuće i emocionalnije politike. Ove partije i pokreti su ostvarili političke i izborne uspehe ne zato što su „populistički“, niti zato što žele da podriju demokratiju, već zato što nude prepoznatljivo levičarsku politiku.

Vodeći savremeni mislioci populističke levice iznose dve tvrdnje o svojoj političkoj strategiji. Prva je da populizam popunjava prazninu nastalu kada se tradicionalna levica spojila sa desnicom stvarajući ono što je Šantal Muf, savetnica Podemosa i pokreta La France Insoumise, nazvala „postdemokratskom“ politikom. Kako su socijaldemokrati širom zapada usvojili centrističku politiku „trećeg puta“ – ili „tačerizma sa ljudskim licem“ – građani više nisu imali pravog izbora. Razlika između mejnstrim partija, kako je primetila Muf, svela se na izbor između Pepsija i Koka-kole.

Po Muf, desni populizam Žan-Mari le Pena u Francuskoj i Jerga Hajdera u Austriji predstavljao je očajnički „krik naroda“ protiv ovog nedostatka izbora. Francuski sociolog Didije Eribon je u svojim duboko dirljivim memoarima iz 2009, Povratak u Rims, savršeno ilustrovao dinamiku o kojoj govori Muf. Eribonova majka koja je nekada glasala za komuniste danas glasa za ekstremno desničarsko Nacionalno okupljanje (nekadašnji Nacionalni front) Marin le Pen – iz protesta protiv današnjih socijalista koji su se pretvorili u neoliberale.

Međutim, iako se možemo složiti sa dijagnozom koju daju zastupici levog populizma, ne moramo prihvatiti njihovu drugu ključnu tezu: da je najbolji odgovor na današnju krizu predstavljanja slika politike kao sukoba između građana svih ideoloških ubeđenja sa jedne strane, i malobrojne grupe oligarha („la casta“) sa druge. Ideja koja se u ovoj slici podrazumeva jeste da su građani – poput Eribonove majke – umorni od tradicionalne levice i da tragaju za svežim pristupom. Ili, kako to kaže Podemos: „Ako hoćete da uradite pravu stvar, ne radite ono što bi radila levica.“

Tokom krize u evrozoni, populistička levica je razvila „transverzalnu strategiju“ koja je presecala tradicionalne ideološke podele, pod pretpostavkom da će građani pristati da za svoje muke okrive finansijsku oligarhiju. Zamisao je bila da se na ovaj način privuku ne samo levičari, već i pristalice desničarski nastrojenih populističkih partija, zauzimajući poziciju koja će u praksi, ali ne i imenom, biti levičarska. Nada se polagala u to da će birači prestati da za svoje probleme krive imigrante ako im se ukaže na pravog krivca – finansijski kapitalizam.

Međutim, kako god opravdana bila kritika finansijskog kapitalizma, pitanje je da li su zagovornici levog populizma u pravu kada tvrde da pozivanje na „narod“ može mobilisati građane, naročito radnike, a da oživljeni jezik levice to ne može. Iako je za emipirijski odgovor na ovo pitanje potrebno više ciklusa izbora, dosadašnji podaci ne podržavaju populistički/nacionalistički pristup.

Na primer, na francuskim predsedničkim izborima 2017, Žan-Lik Melanšon iz pokreta La France Insoumise, napustio je svoju tipično univerzalističku, klasnu retoriku i usvojio diskurs „naroda“. Na njegovim mitinzima su umesto crvenih zastava počele da se vijore francuske trobojke, a Internacionala je zamenjena Marseljezom. Međutim, iako je Melanšon dobro prošao na izborima i zamalo ušao u drugi krug, francuski sociolog Erik Fasan konstatuje da je La France Insoumiseuspeo da pridobije samo 3% birača Nacionalnog fronta.

Melanšon nije jedini evropski levičar koji je zaključio da „transverzalna strategija“ zahteva otklizavanje ka nacionalizmu. Sara Vagenkneht iz nemačke stranke Die Linke (Levica), napravila je pokret koji je trebalo da ujedini različite levičarske partije, istovremeno privlačeći birače desničarske Alternative za Nemačku (AfD). Međutim, do sada je jedina prepoznatljiva crta njene kampanje „Ustani!“ protivljenje „otvorenim granicama“.

Ova strategija bi mogla da se pokaže kao kontraproduktivna. Ako išta, čini se da će ojačati poziciju desnih populista prihvatajući premisu njihove imigracione politike, istovremeno otuđujući internacionalističku levicu. Čini se da se upravo to desilo u Italiji, u kojoj vladu ideološki usmerava ekstremno desničarska Liga, a ne Pokret pet zvezdica, koji je formalno jači koalicioni partner.

Kako ističe Fasen, umesto da targetiraju radnike čija je sklonost desničarskim populistima možda motivisana protivljenjem neobuzdanom kapitalizmu, a možda i ne, levičari bi trebalo da se koncentrišu na apstinente koji bi mogli da se vrate na birališta. Ovi potonji možda tragaju za politikama inspirisanim idealima društvene solidarnosti, a ne oživljenog nacionalizma.

Levica je uspela kada je ponudila jasne alternative pitanjima kao što su stambena politika i finansijska regulacija, a ne onda kada je zazivala „narod“ (još manje „naciju“). Kao primeri mogu poslužiti Džeremi Korbin, lider britanske Laburističke partije i Berni Sanders, nezavisni senator koji je bio protivkandidat Hilari Klinton na prošlim predizborima u Demokratskoj partiji u SAD i koji je upravo najavio svoju kandidaturu za predsedničke izbore 2020. Ono što ovi kandidati nude nije „socijalizam“, već osvežavajuća mešavina socijademokratskih politika koja može privući sve one kojima je muka od Pepsija, Koka-kole i ostalih neoliberalnih bućkuriša iz trenutne ponude.

Project Syndicate, 21.02.2019.

Preveo Rastislav Dinić

Peščanik.net

Copyright 2016 Magazin Plus d.o.o. Sva prava zadržana.
Zabranjeno preuzimanje sadržaja bez dozvole izdavača.

Programiranje: Magazin plus
Na vrh