logo
bios

Ivan Čolović: Revizije „Kosovskog opredjeljenja“

Objavljeno prije 3 sedmice . u pet, jun 28th, 2019

Foto: Predrag Trokicić

Poklon za Vidovdan: Kada je prerasla u politički mit, hrišćanska priča o Lazarevom opredeljenju za carstvo nebesko pretrpela je niz revizija, a ponegde od osnovne priče nije ostalo skoro ništa.

„Kao što je poznato, mitovi mogu biti manje ili više vitalni. Događa se da ostanu u kolektivnom sećanju nekoliko generacija, ali, takođe, mogu trajati vekovima. U nekim razdobljima su vrlo aktivni, čak agresivni, dok u drugima mogu biti neprimetni, prikriveni i tako pripremati uslove potrebne za njihovu još snažniju obnovu“ (Goszczyńska: 251).

Mit o bici na Kosovu polju,1 u kojoj su se 28. juna 1389. godine sukobile vojske osmanskog sultana Murata I i srpskog kneza Lazara, jedan je od najpoznatijih i najdugotrajnijih balkanskih političkih mitova. On je zaista trajao vekovima i, kako je primetila Joana Gošćinska, govoreći o dinamici svojstvenoj mitovima, kosovski mit je ili bio diskretno prisutan ili se agresivno nametao. Njegove prve verzije pojavile su se ubrzo posle bitke, u kultnim spisima napisanim u svrhu sanktifikacije kneza Lazara, koji je – kao i sultan Murat – u ovoj bici poginuo.2 Priča o Lazaru, mučeniku za hrišćansku veru, sačuvana je i u nekim delima renesansne i barokne književnosti, posebno u Dubrovniku. Ono što je o Kosovskoj bici ispričao Dubrovčanin Mavro Orbin u Carstvu Slovena (1601) predstavljalo je najvažniji izvor za književne i istoriografske obrade ove teme sve do početka XIX veka.

To će se promeniti kad Vuk Karadžić počne da objavljuje narodne pesme o Kosovu (Pjesnarica, 2. izdanje, 1815), koje će ubrzo postati glavni izvor i kanonska forma sećanja na Kosovsku bitku. Karadžiću, sledbeniku književnog i političkog nacionalizma, bilo je važno da istakne da pesme koje je sakupio i objavio svedoče o tome da pravo, autentično sećanje na Kosovo nije u crkvenim i drugim pisanim dokumentima nego u usmenoj narodnoj poeziji, što je trebalo da znači da nacionalno osećanje Srba („nacionalizmus“, kaže Vuk), kojim su navodno nadahnute ove pesme, nije poteklo od obrazovane elite, nego svoj duboki izvor ima u najširim narodnim masama.

Među Vukovim pesmama o Kosovskoj bici najveći značaj za formiranje modernog kosovskog mita u XIX veku imala je pesma „Propast carstva srpskoga“. Ona nudi hrišćansko objašnjenje Lazareve smrti i poraza njegove vojske na Kosovu. Uoči bitke, Lazar od Bogorodice dobija pismo u kome mu ona obećava pomoć, ali mu ostavlja da sam izabere jedno od dva carstva koja zahvaljujući njenoj pomoći može da dobije; pita ga hoće li prolazno zemaljsko carstvo, kojim će vladati ako mu Bogorodica pomogne da porazi Turke, ili večno nebesko carstvo, koje mu sledi ako Bogorodica poradi na tome da se bitka završi porazom srpske vojske i Lazarevom mučeničkom smrću. S obzirom na to da je Bogorodičino pitanje retoričko, Lazar ne okleva i izjašnjava se onako kako se gore na nebu od njega očekuje, to jest za nebesko carstvo:

Mili Bože, što ću i kako ću?
Kome ću se privoleti carstvu?
Da ili ću carstvu nebeskome?
Da ili ću carstvu zemaljskome?
Ako ću se privoleti carstvu,
privoleti carstvu zemaljskome,
zemaljsko je za maleno carstvo,
a nebesko u vek i doveka.
Car volede carstvu nebeskome,
A negoli carstvu zemaljskome…

Međutim, u istorijskim i političkim okolnostima koje su nastale posle objavljivanja ove pesme, Lazarev izbor nebeskog carstva predstavljao je problem, jer su Srbi i drugi Južni Sloveni bili zaokupljeni borbom za oslobođenje od turske, a zatim i od austrougarske vlasti, borbom za svoja zemaljska carstva. Lazarev aranžman s Bogorodicom u to se nije uklapao. Ostao je nespojiv sa prioritetnim političkim ciljevima i kasnije, u vreme teritorijalnog širenja Srbije i stvaranja Jugoslavije, a srpska politička elita nije ovaj aranžman mogla da uvažava ni u novije vreme, kad su 1990-ih godina počeli ratovi u Jugoslaviji i njena prva briga bila da spreči osamostaljenje autonomne pokrajine Kosovo i Metohija i da teritoriju nove srpske države, koja se u to vreme stvarala, eventualno proširi na druge delove Jugoslavije sa većinskim srpskim stanovništvom. U to vreme revizija Lazarevog ugovora s Bogorodicom bila je potrebna i Srpskoj pravoslavnoj crkvi, koja se u Srbiji i drugim delovima Jugoslavije gde su živeli Srbi uključila u politički život sa ambicijom da tu vodi važnu, ako ne i glavnu reč. Crkvi je bilo potrebno da se istakne da politički angažman nije u suprotnosti sa njenom brigom za duhovni život pravoslavnih Srba i da je, shodno tome, pogrešno tumačiti opredeljenje kneza Lazara za večni život kao njegovu nezainteresovanost za zemaljske probleme naroda i države. O tome svedoči zbornik radova pod naslovom Sveti knez Lazar i kosovski zavet, koji je 2007. godine objavila Crnogorsko-primorska mitropolija iz Cetinja. Da je glavna poruka ovog zbornika potreba da se relativizuje Lazarev izbor pokazuje naslov uvodne reči patrijarha Pavla: „Opredeljenjem za Carstvo nebesko ne odričemo se staranja za svoje istorijsko postojanje“.3

Dakle, da bi sećanje na Kosovo moglo da se stavi u službu vladajućih ideologija u ostvarenju najvažnijih političkih ciljeva srpske i drugih južnoslovenskih elita u poslednja dva veka, ono je moralo da se odvoji od crkvenog, martirskog i svetačkog odricanja od zemaljskih dobara: Lazarev ugovor sa Bogorodicom morao je da bude revidiran. Politički kosovski mit čije su prve verzije nastale na početku ovog razdoblja bio je i ostao do danas pre svega priča o toj reviziji. Prvo je revidiran uslov za zadobijanje nebeskog carstva. Umesto da se kaže da se Lazar uzneo na nebo zato što se odrekao ovozemaljskog života i što je u bici na Kosovu tražio smrt s mišlju na večni život, njegovo uznesenje predstavljeno je kao nagrada za borbu za zemaljsko carstvo do poslednjeg daha. Tako je o Lazaru, između ostalih, govorio i Čedomilj Mijatović (1832-1942), predsednik Srpske kraljevske akademije nauka, u svečanoj besedi koju je 11. juna 1889. godine održao pred srpskim akademicima povodom 500. godišnjice Kosovske bitke. „Poginuo je jedan car“, rekao je Mijatović, „za koga legenda kaže da je više voleo carstvo nebesko, no carstvo zemaljsko, ali koji je ono carstvo nebesko, što se ogleda u čistoti i plemenitosti srdaca ljudskih, stekao sebi tek za to i tek samo tako što je do poslednje kapi krvi branio zemaljsko carstvo svoga naroda“ (Mijatović: 231).

Zemaljsko carstvo, koje je u narodnoj pesmi metafora za političku moć koju će Lazar imati ako se za njega opredeli, dobilo je novo značenje i novu vrednost kad je, kao u ovom primeru, „nacionalizovano“, to jest predstavljeno kao carstvo jednog naroda. Istu metamorfozu doživelo je i nebesko carstvo na koje se knez uzneo. Ono u kosovskom mitu malo liči na obitavalište duša koje su služile Hristu i za Hrista stradale. Rezervisano je samo za pale junake, vitezove koji su se borili i hrabro poginuli za narod i državu. Oni su okupljeni u neku vrstu nebeske nacionalne zajednice, na raspolaganju imaju svoj deo neba. Lazar je i tu vođa i komandant; zajedno s drugim junacima on s interesovanjem prati i emotivno doživljava ono što se na zemlji s narodom i državom događa. Spreman je da pomogne, da se kod Boga založi za nacionalnu stvar, a posebno za odbranu i proširenje nacionalne teritorije. Mijatovićev savremenik, mitropolit Mihajlo (1826-1898), u svom govoru povodom 500. godišnjice Kosovske bitke, pozvao je Lazara da s neba podrži projekat ujedinjenja srpskih krajeva u jednu državu, „da pomognete svojim molitvama pred prestolom Pravednoga boga, da se obnovi Srpska Carevina, da se ujedini raskomadani narod srpski“ (Durković-Jakšić: 365).

Nešto kasnije, Lazar će se veoma zainteresovati za oslobođenje Crnogoraca od turske vlasti. U pesmi „Boj na Grahovcu 1858. godine“, koju je napisao Nikola Petrović (1840-1921), knez a od 1910. godine kralj Crne Gore, susrećemo Lazara, koji se – zajedno sa Milošem Obilićem, junakom koji je na Kosovu ubio Murata, i crnogorskim nacionalnim junacima, vladikom Danilom i Vukom Mandušićem – raduje pobedi Crnogoraca koju je Nikola opevao u ovoj pesmi:

Car Lazar se s Obilićem
U veselo društvo smije
A Danilo s Mandušićem
Od radosti suze lije.4

Kad su dva carstva između kojih je Lazar birao „nacionalizovana“, ona su prestala da se suštinski razlikuju, tako da je izbor jednog ili drugog postao manje-više politički irelevantan, jer se u oba slučaja biralo nacionalno carstvo. To ukidanje protivurečnosti između zemlje i neba, kad je zemlja tle na kome živi nacija, a nebo panteon nastanjen nacionalnim junacima, najjasnije je formulisano u verziji kosovskog mita koju je krajem 1990-ih godina ponudio istoričar Radovan Samardžić (1922-1994). „Opredelivši se za carstvo nebesko“, kaže Samardžić, „Srbi su svoje carstvo na zemlji poneli sobom za budućnost koja će doći posle očišćenja“ (Samardžić: 67).

Ovde nalazimo i primer još jednog važnog momenta revizije Lazarevog ugovora s Bogorodicom: prenošenje uloge jedne od dve ugovorne strane sa kneza na Srbe, na srpski narod. Ovaj transfer je operacija koja je imala odlučujući značaj za nastanak kosovskog mita kao modernog nacionalnog mita. U svim verzijama ovog mita, koje se množe počev od sredine XIX veka, narod ima presudnu ulogu kad je reč o izboru između dva carstva. Ali, on tu ulogu uglavnom ne ostvaruje „lično“, nego preko Lazara, koji je u srpskom nacionalnom mitu postao zastupnik naroda, njegov porte-parole. Kako je govorio pravoslavni teolog Nikolaj Velimirović (1881-1956), Lazar se opredelio za nebesko carstvo „u ime celog srpskog naroda“.5 Samardžić je ovaj momenat revizije Lazarevog opredeljenja doveo do kraja tako što je iz priče o tome isključio posrednika, to jest Lazara. Narod je sada taj koji se sam opredeljuje između dva carstva, odnosno on je taj koji shvata da tu i nema šta da se bira, da je tu reč samo o privremenoj deložaciji srpskog carstva u vanzemaljske predele, odakle će se ono pre ili kasnije vratiti u istorijsku stvarnost.

Kad je preuzeo na sebe odgovornost za ono što je, u dogovoru s Bogorodicom, odlučeno o ishodu Kosovske bitke, srpski narod je postao i glavni protagonist priča o događajima posle bitke. Posle smrti Lazara, Miloša i drugih srpskih vitezova, narod će dobiti zadatak ne samo da čuva sećanje na njih, nego i da preuzme brigu o njihovom nasleđu i da nastavi njihovu junačku borbu. On je to mogao, jer će se pokazati ili, tačnije rečeno, jer će se u mitu o Kosovu pričati, da su vrednosti kojima su bili odani poginuli srpski vitezovi – a to su bile feudalne vrednosti: viteška čast, vernost i lojalnost vladaru i pobožnost – iste one koje prihvata i u skladu s kojima živi srpski narod u celini, da to nisu samo staleške vrednosti srednjovekovnog plemstva, nego srpske nacionalne vrednosti.

Zahvaljujući tome, posle poraza na Kosovu, drugovi i naslednici palih vitezova – koji su se, prema nekim verzijama mita, sklonili u planine i postali obični seljaci – mogli su bez problema da ostanu verni čuvari viteških vrednosti. Crnogorski vladika i pesnik Petar Petrović Njegoš (1813-1851) najviše je doprineo širenju verovanja da su crnogorski gorštaci potekli od kosovskih junaka izbeglih u Crnu Goru. Zato ih on zove „sinovi Obilića“. Među njima je i čobanin Nikac od Rovina, junak jedne Njegoševe pesme o crnogorsko-turskom ratu iz 1756. godine, koji sa svojim drugovima čobanima čini isto „što i Miloš su dva pobratima“, to jest ubija turskog komandanta. Ovde je to Osman paša, zapovednik turskog odreda koji je imao zadatak da slomi pobunu Crnogoraca protiv sultana (Petrović, Njegoš Petar II: 1981: 70). Među onima koji su u XX veku popularisali priču o kosovskoj genezi Crnogoraca bio je i književnik Ivo Andrić (1892-1975). U predavanju „Njegoš, tragični junak kosovske misli“, koje je održao u Beogradu 1934. godine, on je crnogorski narod u celini opisao kao tragičnog junaka, jer je to narod razapet između „rajinske stvarnosti i viteške obilićevske misli“. „Sve što se u tim brdima rađalo“, govorio je Andrić, „dolazilo je na svet sa refleksom kosovske krvi u pogledu“ (Andrić: 6).

Kada su krajem 1980-ih, u kontekstu tada aktuelne političke situacije u Jugoslaviji, srpski nacionalisti oživeli kosovski mit, pojavile su se nove verzije motiva transfera viteških vrednosti – onih za koje su se borili i pali kosovski junaci – u narodne mase. Kosovski mit je u to vreme često reprodukovan i u formi naučnog diskursa, pa je i naracije o seljačkom narodu koji postaje čuvar viteške tradicije i na taj način se i sam oplemenjuje, najviše bilo u tekstovima nekih u to vreme u javnosti eksponiranih istoričara. Tako je istoričar umetnosti Dejan Medaković (1922-2008), u vreme kad je bio predsednik SANU, jezikom naučne proze prepričao ono što je Njegoš evocirao u pesmi o Nikcu od Rovina. „Nešto što je iz jednog višeg društva“, kaže Medaković, „u ovom slučaju feudalnog, preneto je u niže društvo (u socijalnim kategorijama), seljačko (…). Tako je seljačko društvo prihvatilo postulate višeg društva, koje je normiralo ono što je bilo u osnovama feudalnog društva – pitanje časti, hrabrosti, vernosti gospodaru. Ne kaže se slučajno – noblesse oblige – plemstvo obavezuje. Taj složeni proces je kod Srba veoma zanimljiv, jer najveće kvalitete te srednjevekovne duhovnosti prihvata narodni pevač“.6

U nekim verzijama kosovskog mita Lazarevo opredeljenje je revidirano tako što je u prvi plan istaknuto jedno carstvo važnije od oba između kojih je knez bio pozvan da izabere: veliko carstvo, koje je sredinom XIV veka obuhvatalo najveći deo Balkana, i koje je propalo posle smrti njegovog osnivača, srpskog cara Dušana (1308-1355). Kada je sredinom XIX veka počelo da se govori o stvaranju nezavisne srpske države, to je bilo predstavljeno kao obnova, odnosno kao „vaskrs“ srednjovekovne države srpskog naroda, ali se pritom nije mislilo na malu Lazarevu kneževinu nego na Dušanovu carevinu. Kako je zabeležio istoričar književnosti Jovan Skerlić (1877-1914), u to vreme je za pristalice pokreta za nacionalno oslobođenje „Srbin bio ’Dušanov potomak’, a opšti ideal ’Dušanovo carstvo’“ (Skerlić: 177). U tako postavljenim nacionalnim ciljevima našlo se mesta i za Lazara, ali je on morao da se potčini Dušanovom autoritetu. U drami Matije Bana (1818-1903) Car Lazar(1858), knez uoči Kosovske bitke saziva sabor vitezova u Prizrenu, gradu u kome je sahranjen Dušan, da o tome hoće li ratovati s Muratom ili mu se bez rata potčiniti, odluče „nad kovčegom velikoga Cara“. Lazaru se čini da ih Dušan ljutito gleda i prekoreva što su dozvolili da propadne njegova velika država. On mu se pravda, kaže da je počeo da „sastavlja razbijeno carstvo“, da je taj posao najvećim delom bio završen kad se pojavio „Az’janac“ Murat i sprečio ga da restauraciju velike Dušanove države dovede do kraja (Ban: 262). Dakle, Lazar koga na scenu izvodi Matija Ban potpuno je zaboravio šta je nekada izjavio: da mu je od zemaljskog draže nebesko carstvo i da će, ako treba da bira, izabrati ovo drugo.

Pogibija Lazara i njegovih vitezova na Kosovu polju nije voljno žrtvovanje za večni život na nebu, nego ispaštanje greha počinjenog neodgovornom i nesložnom politikom koja je dovela do propasti Dušanovog carstva, ispaštanje koje je uslov za uspešnu obnovu tog carstva. Tako je smisao pogibije Srba na Kosovu protumačio Ivo Vojnović (1857-1929) u drami u stihovima „Smrt majke Jugovića“(1907). Glavna junakinja ove drame se ne usteže da Lazara i njegove plemiće nazove „ubojice Dušanovog carstva“ i da pošalje svog sina Damjana, koji je preživeo bitku i došao kući, da se vrati na Kosovo i da se potrudi da tamo pogine, te da tako okajanje i očišćenje od grehova bude kompletno i uskrsnuće carstva postane mogućno (Vojnović: 75). Ova žena ne plače ni za ovim ni za ostalim sinovima pre njega poginulim na Kosovu – ukupno ih je imala devet – ni za mužem i njihovim ocem Jugom Bogdanom; nema suza za njih „jer ih Dušan svijeh ispi“ (Isto: 26). Kad na kraju i ona umre, neće se na nebu pridružiti mužu i deci i drugim kosovskim junacima nego svojoj političkoj ljubavi, Dušanu: „Nosite je Caru Gospodaru“ (Isto: 115-116).

Radikalnu reviziju Lazarevog ugovora s Bogorodicom izvršio je Njegoš u Gorskom vijencu(1847), svom glavnom delu. On je ovaj ugovor anulirao i stavio ga ad acta. Umesto toga, ponudio je ugovor koji će kosovski junaci, predvođeni Milošem Obilićem, sklopiti sa svojim potomcima, ugovor kojim će se junaci obavezati da će se na Kosovu polju do smrti boriti za zemaljsko carstvo, što će druga ugovorna strana, to jest potomci, primiti i poštovati kao sveto zaveštanje koje se po cenu života mora čuvati. U Gorskom vijencu nalazimo sliku večnog onostranog boravišta, koje je nastanjeno junacima izginulim na Kosovu i drugima koji su pošli za njihovim primerom. Dakle, do ovog boravišta na nebu ne stiže se odricanjem od pobeda na zemlji, nego, naprotiv, žrtvovanjem za takve pobede. Njegoš ga zato zove „viteško carstvo“. Zato tu nema mesta za martira Lazara; u Gorskom vijencu se on uopšte ne pominje. Ali zato je Muratov ubica Miloš Obilić vladar ovog carstva, on „nad sjenama vlada“ (Petrović Njegoš, Petar II: 1926: stihovi 1009-1011). On vlada i dušama živih junaka, prikazuje se u snu Crnogorcima koji se spremaju za „istragu poturica“, za ubijanje i pokrštavanje svojih suseda muslimanske vere, što je glavni događaj opisan u Gorskom vijencu, za koji nema potvrde u kredibilnim istorijskim izvorima. Miloš je za njih zakon, on je vrhovni sudija i oni se trude da imaju čime da se pred njim pohvale, da imaju sa čim „izać pred Miloša“ (Isto: 73-78).

Tako je, kad je postala motiv političkog mita o Kosovskoj bici, hrišćanska priča o Lazarevom opredeljenju za carstvo nebesko – čije prve verzije nalazimo u kultnim spisima o knezu kao hrišćanskom martiru, i koja je svoj hrišćanski karakter sačuvala i u narodnoj pesmi „Propast carstva srpskoga“ – pretrpela niz revizija, a u nekim slučajevima od osnovne priče nije ostalo skoro ništa. Lazarevo opredeljenje zamenjeno je Miloševim, a ulogu instance koja garantuje njegovu ispravnost, umesto Bogorodice, dobio je srpski narod. Takva, od tragova hrišćanskog nasleđa očišćena, priča o izboru između dva carstva bila je oživljena u verzijama kosovskog mita koje su se pojavile uoči i za vreme ratova u Jugoslaviji 1990-ih godina. Nju je od Njegoša, citirajući ga, preuzeo i Slobodan Milošević (1941-2006) u govoru na proslavi 600. godišnjice Kosovske bitke organizovane 28. juna 1989. godine na Gazimestanu, mestu na kome je bitka održana. Ni Milošević nije pomenuo Lazara i nije otišao da se pokloni njegovim moštima, koje su za tu priliku bile donete u jednu crkvu u blizini Gazimestana. I za njega je Miloš Obilić bio taj kome Srbi treba da se poklone i kome treba da polože račun o svojim delima, o tome da li su verni čuvari njegovog junačkog zaveta. Milošević je u to vreme bio uveren da je u tom pogledu mnogo učinio i da ponosno može da izađe pred ovog srpskog nebeskog sudiju: „Nije nam danas teško“, rekao je on, „da odgovorimo na ono staro pitanje: sa čim ćemo pred Miloša“ (Milošević: 17).

Literatura:

Andrić, Ivo 1935: Njegoš kao tragični junak kosovske misli. Biblioteka KNU, Beograd.

Ban, Matija 1858: Car Lazar ili Propast na Kosovu. Djela. Kraljevska državna štamparija. Beograd.

Goszczyńska, Joanna 2002: „Le mythe de Janosik“, u: Ch. Delsol, M. Maslowski, J. Nowicki (eds.): Mythes et symboles politiques en Europe centrale, PUF. Paris, 251-260.

Čolović, Ivan 2008: „Revizija kosovskog mita“, u : Vesti iz kulture. Peščanik, Beograd, str. 46-50.

Čolović, Ivan 2016: Smrt na Kosovu polju. Istorija kosovskog mita. Biblioteka XX vek, Beograd.

Durković-Jakšić, Ljubomir 1989: „Ustanovljenje u vaskrsloj Srbiji 1889. Vidovdana za državni praznik“, u: Sveti knez Lazar. Spomenica o šestoj stogodišnjici kosovskog boja 1389-1989. Sveti arhijerejski sinod SPC, Beograd.

Mijatović, Čedomilj 1889: „Kosovo. Beseda u svečanoj sednici Kraljevske akademije 11-og juna 1889“. Otadžbina, I-X.

Milošević, Slobodan 2006: Govori i javni nastupi. Priredio Siniša Lekić. Liber, Beograd i ATC, Beograd.

Petrović Njegoš, Petar II 1981: Ogledalo srbsko. Prosveta, Beograd i Obod, Cetinje.

Petrović Njegoš, Petar II 1926: Gorski vijenac, Luča Mikrokozma, Šćepan Mali. Celokupna dela Petra Petrovića Njegoša. Knjiga prva. Državna štamparija, Beograd.

Samardžić, Radovan: Kosovsko opredeljenje. Istorijski ogledi. SKZ, Beograd.

Skerlić, Jovan 1966: Omladina i njena književnost (1848-1871). Izučavanja o nacionalnom i književnom romantizmu kod Srba. Sabrana dela Jovana Skerlića, knjiga X. Priredio d Midhat Begić. Prosveta, Beograd.

Vojnović, Ivo 1907: Smrt majke Jugovića. Dramska pjesma u tri pjevanja. Naklada i tisak Dioničke tiskare. Zagreb.

Peščanik.net

________________

  1. Poljski prevod ovog teksta biće objavljen oktobra 2019. u zborniku radova u čast Joane Gošćinjski (Joanna Goszczyńska), profesorke slavistike na Varšavskom univerzitetu.
  2. Najvažniji među ovim spisima je „Slovo pohvalno knezu Lazaru“ (1390?), čiji je autor patrijarh Srpske crkve Danilo III (1350-1400).
  3. Mišljenje o ovom zborniku i njegovoj osnovnoj ideji izneo sam u jednom članku kojim sam propratio njegovo objavljivanje. Ono što sam tu rekao važi i danas: „Lazarevo opredeljenje ne sme da spreči Crkvu da caruje i na onom i na ovom svetu, i gore i dole, a ponekad, kad to prilike zahtevaju, više dole nego gore. To navodno zahtevaju današnje prilike u Srbiji“ (Čolović 2008: 48).
  4. Više o ovome u: Čolović 2016: 177.
  5. Nikolaj Velimirović: „Kosovskim junacima“, Pravda, 28. jun 1939.
  6. Dejan Medaković: Intervju, časopis Duga, Beograd, 15. jun 1989.
Copyright 2016 Magazin Plus d.o.o. Sva prava zadržana.
Zabranjeno preuzimanje sadržaja bez dozvole izdavača.

Programiranje: Magazin plus
Na vrh