Napredak – šta bi to imalo biti ?
Da se putevima vozimo što brže ?
Ne… Napredak, to je potreban mir telu i neophodna duševna smirenost.
Zadovoljstvo u čoveku- to predstavlja ljudski napredak !
Priča o legendarnom norvečkom piscu, dobitniku Nobelove nagrade za književnost, lutalici, volšebniku, vrsnom stilisti,usamljeniku i oštroumnom, pre svega velikom ČOVEKU, koji je uspeo da se uzdigne iznad svih životnih teškoća koje su ga pratile tokom burnog i skitalačkog života, počinje sredinom 19.veka u malenom seocetu Lom, dolini Gudbrandsdalena u središnjem delu Norveške.
Hamsun je rođen 4.avgusta 1859.godine,pod imenom Knut Pedersen, od oca Petera Pedersena, siromašnog zemljoradnika i veštog krojača, i majke Tore, čiji koreni sežu oko 900 godina unazad, od kraljevske loze prvog norveškog kralja Harolda Harfagera iz 10.veka.
Ubrzo nakon Knutovog rođenja(bio je četvrto od šestoro dece), siromašna se porodica seli na sever zemlje, u mesto Hamsund, oblast Hamaroj, čije će ime biti osnova za buduće slavno književno prezime-HAMSUN.Bio je to prvi Hamsunov susret sa čudesnom prirodom Severa, njegovim veličanstvenim i mračnim šumama, dubokim i tamnim morem, fjordovima, surovošću i ravnodušnošću netaknute prirode velikih snežnih planina, kao i jezivom beživotnošću beskrajne polarne noći.Taj susret ostaviće neizbrisivo dubok trag na budućeg pisca, nešto što će ga pratiti kroz ceo život- fantastična vizija iskonskog Severa postaće mizanscen svih budućih Hamsunovih dela, magična scena po kojoj će bivstvovati jedinstveni likovi vanvremenskih romana.
Ipak, bila je to samo početna stanica budućeg lutalice i otpadnika. Bogatstvo i lepotu pokrajine Gudbrandsdalen zamenila je uskoro surovost i beda Nordlanda, predela u kojem će Knut steći svoja prva životna iskustva u borbi sa prirodom, kao i neophodna saznanja o dobru i zlu. Siromašna je porodica bila zaokupljena otplaćivanjem velikih dugova, radeći na frmi Peterovog zeta Hansa Olsena.Takva je situacija vrlo rano oterala mladog Knuta od kuće -trbuhom za kruhom,naravno.Tako i počinje legendarna lutalačka odiseja, Hamsunov neobičan životni put pun kontrasta – idila na stalnoj razmeđi između gorčine materijalne oskudice i poniženja, s jedne strane, i čudesno ushićenje prirodom, slobodom i vrednostima dijametralno suprotnim tzv.blagodetima moderne civilizacije.Hamsunovo viđenje famoznog napretka bilo je u stalnom sukobu sa unapred zadatim sadržajima i sveopštim mišljenjem većine – nametnute večne istine malo su šta značile čoveku koji je sreću tražio u samome sebi i suživotu sa bogom danim vrednostima.
Radeći isprva kao pisar, Knut oseća dah poniženja i sebičnosti od strane sopstvenog ujaka – Hansa Olsena. Protivno svojoj volji i pritisnut već pomenutim nedaćama Knut ostaje u nevoljnoj službi punih pet godina.Potom, s petnaest godina i završenom osnovnom školom vraća se kao trgovački pomoćnik u Gudbrandsdalen, napuštajući Hamsud kojem će se vratiti tek za dvadeset i pet godina ponovo.U sećanju mu ostaju reči drugog ujaka,Olea, dušom pesnika kojeg je vremenom alkohol doveo do propasti, i kojeg je Knut silno voleo: Znaš, takvi kao nas dvojica silaze sa zvezda.Nema ih mnogo, ali da smo među njima i nas dvojica, to ti je sigurno kao što me ovde vidiš.Tvoj će život biti kao kad svetlo zvezda padne na zemlju s neba, a ljudski stvor i ne može više poželeti.
Hamsunov dug i trnovit životni put prostire se između mnogobrojnih poslova kojima je uglavnom obezbeđivao golu egzistenciju, stalnog putovanja i skitnje po celom svetu gde je upoznavao masu najraznorodnijih ljudi i sudbina, te ogromnog i isprekidanog književnog rada kojim je secirao i slikao bit burnog i zamršenog života – jedinstvenu umetničku tvorevinu koja slika čoveka u svojoj vanvremenskoj neponovljivosti.
Radno i životno iskustvo Hamsun nastavlja da stiče u prodavnici trgovca Walsoa, potom se bavi maloprodajom galanterijske robe po imanjima i selima, učenik je za stolara, da bi se nanovo vratio trgovini.U Tromsou započinje njegova književna odiseja-štampa svoju prvu romantičnu ljubavnu priču Tajanstveni(1877.).Postaje činovnik, prolazi kroz jednu u nizu neuspelih ljubavnih avantura sa kćerima poslodavca, te izdaje svoju drugu priču Bjorger (1878.),o ljubavnim jadima siromašnog Bjorgera.Nakon toga okušava se u ulozi učitelja, koji ubrzo napušta zbog čiste dosade i nezadovoljstva.Uz novčanu pomoć veletrgovca Zahla, u dvadesetoj godini života, odlazi u Kopenhagen noseći sa sobom rukopis pripovetke iz seoskog života – Frida. Neuspeo pokušaj štampanja rukopisa vraća ga nazad u Norvešku, gde se okušava u ulozi glumca -neuspešno.Nebo nad Hamsunovim životom lagano se zatamnjuje,ali… Novi novčani zajam mu omogućava prvi odlazak u Ameriku.Mnogi u njemu vide nešto buduće, ali sva ta očekivanja niti su dovoljno jasna, niti potkrepljena čim konkretnim- put do prvog esencijalnog književnog dela bio je dalek i trnovit.
Putovanje na kraj noći
Godine koje su usledile donele su niz novih putovanja i iskustava.Česti odlasci u Ameriku vremenom su rađali i uvećavali Hamsunovu odbojnost ka blagodetima i vrednostima koje je donosila moderna civilizacija – neka vrsta anglofobije zahvatala je Hamsunov nemiran duh, prerastajući godinama u sve otvoreniji vid mržnje i otpora.
Za vreme svog prvog boravka u Americi, Hamsun se bavi sledećim poslovima: radi kao pisar, pa zatim poljoprivrednik, svinjar, zidar, knjigovođa, bavi se proučavanjem dela Marka Tvena, postaje sekretar i prevodioc norveške unitarijske sekte.Vidno bolestan, vraća se u Norvešku.U Kristijaniji doznaje da boluje od tuberkuloze,ali…ni to ga ne odvraća od rada na gomili najneobičnijih poslova.U listu Illustrerte tidende objavljuje 1885.članak o Tvenu, po prvi put koristeći novo književno ime Knut Hamsun. Pozajmljenim novcem od veletrgovca Doblouga godine 1886.ponovo se vraća u Ameriku.Počinje da radi u čikaškom tramvaju, ali zbog slabog vida gubi posao.Javljaju se nove ekonomske muke i nastavak lutalačke priče.Novcem skupljenim od prijatelja ukrcava se 1888. na parobrod ,,Thingvalla” i ponovo vraća u Evropu- bio je to još jedan neuspešan pokušaj lovca na američku sreću i blagostanje.Iz Kristijanije produžava u Kopenhagen, a Marka Tvena zamenjuju slavni Dostojevski i posebno Niče, jedan od najbitnijih Hamsunovih gurua, ili bolje rečeno istomišljenika.Beda i očaj koji ga neprestano prate tih godina nagone ga na književni rad u koji upravo pretače svu gomilu rezignacije i nagomilanog iskustva.
Pre nego što je u časopisu Ny Jord odštampan jedan od presudnih Hamsunovih romana, temeljac njegovog ogromnog književnog opusa – Glad, iz štampe izlazi izuzetno satiričan opis Amerike, knjiga Duhovni život moderne Amerike, povodom čijeg izlaska Hamsun drži predavanje u studentskom udruženju.Oštrim i veoma negativno obojenim tonovima pisac razara mit u nastajanju, čudesnu pošast koja će obeležiti čitav 20.vek:
Postoji glupost koja spas sveta i njegovu budućnost vidi jedino u izgradnji železničkih pruga, socijalizmu i američkom blejanju i meketanju. I nova kultura gotovo da predstavlja tu glupost. Ona je taj kuriozitet uz koji svojim sredstvima pristaju milijarderi.
Nakon više od trideset godina napornog života i rada, Hamsun se napokon probija romanom Glad, objavljenim 1890. godine.Bila je to jedinstvena priča o mladom piscu iz Kristijanije(današnjeg Osla), njegovom životu u bedi, gladovanju i poniženju, kao i dostojanstvenoj borbi za život i konačno priznanje.Roman otvara sledeća misao:To je bilo u ono vreme kada sam kao skitnica živeo i gladovao u Kristijaniji, u tom čudesnom gradu koji nikoga ne pušta od sebe, ne udarivši svoj žig, na koju se u nastavku romana nadovezuju očaj i rezignacija:Kako sam se samo lagano, ravnomerno i neizbežno spuštao sa stepena na stepen!Na kraju krajeva, ostao sam, zamalo, samo u onom čemu me mati rodila;nisam imao čak ni češlja, nisam imao ni jedne jedine knjige koju bi mogao čitati, kad bi mi bilo odveć teško na duši.Na ogoljen i impresivan način Hamsun otvara pred očima čitaoca turobnu socijalnu dramu, jezivu životnu priču obojenu dozom ironije i neverovatnom snagom duha koji veliča ljudsko dostojanstvo i u trenucima najtežih čovekovih iskušenja-momentu kada gotovo beznadežan stoji pritešnjen uz zid srama i poniženja.Kad bi samo bilo štogod da se pojede na ovako divnom danu!Utisak toga veselog jutra sasvim me obvladao, obuzela me neka neodgovorna radost, te stadoh pevati od sreće bez ikakvog bitnog uzroka.Izdržavajući se pisanjem novinskih članaka u gotovo nemogućim uslovima:bez hrane, loše odeven, kao podstanar u brojnim straćarama, zanemren i zaboravljen od svih, ali nošen uvek nekom čudesnom energijom i vedrinom, Hamsun vodi surovu životnu bitku za golu egzistenciju:Odlomci iz onoga čemu su me učili u detinstvu, zatalasaše mi se u mozgu, u ušima mi odjekivahu reči iz Biblije, ja tiho stadoh govoriti sam sa sobom, s osmehom nagnuvši glavu u stranu.Zašto da se brinem o tome šta ću jesti, šta ću piti i u šta ću obući kukavno boravište za crve, koje se na zemlji zove telom?Zar se otac moj nebeski neće pobrinuti za mene, kao i o pticama nebeskim, zar on nije pokazao svoje milosrđe ukazavši na nedostojnog roba prstom svojim?.Iscrpljen i ponižen, čovek svakodnevnu patnju nadilazi iskrenom verom u Boga, kao i čudesnom radošću življenja koja svoju snagu crpe iz vanvremenskog, nestvarnog i nepojmljivog.Cela nedelja dana prošla je u sjaju i radosti.Izmigoljio sam se iz nevolje i toga puta jeo sam svakog dana, trezvenost mi je rasla, i ja sam smišljao jedno delo za drugim.Radio sam na tri ili četiri članka, koji su oduzimali mom sirotom mozgu svaku iskru, svaku misao koja bi u njemu ponikla, i činilo mi se da mi je posao ispadao za rukom bolje no pre.Univerzalnu notu i karakter ovom moćnom Hamsunovom delu daje nivo priče koji veliča ljudsku čast, karakter i pre svega dostojanstvo, psihološki produbljen i višeslojno naslikan.Jedan siromašan inteligentan čovek finiji je posmatrač nego bogat inteligentan čovek.Siromah pazi svaki svoj korak, sumnjivo prisluškuje svaku reč koju čuje od ljudi u susretu;svaki korak koji on preduzima postaviće kako njegovoj misli, tako i njegovom osećanju neki zadatak.On je pronicljiv i prijemčiv, on je iskustvom oproban čovek, njegova je duša izranjavana, prekaljena….Hamsun otvoreno staje na stranu obespravljenih, dajući vlastitoj drami duboko humanističku notu.
Nakon proboja u književnim krugovima romanom Glad , Hamsun nedugo zatim objavljuje još jedno snažno knjževno delo – roman Misterije,1892.godine,napisan pod snažnim uticajem tada više nego značajnog nemačkog filozofa i pesnika Fridriha Ničea.Njihovi stavovi i pogledi na život i svet u mnogome se podudaraju:kada Hamsunov nihilistični umetnik Nagel govori, onda je to Ničeova misao.Misli koje iznosi i sprovodi Niče, dominiraju i izviru iz mnogih Hamsunovih rečenica:Ja verujem u rođenog gospodara, prirodnog despota, naredbodavca, onog koji se uopšte ne bira, već se sam nameće kao vođa ispred hordi na ovoj zemlji.Ja verujem i nadam se dolasku velikog terorista, Čovekove biti, Cezara.
Roman Misterije omogućava Hamsunu veličanje individualizma i divljenje ničeovskom nadčoveku, uz istovremeno ispoljavanje prezira prema političarima.Roman je plod njegove kreativne uznemirenosti sa ukusom severa, gde se on predstavlja kao glasnik Norveške, zemlje naglašenih kontrasta.Prolaznost života, nedokučivost sveta i ništavilo smrti ujedinjuju se sa bolnim senzibilitetom čula koja pulsiraju ostrašćeno.Nagel, glavni junak romana, istovremeno nežan i užasan u bezdanu patnje nastale u borbi sa samim sobom, izlazi iz okvira tadašnje književnosti.Hamsunov stil je čist:besprekoran,vođenn raskošnim talentom, on čini originalan prodor u svet tajanstvenog.
Nastavak priče o Hamsunu je logičan:ubistveno i dosledno lutalački sopstvenim putem-bez imalo želje za bilo kakvim kompromisom ili nečim mnogo lagodnijim.Leti boravi u Norveškoj, zimi u Parizu.Piše dve borbene i polemičke knjige:Urednik Lynge 1893. i Nova Zemlja, iste godine, nakon kojih nastaje predivna, panteistički intonirana priča Pan,1894.godine.Ona kroz formu lovačkog dnevnika poručnika Glana govori o bekstvu iz urbane civilizacije.Snaga hamsunove reči, njena relaksirajuća radost pretapa se kroz panteistički fon legende u predivne slapove života netaknute prirode Severa-hladnog, ponosnog, usamljeničkog i samo odabranima pristupačnog u moći vlastitog dostojanstva.
Stare planine bile su vlažne i crne od vode koja se sa njih slivala, kapala i žuborila u jednakoj tihoj melodiji.Te tihe melodije duboko u planinama skraćivale su mi po koji čas dok bih sedeo i posmatrao oko sebe.Na um mi je padalo kako ti tihi beskrajni zvuci žubore tu u svojoj usamljenosti i niko ih ne čuje, niko ne misli na njih, a oni i pored toga žubore tu za sebe, čitavo vreme, večno! I, slušajući to žuborenje, više mi nije izgledalo da je planina potpuno pusta.Snegom okovane, šumovite planine kraj mora, njeni potoci, bujice, divljač, nebo, zvuk divljine i nestvaran mir ambijent su koji okružuje novo boravište poručnika Glana, njegov jedinstveni život lova, samoće, krstarenja, kontemplacije i poniranja u bit prirode i vlastitog bića.Grandiozna freska prirode, ljudske usamljenosti i njihovog suptilnog preplitanja koje teži ka božanskoj harmoniji uzdiže se iznad svih prolaznih trivijalnosti koje bukom zaglušuju melodiju prirode i harmoniju suživota.Duh božanskog Pana provejava između redova Hamsunovih proznih uzleta-dodir neprolaznog neprimetno vas veže svakom novom rečenicom. Ja lovim da ne bih ubijao, lovim da bih živeo.Danas mi je potrebna jedna mala tetrebica, i zato ne ubijam dve, već sutra ubijam drugu.Zašto da ih ubijem više? Živim u šumi, ja sam sin šume.Uprkos tragično završetku romana, Hamsun ne ostavlja mesta gorčini i rezignaciji.Osećaj vedrine, prevazilaženja konačnog kraja, nedodirljivo lebdi između piščevih redova-simbolično, u tananim naznakama.Zahvalnost za noć u samoći, zaplanine, za opojnost mraka i mora, srce mi je opijeno!vala za moj život, za dah, za milost što noas mogu da živim, iz srca zahvaljujem za to!Osluškuj prema istoku i osluškuj prema zapadu, ne osluškuj!To je večiti Bog!Taj mir koji mi žamori u uhu, to je krv cele prirode koja ključa, Bog koji prožima zemlju i mene.
Na vratima praskozorja
Život teče dalje:Pariz, Kristijanija, Minhen, Berlin,hoteli i sanatorijumi Norveške, Gudbrandsdalen-nove su stanice na Hamsunovom putu.U jednom od mnogih hotela on upoznaje dvadesetpetogodišnju Bergljot, ženu koja mu uskoro postaje suprugom.Nadahnut tim događajem, piše vanvremensku ljubavnu priču Viktorija,1898.godine, ispunjenu snažnim emotivnim zanosom.Prethodnica pomenutom remek-delu bila je dramska trilogija – Pred vratima carstva1895., Igra života 1896. i Večernje rumenilo 1897.godine, posvećena Hamsunovoj večnoj temi – problemu starenja. Poljubio joj je usta i kao da su se u njegovom srcu srele dve svetlosti, sunce je sijalo prema jednoj zvezdi.Pao joj je u krilo i nije video i čuo ništa više na čitavom svetu.Ljubav je božija reč, prva misao koja je skliznula kroz njegov mozak. Kada je rekao:Neka bude svetlost!bila je ljubav.I sve što je stvorio, bilo je dobro, i hteo je da ostane onako kako se zbilo.A ljubav je bila poreklo i gospodarica sveta, ali svi njeni putevi su puni cveća i krvi.
Viktorija-istorija jedne ljubavi tanana je pripovest o životima, odrastanju i ljubavi dvoje mladih ljudi, o večnoj temi uzimanja i davanja, tragična priča o podelama kojima društvo uništava još jednu iskrenu ljubav.On,Johan, siromašni vodeničarev sin, putem obrazovanja napreduje na životnoj lestvici i postaje književnik, i ona, Viktorija, prelepa vlastelinova kći, vezana bogataškim konvencijama i prikrivenom tragikom, bolno su razdvojeni u iskrenoj, potisnutoj ljubavi.Pisac nam prikazuje svu tragiku i lomove jedne nesretne veze, niz duševnih lomova, iščekivanja, izgubljenih nadanja i zlosretne sudbine koja potajno prigušuje sve titraje života jedne iskrene i neiskvarene ljubavi, koja se, nažalost, samo na momente razbuktava, a zatim tinjajući lagano gasi:priča se bliži tragično završetku, kraju neostvarene ljubavi koja nestaje u vlastitom plamenu.Nakon Viktorijine iznenadne smrti, ostaje samo njeno opraštajno pismo i treptaji večno tinjajućeg ognja ljubavi , nikad neugašene želje. Moj život je tako neživljen, ni za koga nisam mogla nešto učiniti, i taj promašeni život treba sada da se svrši…Sada su mi upalili svetiljku i meni je mnogo svetlije.Ležala sam u dubokom snu i opet sam bila otišla daleko od zemlje.Hvala Bogu, nije mi bilo više tako strašno kao ranije, čula sam čak malo muzike, a pre svega nije bilo tamno.Tako sam, zahvalna.Ali sada nemam više snage za pisanje.Zbogom, ljubljeni moj…
Usledio je boravak u Finskoj, Rusiji, Turskoj, Kavkazu, Orijentu…Upoznavanje islama i čudesnog sveta starih naroda pruža Hamsunu nove spoznaje:siromaštvo koje se spokojno trpi, dok se zadovoljstvo ne pronalazi samo u novcu.On takođe spoznaje da između Istoka i Zapada nije bitna razlika u standardu, već u poimanju života.
Što ste bliže Orijentu, to ljudi manje govore… Stare su ljudske vrste nadrasle stepen brbljanja i smeha, oni ćute i samo se osmehuju.Kolike li razlike prema Americi !
Po povratku s put po Orijentu nastaje putopis U zemlji priča, objavljen 1903.godine. Nemiran, lutalački duh i dalje neumorno pokreće Hamsuna.Nastavlja neprestano da se seli, vodi život boema sa bardovima finske kulture, u kockarnici gubi gotovo svu imovinu, ali ga spašava jedan nemački izdavač.Godine 1902. rodila mu se kći Viktorija, što ga primorava na nov pokušaj porodičnog, mirnog života.Ipak, bio je to samo još jedan u nizu neuspelih pokušaja – godine 1909. razvodi se od prve žene, Bergljot, a zatim se ženi mladom glumico Mari Anderson.U kreativnom smislu, bio je to jedan izuzetno plodan period čiji je proizvod nekoliko novih romana o…pa o čemu drugo do lutalaštvu:Pod jesenjim zvezdama 1906.,Lutalica svira sa sordinom1909. i Poslednja radost1912..Uporedo sa njima nastaje i roman Benoni i Rosa1908.,sa tematikom iz Nordlanda, kao i jedina zbirka poezije Divlji zbor1904.godine.
Daleko sam od varoške buke i jurnjave, od novina i ljudi, od svega sam toga pobegao, jer sam ponovo pozvan u prirodu i usamljenost, odakle i potičem,pripoveda Hamsun na početku još jedne lutalačke epopeja, romana,,Pod jesenjim zvezdama”, svojevrsne svetkovine snažnog nordijskog, individualističkog duha i sudbinske povezanosti sa iskonskim korenima večnog Severa.Lutam po ostrvu kao i obično i premišljam op raznim stvarima.Mir, mir, nebeski mir izbija iz svakog drveta u šumi.Nisam čitao novine već dve nedelje, a ipak sam još živ, raspoložen sam, napredujem u zadobijanju unutarnjeg mira, pevam, ispravljam se i gologlav posmatram zvezdano nebo.Rad na imanju Falkenbergovih, mnoštvo jakih emocija, drugarstvo, nesrećne ljubavi, opčinjenost prirodom i sitnim radostima koja život znače, udahnjuju iskrenu životnost Hamsunovim ispovestima.Lutalica svira sa sordinom jedna je u nizu besmrtnih. Potrebna je duhovna zaostalost da bi čovek stalno bio zadovoljan životom, i, šta više, očekivao od njega nešto novo i lepo…U starosti se ne živi u životu, održava se samo uz pomoć uspomena. Mi smo kao otposlata pisma, nismo više na putu, stigli smo na cilj.Od značaja je samo da li smo u sebi uskovitlali bolove i radosti ili smo prošli kroz život bez ikakvog utiska. Hvala na životu, lepo je bilo živeti.Ali žena, ona je bila onakva kakvom su je odvajkada znali:beskrajno ograničena u izražavanju, ali prepuna neodgovornosti, sujete, lakomislenosti.Ona ima mnogo nečeg dečijeg, samo ničega od njihove nevinosti.
Ređaju se događaji na imanju Falkenbergovih:s jedne strane, realistično prikazan, postoji svet gospodara, raspusnih ljudi sa titulama i lagodnim životom, punim izopačenosti, bluda, egoizma i neodgovornosti, dok je nasuprot tom i takvom svetu prirodan i neiskvaren svet običnih, prostih ljudi, vrednih, odgovornih, spremnih da razumeju i pomognu čoveka u nevolji. Kao objektivan posmatrač svega Hamsun ostaje po strani-njegovom oštrom oku ništa ne promiče.Dosledan vlastitoj viziji života, Hamsun nikog ne ostavlja ravnodušnim.I tako je to:već sama milost što se je život smeo da proživi, bogata je plata unapred za svaki pojedinačni bol u životu.Mnogo sam lutao u svom životu i postao sam glup i uvenuo. Ne patim od one perverzne staračke uobraženosti da sam postao pametniji nego što sam bio.Nadam se da nikad i neću postati pametan.To je znak prestarelosti.Kad zahvaljujem Bogu na životu, ne činim to zbog veće zrelosti koju sam stekao s godinama, već zbog radosti koju sam imao od života.Starost ne poklanja nikakvu zrelost, starost ne poklanja ništa sem starosti.Neka me Bog sačuva od toga da postanem mudar...Ja nemam nikakvog posla i nemam nikakvog cilja, ja sam samo lutalica koji izlazi iz jedne drvene kolibe i vraća se u nju, i potpuno je svejedno gde se nalazim…Počinje mraz dok se vraćam kući u moju drvenu kolibu, pustare i baruštine su zamrznute i lako se hoda. Polako i ravnodušno kaskam sa rukama u džepovima. Nema potrebe da se žurim, svejedno je gde sam.
Rađa se novi dan
Hamsunov prozni stil predstavljao je veliku novinu u razvoju norveške književnosti: po ritmu rečenice, profinjenosti ironije, strasnoj oživljenosti likova, dubini psihološke analize, stilu slikanja norveškog pejzaža, suptilonosti u prikazu društvenih odnosa, uverljivosti pripovedanja, verbalnoj muzikalnosti, autentičnom spoju lirskog ugođaja i dramatike, te prikazu tragičnih junaka, kakav je i sam bio.Pesimist u odnosu na savremeno društvo, ostao je optimista u odnosu prema čovekovim mogućnostima.
Godine 1911. Hamsun se doseljava na imanje Skogheim, gde se privremeno zadržava. Supruga Meri rađa nekoliko dece, dok Knut završava romane Deca svog doba1913. i Gradić Segelfoss 1915., istovremeno radeći na romanu Plodovi zemlje, nakon čijeg završetka 1917. kupuje imanje Norholm, na jugu Norveške, mesto gde će provesti preostali deo života obrađujući zemlju i pišući romane.
Konačno priznanje za celokupan dotadašnji književni rad Knut Hamsun dobija 1920.-roman Plodovi zemlje ovenčan je slavom Nobelovom nagradom:bila je to ogromna duhovna i materijalna satisfakcija velikom nordijskom piscu.Snaga Hamsunove kreacije bližila se svom vrhuncu.Uvodne sekvence nagrađenog romana pravi su literarni biser:Čovek ide u pravcu severa. Nosi vreću u kojoj je hrana i nešto alata. Čovek je snažan i krupan, ima riđu bradu i male brazgotine po licu i rukama-da li je ožiljke stekao pri radu ili u borbi? Možda dolazi iz zatvora i hoće da se sakrije, možda je filozof i traži mira-ali, svakako, on dolazi, čovek je sam usred ove ogromne samoće. On ide, ide, naokolo je sve tiho, ne čuje se nijedna ptica, nijedna životinja, ponekad on progovori neku reč sam sa sobom.
Rečenice nastavljaju da se nižu kao slapovi.Usamljenik Isak dolazi jednog dana u nepregledni planinsko-šumski predeo severa i odabira mesto na kome će započeti nov život. Pratimo njegov mukotrpan rad i prilagođavanje majci Zemlji na kojoj gradi svoje novo imanje. Snaga i vera njegovog duha nadvladavaju vremenom surovost prirode, stapajući čoveka sa zemljom koju obrađuje i koja ga hrani.Nikada on nije čitao ni jednu knjigu, ali misli su mu se često bavile Bogom, on nije mogao drugačije, duša mu je bila puna poverenja i strahopoštovanja. Zvezdano nebo, brujanje šume, samoća, ogromni snegovi, sile na zemlji i nad zemljom često puta bi ga doveli do razmišljanja i pobožnosti;osećao se grešnim i bojao se Boga, nedeljom bi se umio u čast praznika, ali bi radio kao i inače svakoga dana.
Tako započinje Hamsunova litrarna sonata, oda Prirodi, majci Zemlji i svim njenim nesebičnim darovima i plodovima.Iskonske biblijske slike mistično iskrsavaju pred očima čitaoca-čovek se iznova rađa neiskvaren, pod okriljem Božijim i počinje da gradi novi svet. Zajedno sa ženom, koja se ubrzo pojavljuje, Isak počinje da ispunjava Božiju volju, zahvaljujući pokorno na darovima.Nastaje jedno moćno imanje, Selanro, ražaju se deca, plodovi zemlje počinju da niču i omogućavaju skladan život skromne porodice. Pred nama se stvara slika jednog neobičnog sveta čudesne harmonije, nešto što u svakom pogledu predstavlja kontrast haosu moderne civilizacije. Ja sam jedan od onih koji znaju šta valja, ali to ne rade. Ja sam nešto, ali on nije ništa, on je samo munja, brz čovek sadašnjice. Ali munja kao takva jalova je.Uzmimo vas tamo u Selanrou.Vi svaki dan vidite plava brda pred sobom; nisu to nikakve izmišljene stvari, to su stara brda, koja tu od pamtiveka stoje, ali su vam drugovi.Tako vi tu idete zajedno sa nebom i zemljom, jedno ste s njima, jedno ste sa širinom i srasli ste sa zemljom.vama nije potreban mač u ruci, idete kroz život bez šlema na glavi i bez oružja u ruci, okruženi samim prijateljstvom. Eto, tu je priroda, ona pripada tebi i tvojima.Čovek i priroda ne ratuju između sebe, odobravaju jedno drugom, ne takmiče se, ne utrkuju se sa nekom predrasudom, idu zajedno.U sredini svega toga ste vi sa Selanroa i zato napredujete.Imate sve što vam za život treba, sve zašto živite, rađate se i stvarate nova pokolenja,nužni ste zemlji.A šta imate zato?Življenje u pravu i pravdi, življenje u istinitom i iskrenom stavu prema svemu. Ništa vas, ljude sa Selanroa, ne savlađuje, niti vama vlada, imate mira moći i sile, okruženi ste samim prijateljstvom. Počivate na toplim grudima i igrate se s izvesnom materinskom rukom i siti se nadojite. A ostali?Moj sin je munja, koja u stvari nije ništa, nekoristan blesak. On ume da trguje. Moj sin je primer čoveka našega doba, što su ga naučili čivutin i jenki; ali ja samo vrtim glavom nad svim tim.
Kao i u navedenom romanu,i u Hamsunovom životu rađa se priča o uzornom imanju. Norholm postaje čuveno poljoprivredno imanje, dostojno poštovanja.Međutim, starost, zla kob koja neminovno sleduje čoveka i kojoj se Hamsun celog života rugao svojim životom i delima, počinje tih godina da slama duh legendarnog lutalice i osobenjaka, boema i usamljenika doslednog isključivo samom sebi.Isprva,Hamsun počinje da gubi sluh i vid, pojačavaju se znaci hipohondrije, svojeglavosti i pedanterije koji prelaze u surovi fanatizam.Vreme između dva rata Hamsun provodi kao pravi pustinjak, koje ga vremenom dovode do ozbiljnih psihičkih kriza i poseta psihijatrijskim ustanovama.Mada se vremenom pretvara u čudaka, snažan kreativni zanos nikada ga ne napuštaju.Godine koje su usledile doneće još niz izuzetnih literarnih dela.
Krug se zatvara
U periodu od 1920.do 1936.godine Hamsun stvar niz velikih romana, zamenjujući subjektivistički i impresionistički izraz obkektivnim pripovedanjem.najpre se pojavljuju dva snažna satirična romana: Žena na studencu 1920. i Poslednje poglavlje 1923.godine, zatamnjena senom pesimizma.Vedriji tonovi nanovo se javljaju u znamenitoj Hamsunovoj trilogiji o lutalicama: Skitači1927., August1930. i Ali život ide dalje1933.godine – bio je to na neki način opraštajni valcer inteligentnog šereta, suma višedecenijskog nagomilanog iskustva-rafinirana epopeja autentičnosti i stila.Nažalost, novi oblaci tame prekrili su negdašnju vedrine osobenog i ostarelog pisca – samotnjaka koji je nestajao u vlastitoj samoizolaciji i veri u svet koji je sam ceo život gradio.Hamsunov solipsizam i antipatija prema modernoj anglo-američkoj civilizaciji, u godinama starosti i burnih svetskih previranja koja će izroditi zlu kob nacional-socijalizma, odvešće ga u nov svet krajnosti i tame:podrška Hitleru i nemačkom fašizmu bio je vrhunac zablude i ekstremizma.Naime, Hamsun je u Hitleru video ničeanskog vođu, nosioca ideje pangermanizma i gospodara nad krdom-suprotstavljanje dominaciji Engleske i Amerike nije imalo svoju cenu.Poslušajmo Hamsunov govor iz tog vremena:
Kuda idemo? Hitler nam je to jasno rekao.Nemačka će voditi nas i celu Evropu.Mi se odvajamo od Engleske.Videli smo gde nam leži spas i ubuduće više nećemo dopustiti da nas englezi iskorištavaju i iscrpljuju.Promenili smo smer i na putu smo prema jednom novom dobu i novom svetu.Dok je cilj Engleske uvek bio da evropske zemlje drži u stanju slabosti, Nemačka ide u suprotnom smeru. Hitler nam je isto tako jasno rekao koji je naš pozitivan zadatak:mi treba mirno da živimo u zajednici sa svim narodima, da s njima sarađujemo, izmenjujemo robu, umetnost i duhovne ideje, da jedni drugima stvaramo mogućnosti za slobodan razvoj, da se uživimo u sistem uzajamne pomoći, kratko rečeno:nacionalni socijalizam.Sve u svemu to treba da bude svetski socijalizam, ali socijalizam na nacionalnoj osnovi.Tako sam ja stvari razumeo.Toliko je i od toliko ljudi pisano o našoj budućnosti.Ali od svih je jedino Hitler govorio mom srcu.Samoća, izolacija i starački očaj večnog lutalice rodile su vremenom očaj predrasude:davnašnja anglofobija samo je pretvorila u ogoljenu mržnju.Ostajući dosledan do kraja isključivo samom sebi, Hamsun ni po završetku rata nije promenio mišljenje.Nisam vredan da svečano govorim o Adolfu Hitleru, a ni njegov život i delo ne pozivaju na iskazivanje sentimentalnih osećanja.Bio je ratnik, ratnik za čovečanstvo i propovednik jevanđelja o pravima svih naroda.Predstavljao je pojavu reformatora najvišeg stepena, a istorijska mu je sudba bila da je morao delovati u vremenu surovosti koja ga je na kraju oborila.tako je običan Zapadoevropljanin trebao gledati Adolfa Hitlera, a mi, njegovi bliski sldbenici, priklanjamo glave pred njegovom smrću.
Nakon rata, zbog izrečenih stavova i otvorene podrške nacizmu, Hamsun biva uhapšen i odveden s imanja Norholm.Najpre je smešten u Bolnicu u Grimstadu, zatim u starački dom u Landviku, potom u psihijatrijsku kliniku u Oslu i napokon, ponovo ga vraćaju u starački dom u Landviku.Godine 1947. izveden je pred sud i novčano kažnjen zbog svog političkog mišljenja. Predratna popularnost Hamsuna u Norveškoj bila je ogromna.Bio je slavljen kao nacionalni pesnik-ljudi su u negovim delima nalazili velike moralne pouke o dobroti, čovekoljublju, socijalnoj pravdi i slobodi.Stoga je razočarenje koje su doživeli zbog njegovog držanja za vreme nacističke okupacije Norveške bilo izraz duboke uvrede. Tomas Man je jednom prilikom rekao da Hamsunovo delo, koje odlikuje duboka humanistička i nacionalna nota, samo po sebi na najbolji način demantuje postupke njegovog autora.Upravo je tu misao na najbolji mogući način potvrdio i sam Hamsun, tada već devedesetogodišnjak:naime, 1949.godine stari se nordijski vuk ponovo latio pera, i trinaest godina nakon svog ,,opraštajnog” remek dela Krug se zatvara,iz 1936.godine,stvara svoje poslednje umetničko delo.Roman se zvao Po zaraslim stazama , i predstavljao je fragmentarno-dnevnički prikaz zatvorskih posleratnih godina, zaključno sa završetkom suđenja iz 1947..Lucidni umetnik, uprkos poodmaklim godinama, volšebno i nenametljivo gradi još jednu izuzetnu životnu storiju, pokušaj skidanja etikete izdajnika.Blagi šeretski osmeh i lakoća pripovedanja koja ga vraća na pijedestal besmrtnih, čine ovo delo još jednim vrhuncem neponovljivog i više nego autentičnog života i rada čoveka za sva vremena…ili bar za one literarne posvećenike koji ne podležu bilo kakvim predrasudama okoštalog sveta.Još i dan-danas nosim u sebi mučna sećanja na ono što je boravak u toj klinici uništio u meni.Ne može se to izmeriti, ne postoji za to mere. Bilo je to lagano, lagano, lagano čupanje samoga korena. Gde je krivnja tome? Nigde posebno, nigde naročito, već u sistemu. Vladavini nad živim životom, pravilima bez intuicije i srca, u psihologiji tačaka i rubrika, u celoj jednoj nauci koja prkosi znanju. Drugi možda mogu podneti to mrcvarenje, no to se mene nimalo ne tiče, ja ga podneti ne mogu.Svojeglav i dostojanstven, usamljen i dosledan samome sebi, Hamsun izranja iz tame zlokobne zablude nailazeći na zid mržnje i poniženja od strane svojih zemljaka kojima je posvetio sav umetnički rad, pa možemo reći i vlastiti život.
Veliki mag pisane reči definitivno je otišao u legendu 19.februara 1952.godine.Nebeska vrata primila su još jednog od večnih, onih koji su se svojim delom, načinom života i rečju izdigli iznad samog života.Smrt, kao tajanstvena vrata između dva sveta i postojanja, bila su samo trenutak predaha na večnom putu neponovljivog lutalice.
U mojim mislima i razmišljanjima nema nekog pesimizma, već samo spoznaje kako je život nemiran i dinamičan. Sve je u pokretu i sve se živahno kreće, gore, dole, i na sve strane;kad jedno padne, uzdiže se drugo, ukaže se na neko vreme da bi zatim umrlo. Mi ljudi ipak nismo toliko mudri da se oslobodimo obmane o svojoj večnosti. Ravno u lice Bogu i sudbini probijamo se prema posmrtnoj slavi i sećanju na nas, prema besmrtnosti, ljubimo i tapšemo vlastitu glupost da bismo napokon savim uveli-bez stila, bez stava.
Svi smo mi na putu prema jednij zemlji u koju ćemo uvek na vreme stići. Nikuda nam se ne žuri i putem prikupljamo slučajne događaje. Samo se budale krevelje put nebesa i pronalaze velike reči o tim događajima, trajnijima od nas i neizbežnima. Da, prijatelju, kako li su samo ustrajni i neizbežni!.
By Mici Zibiâ…decembar 2001.ã
http://www.sbperiskop.net/kultura-i-zabava/knjizevnost/dragan-uzelac-knut-hamsun
